Priče sa Makropolja 10/1

Cobor Mihalji
Raspevani pločnik

Senka beše umerena, u krunama bođoša leno su se bištale sove. Društvance kod stola na terasi pozorišnog kluba naruči tonik, pivo i tursku kafu, jer ovi ljudi što posedaše u udobne stolice nisu se tek tako pribili jedni uz druge, nisu se videli već nekih desetak godina, pa su utanačili svoj zacelo prijatni popodnevni sastanak baš ovde, jer nema ko ne zna ovu kafanu ukrašenu starim fotografijama grada. Bilo bi najuputnije pomno razgledati ove stare razglednice uveličane do plakatskog formata, na kojima se već odavno ništa ne menja; ma koliko puta iznova štampali te negda objektivom zaustavljene prizore, na njima se prošlost pojavljuje sa svejednako alarmantnom nepromenljivošću. Ovi što posedaše, međutim, usmeriše svoju pažnju na tihanu vrevu malovaroškog šetališta, sa uglačanim, i leti i zimi, klizavim pločnikom.

Mogli su, doduše, da pričaju i o događajima iz protekle decenije, o svojim doživljajima, o prelomnim tačkama svojih života, samo da je u sivilu tih dana, nalik zrncima peska, bilo ičega iole vrednog pomena, ali već dugo, dugo vremena sve se činilo izbledelim, ispranim, nezanimljivim. Umesto razgovora svak se zdušno bavio svojim pićem, mešao svoju kafu, čeprkao po šlagu, nastojao da potopi krišku limuna na dno čaše, i u isto vreme skoro očajnički istraživao Jokaijev trg ispred Muzeja, nezgrapnu zgradu Lovačkog roga i žuti pločnik do Dalmatinskog podruma, kao da je terasa uklinjena među celtise neki odbegli, neukrotivi splav usred zapenušanih talasa, sa koga se još samo pogledi kače za uspomene iz nepovratne prošlosti, u potrazi za nadom.

Za susedni sto seda mladi par sa detetom, i naručuje sladoled. Restorater je ljubazan, ali po svemu sudeći nije učio ovaj zanat, i nema nameru da do kraja života radi kao konobar. Dok on donosi sladoled, dete se gega do zaprege kraj terase, koju svi u gradu, iz poštovanja prema prošlosti, zovu fijakerom. Za čuđenjem posmatra upregnuto marvinče i trudi se da sačuva nesigurnu ravnotežu, držeći roditelje za ruke. Konobar stavlja na trenutno prazan sto tri kubistički jednostavne zdele, i u sadržaj svake zabada po jednu pljosnatu metalnu kašičicu.

Konj zaista predstavlja zanimljiv prizor. Njegov gazda, koji iz krčme prekoputa vreba mušterije, sapeo ga je uz bođoš, gde je konj jedno vreme pasao travu, da bi ubrzo, sa uživanjem, prešao na žvakanje kore drveta. Za to vreme se i zemljina kugla malko pomerila, te na jednu od posuda na praznom stolu više ne pada senka drveta. Kod konja je bilo posebno to, što koru drveta nije grizao onako kako konji obično žvanjkaju zob, već mu je donja vilica išla levo-desno, pa je više ličio na kamilu koja preživa. Nije izvesno da je dete već videlo kamilu, ali su mu konjske grimase prikovale pažnju, tako da se veselo smejuljilo. A sunce je međutim marljivo sijalo. Lukovica šlaga natovarena na kuglu sladoleda, pod teretom sunčevih zraka, tek se malko pomerila na čokoladnom prelivu, i šlag je skoro čujno prepukao, baš kao kada lavina klizne preko glečera, kugla vanile je za nijansu splasnula ispod kugle jagode, drška metalne kašičice koja je štrčala preko ivice zdelice popustila je pred gravitacijom i zavagnula prema stolu. Oko članova bezglasnog društva zaledilo se vreme, svi su pomno motrili na dršku kašike, kao da su svedoci nekog užasnog zbivanja, predznaka neizbežne katastrofe, i da se u interesu verodostojnosti svega ispripovedanog trude da uskladište seriju ovih stroboskopskih snimaka. Svetlosni impulsi su se ukočili, kruna celtisa je usisavala mlazeve fotona bez zaprečavanja, puštajući ih da slobodno, poput buktinja, osvetljavaju uvećane prizore. Konj trgne pajvan, zakorači unatrag, i kao da je uzda omotana oko bođoša zapravo uže velikog zvona sa hrama Svetog Trojstva, oglasi se zvonjava, ali mnogo dubljim brujem, negoli pre deset godina, i golubovi pretrnuše od te neobične jeke, i kao jedan bi se vinuli uvis da ih pramenje svetlosti nije okovalo uz raspevani žutu svilu šetališta. Kašičica za sladoled se premetnu preko oznojanog ruba zdelice, ali usled zvonjave niko nije čuo tupi zvuk njenog pada na sto, na šta i ona jače zatitra u ritmu zvona na obloj osovini drške, izručivši na stolnjak vanilu i jagodu slivenu ujedno.

U tom harmoničnom trenutku, na koji grad nije obratio pažnju, stoletne svilene cigle Janoša Mihalika zapevale su.

S mađarskog prevela Draginja Ramadanski

Boško Krstić: Vazduh Monarhije