Priče sa Makropolja 10/5

Cobor Mihalji
Zemlja će nam presuditi

Boško Krstić: Vazduh Monarhije

Put je zapravo kratko trajao, ali kratkoća jedva da je merilo bilo čega. To je dobro znao Alajoš Rideg, dok se, na sve vrelijoj terasi, pridizao iz udobne stolice od hromiranog nikla, zgužvavši salvetu u tamnoplavu grudvicu, čija boja se slagala sa stolnjakom i presvlakom stolice; Alajoš bi je ponajpre nazvao modrom galicom, jer kao muzičar ipak nije bio dovoljno upućen u nijanse boja, a s druge strane još u detinjstvu, sakriven polumrakom gonka ili špajza, spuštao je u teglu sa zasićenim rastvorom plavog kamena kanap sa privezanim dugmetom, na kome su se taložili kristali istog ovog hladnog i zlokobnog spektra. Zapravo oni davnjašnji kristali i nisu bili ovakvi, prošlo mu je kroz glavu dok je ubacivao salvetu u korpu za otpatke, zaista nisu; struktura nataložena na dugmetu košulje ili kaputa imala je neku mlečnu primesu, istu ili sličnu tragu bordovske čorbe na listovima vinove loze tokom suvih junskih popodneva, kada ne znaš da li vidiš trag sredstva protiv peronospore ili se na list pokakila grlica. Ali si zato siguran da taj list nećeš otkinuti za sutrašnju sarmu, pečat otisnut na njega sačuvao mu je život do jeseni, u njegovoj senci nalivaće se zrna, a na njegovoj poleđini smestiće se paukova tkačka radionica; ta mala, otrovna stvorenja koja navodno treba hvatati samo u baštovanskim rukavicama, krajem oktobra nekud odlaze ili se kriju, jer je Alajoš u vreme berbe na poleđini listova i na peteljkama nailazio samo na njihova meka povesma. Nerastvorive soli halkopirita, ili kako su već zvali pravilne kristale bakarnog vitriola, imale su baš ovakvu, oštru, jed plavu boju, a pakovane su u štanicle od četvrt i pola kilograma; beše to u gvožđari na uglu Kišove i Adijeve, u volšebnoj riznici dečačkog blaga, gde se mogao pazariti git u vidu gotove mase, ali je Alajoševa porodica uvek štedela, te, kada bi trebalo izmajstorisati neku figuricu za školu, nisu kupovali smeđu masu upakovanu u vazdušasti celofan, već samo potrebne sirovine, kredu u prahu i laneno ulje, koje se i kod kuće i u radnji gospodina Tota vodilo kao firnis a izgovaralo kao firnajz.

Alajoša Ridega je opčinila ta reč, firnajz, i kao da mu je cunami izbacio iz svesti celo detinjstvo, uzalud se trudio da ga iznova sistematizuje; dok se gegao Apatinskim putem koji je vodio između hotela Lovački rog i Mađarske građanske kasine, i pokušavao da utvrdi kako je git dospeo u središte njegovih misli, već je stigao i do raskršća. Ovu blještavu i prometnu raskrsnicu niko osim njega nije zvao raskršćem, ali je za Alajoša to bila prava reč: desno je vodio put do groblja Svetog Roka, levo pak do starog pravoslavnog groblja. Kao neka prividno jednostavna sredokraća: levo ili desno. Alajoš skrete desno, mada je znao da snalaženje među večnim staništima u Coborsentmihalju nije tako jednostavno. Postoji pravoslavno veliko i malo groblje, kao što postoji i katoličko veliko i malo groblje, što već iznosi četiri, zatim postoji nazarensko i jevrejsko groblje, što je već šest, postojalo je i tursko groblje, ali mu više ni traga nema, dakle ostaje šest, pa je bilo jedno privremeno groblje žrtava rata ispred Županije, koje danas više ne postoji, što je osam, ili ipak samo šest, pa onda i Crvena armija ima svoje groblje, kao i partizani, što je onda ipak osam, ali ne postoji grobnica za učenike mađarske gimnazije koji su likvidirani negde u ataru Čonoplje od oslobodilačke vojske, kao što ne postoji ni grobnica za mučenike iz Kronićeve palate 1944/45, koji su pokopani ispod betonskog platoa autobuske stanice i travnjaka hipodroma. Šest grobalja. Ili osam. Eventualno deset. Jedan te isti grad hrani i napaja ogromno carstvo mrtvih, taj neobuhvatni spomenik prolaznosti.

Svakodnevno ispijam kafe u centru grada a ne pada mi na pamet da se u grobnici ispod grada nalazi deset puta više pokojnih negoli živih stanovnika Coborsentmihalja, dobovalo je, mimo svih muzičkih i kolorističkih vijuga, u mozgu Alajoša, koga su prijatelji (?) i poznanici zvali Alojz, i taj Alojz je tek sada shvatio zašto nema razumevanja za stanovnike ovog grada. Zato jer se njegovi stanovnici uljuljkuju da žive civilizovanim životom dok igraju leptirovu igru iznad desetine grobalja.

U to poče oluja. Bez ikakvog nagoveštaja, kao da je pajvan konja vezanog uz bođoš povukao ne samo zvona plebanije Svetog Trojstva, nego i vedro nekog ko je zadužen za kišu: bila je to prava provala oblaka. Alajoš Rideg beše primoran da prekine snatrenje o odnosima ovostranog i onostranog sveta, i da se skloni pod jednu kapiju, u nadi da će pljusak prestati naglo kao što je i počeo. Cipele mu behu upropaštene od kiše; izgledale su kao da se na njih upravo pomokrio tvor, dolutao odnekud iz zadnjih redova bioskopske sale Ernea Bošnjaka...

S mađarskog prevela Draginja Ramadanski

Boško Krstić: Kao plodova voda