Biva mrkli mrak, čujemo vrpoljenje gledaoca, stišavanje, tišina... zasija ekran, počinje film... "Ladies and Gentleman, this is a time for jazz!" - krešti u kanapom fiksirani propali mikrofon naš Jovica, nalik konferansieu Willis Conover-u na američkim posleratnim jazz pločama. Zapravo, sasvim suprotno, jer je naš strastveni kinooperater Jovica i njegov prijatelj odrubio ivice prevelikih jazz ploča, baciviš sa tim i Conover-ov hollywood-ski glas. Jovica glas prepariran dimom cigarete i alkoholom, - baš kao crnci - pokorno, sa istonskom ljubavlju, napetim grlenim zvukom nam šapće: "Dame i Gospodo ovo je vreme jazz-a!" Da, ovo je vreme jazz-a, a ne novca ili naduvenih ideala, ovo nije vreme gnjida. Ovo nije sekund, ovo je večnost. Ovo je ritam srca, kako su ga nekad zvali. Ovo je vreme jazz-a! Upravo je ovaj tutanj iz dubine zemlje potresao naš odrveneli vek. Istina dahće Jovica, ovo je vreme jazz-a. Još od vremena kad su balovi na vodi zamenili ode o traktorima, već punih 50 godina sprema se on, iz projektne sale u L. A.-ju. Gentleman niskog rasta, Jovica Milošević-Fitzerald, koji je pao na kolena pred krupnim crnim damama, koji je zagrlio i izljubio oznojeno i nasmejano lice svakog duvača...
Ovo je vreme džž...
Kraj filma. Bioskopska platna su se uprljala. Možda će ih jednom oprati okrugle crne mame zajedno sa našim zgurenim i u crno poviljenim babama. A kada platna nanovo budu bela, iz dubine još čistih beonjača, počeće novi film. Videćemo istinske, neme filmove, uzbudljive igre senki, ispod kojih će nam uživo svirati čitav odred starih vukova: Prez, Hawk, Ben i Louis. Duvaće, ali ne u bakar, čuće se samo njihov čist dah. Treba čekati, ali biće da je Jovica spreman na put. Na leđa je nabacio svoj zgužvani, braonkasti sako, na dug put se sprema ovaj gospodin iz predgrada.
J'en, dva, tri, je'n, dva, tri, - Jovice - kuda ćete vi? (...) Pa, nek bude krenimo gospodine, ali možda ipak ne u Ameriku, nemojmo u Ameriku, gde su bioskopska platna skroz-naskroz isprljana, gde su duvačke instrumente samleli u hamburger masu, i od nekada silovitih duvača, koji su nebo parali, ostao je samo avantpop. Od tvrdih bubnjarskih palica ostaše nam čačkalice. Kako kaže pesma:
Na čošku ulice, u luci, na rođendanima, na groblju, u mračnim rupama nikom nije zaista važna muzika, niko za nju život ne bi dao. Nizašta život ne bi dali. Svi srljaju kao omamljeni insekti prema snopovima reflektora, važan je milionski broj ušiju, važan je broj, važni su milionski komadi bakelita, milionski, milioni, bilioni... Zato nemojte u Ameriku, manite to gospodine, pustite to Jovice. Na kraju krajeva i sami ste rekli da nam stari Gandi treba, a ne Staljin, ne Staljin, ne Staljin, jer nas ovi banditi, ova banditska rulja opkoljava sa svih strana. Gandi nam treba, Stari Gandi, sa druge strane rekao dobri je stari jazz trubač Wingy Manone: "Otkad su došli ovi ulizani majmuni iz Vašingtona nema ništa. Kad bi otišao kod starih čikaških gangstera, dobio bi kafu, ručak, lep, nov šešir, sako, jednom rečju sve, - zato jer su to bila gospoda. Puna mi je kesa svega." I nama Wingy, i nama ali ne mari. Sad više ni to nije važno.
Tišina je. Duga, velika tišina.
Jovice!
Vreme je!
Oko ponoći je, čuje se samo kreket žaba. Ustajmo! Ustajmo! tu su svi. (Pod zemljom smo već svi zajedno): veliki Prez, Bird, Trane, Papa Jo, tu je i stari primaš Víg Gergő, kao i Stevica begešar. Zapalivši cigaru, obavijeni dimom, uzbuđeno čekaju, kao pred svoj prvi nastup. Jer vreme je, ovo je to vreme, ovo je naše vreme.
Čekamo fanfare.
Pa, duni onda Trummy! Take a trombon Trummy! - (dok ne pukne) Trummy boy, sveci marširaju u raj, vreme je Prez da uzmeš iz izloga Tiffany-ja svoj dugo željeni sjajni zlatni prsten, duvaj to Tummy Young, mad dog, duvaj, matori svircu, koji je pobegao u Honolulu, nisi želeo u novi, siv York, nisi za Kamčatku, nego za Honolulu, ne Kamčatka, nego Honolulu! Ubrzaj ritam, vedrije, vani smo već na svetlom brodu Sun Ra Arkestra, samo gore, samo gore, kao kompas vodi nas Prevoz sjajan prsten, udri Trummy, take a Trummy, ajmo Trummy...
Stižemo: Gospode!
"Joca se prvi put susreo sa džezom 1949. godine, kada je počeo da radi u bioskopu. Bio je oduševljen filmovima koji su kod nas pristizali s one strane Atlantika, a džez se, kako veli, tu uvukao. Krenulo je sa Glenom Milerom.
- Bio je to neverovatan osećaj. Pitao sam se gde sam to došao. Padao sam u trans kada bih čuo tu vrstu muzike, zabranjenu u to vreme, iako nisam znao zbog čega. Komunisti su me nazivali pogrdnim imenima, govorili su da je džez kapitalistička muzika Kako, pitao sam, kada je sviraju crnci."