Improvizacija i kompozicija, stvaranje bez priprema i samo delo su (naizgled) takvi antipodi u muzici, koji jedno bez drugog, u stvari, malo šta vrede. Improvizacija traži formu, duhovni oblik ili živi s njim, održava ga u životu na slobodan način. A uređena muzika, kompozicija ostaje samo okvir, ako se ne otvara konturama duše i osećaja, onom momentu koji popunjava taj najčešće vrlo uspešno urađeni okvir, to jest, nekoj meri ili nekom upravo potrebnom stepenu improvizacije. Suština kompozicije je upravo u tome da pruža onu najbolju moguću, unapred pripremljenu priliku u muzici za ispoljavanje čovekovog držanja, ali pošto je na kraju krajeva ipak vezana i za trenutak, krajnji ishod nikad neće biti isti sa stvaralačkom žestinom koja je proizvela okvir, tj. kompoziciju.
Improvizacija je dakle delo: forma, a delo spontanost: nastoji da postane prirodna pojava, što je upravo suština i karakter improvizacije. Improvizacija je iskonska radost slobodnih mogućnosti, iskonski gest stvaranja; a kompozicija: struktura upućena da postoji, sled ukrućenih i krajnje isklesanih trenutaka, spomenik vremena i stvaraoca, koji živi samo kada ima uvek novih posetilaca, kada ga održavaju u životu uvek nove i nove duhovne žrtve. To je red uma nad žestinom, gde uvek dominira um, uređivanje, konstrukcija, nasuprot slobodnoj žestini osećaja, koja začarava formu, u kojoj, pak, sve zavisi od ove iskonske opuštenosti.
Jedna živi sa drugom, hrani se od druge, funkcioniše uz pomoć druge. A zavisi od epohe, kada koji ima veći značaj i ulogu. Improvizacija uvek izlazi iz zaborava (setimo se samo kako su Bartoka njegovi profesori odvraćali od toga!), kada je duša nestrpljiva/netrpeljiva prema zatvorenoj formi: kada ukus, umetnički osećaj pravde smatra tu formu krajnje nedovoljnom za estetsko zadovoljavanje, a hrabrost tog slobodnog, naizgled nevezanog umetničkog ispoljavanja upravo to omogućava na dramatičan način.
Ova drama često predstavlja upravo rušenje ranijih formi i refleksnu probu novih formi: to je degustacija radosti, odgovor koji opipava i nosi sa sobom sled raznih vremena. U ovoj drami je sve moguće, ali ne i dosada, jer čula treba da dostignu galopirajući život. No, sve je to pitanje muzičke konstitucije, a i pripremljenosti sa kojom je stvaralačka svesnost spremna da prihvati nagon. Ali oni koji sa zahtevom isključivosti sude nad jednom ili drugom, možda čak i ne poznaju paradoks ovih stvari: kako delo, ta duhovna slika, odraz pretvara taj svoj obuhvaćeni svet u kocku, u predmet, u objekat; dok improvizacija - ne ona što oponaša stil, nego originalna: ona je drugo stanje duše i duha - kako li vene u čari života (a upravo joj ta tragika daje potrebnu verodostojnost i široku pozadinu) - dok su, u stvari, i jedna i druga samo sveti i varvarski zakrpitelji nedostataka začuđeni i samouvereni nezadovoljnici, koji misle da shvataju i mogu da zakrpe taj nedostatak, a koji je u svemu tome jedini večan, večno postojeći, i što, u stvari, i pokreće, i privlači i rukovodi svim ovim.
Za čoveka se ovaj nedostatak najčešće javlja kao višak, predivni višak. Čitava istorija evropskog racionalizma od Platona, pa do naših dana tako to tumači, i to sa sve više krutim stavom. A višak se zapravo može shvatiti samo u meri i smislu doživljavanja nedostataka. Jer, kako se tokom vremena povećavala podela rada, kako prirodni čovek postaje sve više i više društveno vezan i umetno uređen čovek, i muzička umetnost postaje racionalističkija, i pretvara se nakon serije remek-dela u konstrukciono mrtvilo, u strukturanu beživotnost i nemost do naših dana; u čvrstoj povezanosti sa epohom, kada joj ostaje samo jedan antipod, diferencirana prijatnost i diferencirana neprijatnost: prividno postojanje prividnih formi.
Tako su nestale iz najnovije evropske umetničke muzike i svakodnevice oni očigledno jednostavni oblici, koji su predstavljali (i predstavljaće) vremenski osnovne forme svakog kretanja, jer su primereni čoveku. Tako su nastali ti jednostavni - ali sa snagom kôda obdareni - pokreti, motivi, melodije, koji su tokom hiljade godina igrali svoju društvenu - umetničku - muzičku ulogu. Njihovo mesto su zauzele sve komplikovanije, izveštačenije, a najčešće i izvan muzičke, dakle, subantropomorfne formule, shvaćene sve više mehanističkie i uređenije. Kao da će celovitost da progovori pomoću zbirke detalja, kao da delo postaje višeg reda ako se u njega sve više toga natrpa - i novo vreme nam zasada nudi bezbroj, skoro neizmerljivo mnogo bezvrednosti.
U životu drevne Kine muzika je bila toliko važna i sveopšta da je uprkos njenoj improvizativnosti, čak i minimalno (u jednom tonu!) odstupanje od zvanično utvrđenog pentatonskog sistema kažnjavano odrubljivanjem glave kao delo koje ugrožava sigurnost države. Ali su muzičku umetnost i ovde u Evropi smatrali za najčistije ispoljenom rečju istine. Neobična i jedinstvena uloga muzike svih vremena ne traži spektakularna dokazivanja. Ali, danas više umetnost, nije tako duboko vezana za istinorečje, i zato se ne može očekivati odrubljivanje ničije glave.
A improvizacija se vezuje upravo za prevaziđene ili ponovo nepročišćene osnovne forme, i prati prirodne a po potrebi i traži zakone ljudskog fenomena pune samostrepnje i održavanja društvenosti, sa potrebnim optimizmom, urezujući želje u sliku božju, udarajući i usta demona; ako ne drugačije, onda na osnovu sa čuvanih tonskih dokumenata.
U vremenskom i prostornom škripcu ima li boljeg putokaza?