Kada trupe za ovogodišnji Bitef već pakuju svoje kostime i dekore pravac Beograd, otišao sam put severa Bačke da vidim predstavu Jožefa Nađa "Vojcek" za naredni 31. Bitef 1997. godine. Nađ se sa francuskog juga, gde živi i stvara, ovih dana vratio u svoju rodnu Kanjižu, a usput i u Suboticu, u melanholiju svojih panonskih uspomena.
Sve što stvara crpi iz svog detinjstva, sa plodnog tla jednog isušenog mora, sa njegovog ravnog horizonta, teskobe ranih zimskih sumraka i slutnji mogućnog bekstva.
Kad god dođem makar nakratko u iste te krajeve koje su i moje detinjstvo, uvlači mi se u svest ista melanholija, nekako zelena i hladnjikava.
Pred predstavu sam se šetao ulicama Subotice. Opet se našla preda mnom opustela sinagoga, razbijenih prozora i ruševne ograde od kovanog gvožđa, kao strahotno svedočanstvo nestanka većine tamošnjeg jevrejskog življa, senovite ulice prožete prvom hladnoćom jeseni, pozorište napuklog stepeništa sa slovima na fasadi iznad kojih su čučali zgrčeni golubovi kao neki pogrešno stavljeni akcenti.
Jedva sam čekao da počne predstava, da pobegnem od stvarnosti u svet koji ću možda lepše razumeti.
Znao sam da je Nađ sav u istom emotivnom ključu. Da od panonske tuge neću pobeći, pa ipak nečemu sam se nadao.
Slutnja se obistinila.
Kad je počela ta uvek surova povest o vojaku Vojceku koga muče, ponižavaju, varaju i uništavaju, sve to što me u Panoniji progoni, postalo je nešto što mi razgaljuje dušu, što teši, čak raduje.
Monstruozni mučitelji Vojcekovi, sa ogromnim stomacima, nateklim nogama, zakržljalim glavama, živi mrtvaci i jadnica koju bacaju iz jednog zagrljaja u drugi, postali su izmenjena stvarnost koja je galila. Bezazlenost Vojceka, koji maltene misli da to u životu mora biti tako tegobno, postala je i naša naivnost. I sve melanholično, tužno, svetlucalo je sjajem jednog ubedljivog pogleda na svet. - Borba sa stvarima, tuđim telima, svojom strašću počela je da izaziva osmeh, kao izraz razgaljenosti jednog izvornog pogleda na svet, Nađovog. Dakle, ljudska muka može se i tako shvatiti, kao neminovnost, koja ima lepotu te neminovnosti.
Kada, sam izašao ponovo u stvarnost sada već pretponoćnog mraka, subotički platani su bili nekako moćni, propale fasade poetične, mladi svet po kafićima bar te večeri srećan. Uputio sam se put Beograda mrakom ravnice prosečene asfaltom sa nadom jačom od vlage.
Politika, 1996