Ištvan Besedeš
Iskrcavanje iz (samo)hoda

I - PROGUTATI SMO MORA MOGLI

 

Mora zgutat' mogli smo,

no, izgubismo brodovlje,

sad samotni čamac s vesala hiljadu

(p)osta, i poopijano osoblje.

Raspilave se, k'o pijane srdele,

te ne zna se-šta je po

d

n

o, o

rka, il su halje polubogova zasmrdele?...

I kotva i sidro ogrezli u rđi,

carstvo vodeno j'neprohodno,

čas za urom, mrak sve tvrđi -

zazivat' je maglu neophodno.

 

II - SMRKLO SE, I TEK ŠTO NIJE

 

Smračilo se, i teška kiša

preti da nam spere steg,

od kajsijevače katarke i jarbole gorde

da zbriše kao lanjski sneg.

 

Pobedismo zimu iz dvorca

iste, te prijaće nam konjska gozba,

i mrkve iz lala povadismo, dok

vrane seru po glavi Tvorca.

 

Mogli smo pretpostaviti,

ta, graktanjem nas opomenu zima -

na oltar sad milost položi

a tu, u kalu, svak nek' praćku (št)ima.

 

Nemamo ni Davida, a nemamo ni Golijata,

zato, ipak, ne pati nam čojstvo:

tu tek poluistorija (se z)biva, privida jata,

a pohvala je-rasno svojstvo.

 

Ni pomena neće od sejača ostat'

Na slici se cerekaju, u ušima im vata,

A skaska o moćnoj floti-bajkom će postat'

I od priče o Carici, strah me već hvata.

 

III - JA ZBILJA ZARAD RASPADA ŽALIM

 

Ja iskreno žalim što raspala

mi se barka - nebo vedro beše,

tek koji je val prsnuo na jedro,

i, kao u kakav sveže ispeglan čaršav

prošlost mi je u zapenjenu bujicu pala

sve postavši sadašnjost, bez sutra(al' sam zjalav)

za mene, što postah pro

nalazač alav.

 

Al' biće još, valjda, silovitih orkana,

kad bolesno će se tkivo okanuti čilih nam organa,

i vragolasto zazviždati će kapetan, u kabanici kišnoj,

ma, i toga biće... Veruj, jednom-biće, i nasmejaćemo se

Svevišnjem (i sveviš

Njoj)...

 

Kao što sad je precenjena bonaca,

tako na svoje mesto doći će

tumbanja što vrebaju na nas,

od trga do mišje rupe, od Radijalca-do Majmun-placa,

i i

spuniće ti se najavanturističkiji sn

ovi-ovi

dani (hteo, ne hteo)-doći će!

 

Tvoj Tibet ovaj vek ne slavi

i na ostrvu pustom ovog okeana

večno se radi o istoj: tvojoj glavi,

vulkankoj bubuljici što klija ti iz vrata.

To li je, ne, taj-bitak?!...

Nek'te strah ne hvata...

 

IV - OBOŽAVAJ GALIJU, JERBO NIŠTA

 

Obožavaj galiju, jerbo tušta

još, i tma, kolega ti-galiota

izdiše kraj vesala,

sa sve lancima oko udova i

zmijama od bičeva,

što miluju im leđa!

 

Uostalom, imao bi se i zašto radovati -

ma, to je apsurd veka: ima

ih što pola sveta iz

obilazi, ne bi li stigao tamo,

odakle je krenuo, shvativši tek, na novom početkz

da je u samom startu opako s

krenuo.

 

Nakon bura i žeđi,

zbir je doživljaja opet isti,

čovek je srećan,

buteljka mu je nadohvat šake,

iščitava stare po(r)uke,

(što sebi ih je poostavljao)

, iz doba kad je

i sam bio sam-

ostrvo, i pisao moru:

najzad ih je

zgužvao i pro

gutao.

 

V - NI BRIGEŠA TE, U VETRU OBLACI

 

Ne brini (se), u vetru oblaci

od ebanovine mrd(uck)aju (se),

ni

čiji majčin sin u opasnosti ni

je,

a drven-mozaici plivaju

po po

noći, kao kakva mesečeva senka nad

hrpom blistavog kamenja s neznanih žalova,

i eto kuda ćeš, kad skreneš s

(pravog?) puta, sve stižuć' kući

s neke duge plovidbe.

 

Istina je, nisi bogzna koliko istom iza nogu,

niti nazireš dana,

a, opet, ne izjašnjavaš se, niti kukumavčiš,

ta, bil' iko poverovao, da bi tu živeo?...

Kako to, svega mu, žive, i sve pocupkuju

uz muziku, dok ti cunjaš ovim i onim bespućima,

a blještavobeli štapovi slepih odjekuju po makadamu

- da se ne čuje, jer-daleko im lepa kuća,

preglasni su ti ratni talambasi, što

ih i gluv već čuje, i slepac zočava:

to je iskrcavanje (iz) samohoda.

 

S mađarskog prepevao: Robert G. Tilly