Laslo Garaci
Dobro će nam biti

Spustio sam se do sela po namirnice, a i vokmen [Walkman (Voukmen, engl) - maleni tip kasetofona, na baterije, koji poseduje mini-slušalice, i nosi se obično vezan oko pasa, te se sluša pri šetnji ili vožnji biciklom. Prim. prev.] mi je nešto stao zaplitati kasete. Žaluzine na pendžerima uredno uvučene, naizmenični serijali ofarbanih i neokrečenih taraba, reklamne kese za boksove cigareta landaraju pod trščanim nadstrešnicama. Dospeo sam do psistaništa, obreo sam se kraj čamca što se praćakao u vodi, privezan za dok, nad njim jarkocrveni natpis na nekada beloju površini:

PRAVILA PONAŠANJA U UVALI: daje se na znanje da čamcovanje iz ćefa, iliti rekreaKtivno..."

Slova pod preostalim delom upozorenja izjeo je zub vremena i nemar(a). Popapala rđa. Vetar je potpuno zamuknuo; nebo i voda slali su se u kakvu nadrealnu pravu, što bi da liči na neki nepomični, pastoralni horizont. Neka mu. Tek usred vode svetluca neka magla sva od kapi tečnosti, koje nalikuju nekakvoj paganskoj mani s neba (i iz vode). Nagoveštaj leta i obećanje da će, koliko sutra, ili nagodinu, ponovo da se promuva tuda. Lane je, u septembru zamukao i signal kojim je krčma kod ringlišpila oglašavala da, hvala na pitanju, rade i jedno i drugo (i biro i ringlišpil), pogasila se svetla diskoteke kraj jezera, čitavje okoliš zapao u tupu i mamurnu letargiju. No, sada kao da su se utrnuli vršci prstiju ovog predela pomakli, kao da su trepavice jezera zatreptale, i kao da je sve verovatnije, da će vrlo skoro seoce nanovo okupirati turisti.

Pokupovao sam potrebne mi namirnice, zastao kraj šanka, ispijao duge gutljaje hladne kole.[Radi se o osvežavajućem, bezalkoholnom piću: -Coca-Cola", ili -Pepsi-Cola" (Koka-kola, Pepsi-kola) - Prim. prev.] Dobro sam, mislim, dobro se osećam. Kraj mene, tik uz pult, kraj rafova s parizerom i sličnim svinjarijama, leno su, kao ravničarska reka, tekli lovačko- ljubavne mačo-priče lokalnih besposličara, začinjene bradatim i masnim vicevima. Ubrzo su pristigli i rabadžije, čakšira umrljanih malterom. Čersika, Čepika i Balaž[Cserszi, Csopi, Balazs. - Prim. prev.], da umesto pauze za fruštuk zviznu par piva-kao marendu, i pikaju stoni fudbal i pokado. Možda se pozabave i automatom za ubijanje vremena i otimanje novca.

Vlasnik diskonta, Ferika [Feri. - Prim. prev.], smislio je mamac za lokalne zgubidane, povezujući tri dobijene partije super-premijom, nakljukavši mašinu hiljadarkama forinti, sve u samom sitnišu od po sto forinti. [Mađarski sitan novac je u apoenima od deset, do stotinu forinti. - Prim. prev.] Drhtava staklena vitrina automata, bremenita stotkama, dvadeseticama i pedeseticama, [Najčešće se u automate stavljaju kovanice od dvadeset, pedeset, i stotinu forinti. - Prim. prev.] preko malenog zvučnika se ponekad oglasi: "Money!" [Money (engl) - "Mani" - novac, lova. - Prim. prev.] Kad je gurnete, šutnete ili protresete, veli vam: "Verboten!". Čersika se prvo okušao s ovim seoskim Molohom, trpao mu dvadesetice u sve otvore, psovao kao kočijaš, jer mu je u dva-tri navrata trebao samo jedan "egal" za premiju. [Verboten (nem) - "Ferbotn" = zabranjeno je, ne radite to. - Prim. prev.] Škripućući kljovama, nevoljno je predao mesto Čepiki, i besno stao da igra stoni fudbal s Balažom.

Zidari su uzdisali i kunuli sreću, okolne grlice zapevale, mašina je brektala i podrigivala od "money"-a, a onda se vrata raskriliše i graciozno je među nas ušetala deva bajna u crvenom od glave do pete, sa sve zlatnim minđušama, ukusno uzvišenom punđom, te Čersika, Čepika i Balaž stadoše ćukulati i, onako, kao uzgred, nikako ne prekidajući društvene aktivnosti, dobaciše dotičnoj nešto kao - "ćao, Klara" [Izvorno: "szia, Klari". - Prim. prev.]

"Zdravo - da - ste", ozareno će klara, dok iza nje iskričava kočija Sunca razgrnuvši oblake, stade da blješti kao pozdrav mladom božanstvu, ozari se drum Šaponja [Izvorno: "Saponya ut". - Prim. prev., i veselo se zakoprca plavo-zeleni steg na vrhu najviše kule obližnjeg, do gangrene oronulog srednjevekovnog zamka, ponosa sela, što služiše, istovremeno, i kao ekskluzivni dvorac-hotel. Stala je pred mene, okrenuvši mi leđa i od Ferike naručila kapućino, koji je zarad dotične narudžbe morao da se okane iščitavanja najnovijeg broja "Topolcai Haršone". [Izvorno: "Tapolcai Harsona" (lokalni nedeljnik). - Prim. prev.] Diskretno, no, marim ja: bila je vita i dugonoga, onirično privlačna, kao otelotvoreni pred-polucioni san pubertetlije, nestvarna, kao kakav savršeno odzvanjajući D-dur akord. Ne htedoh da buljim napadno, naizgled spokojno osmatrah kako momci brekću za stolom gde se igrao stoni fudbal. Čersika je stenjao kao kakav traktor u sred oranja, malenu lopticu smestivši svom drvenom centarforu među noge i, sav zajapuren, vrteo ručke na kojima behu nanizani drveni fudbaleri, uzvikivao: "Ja sam Brazilci, bog-te", te nakon jednog uspešnog virblanja ručke s napadačima, ubacio malenu plastičnu lopticu u kapiju iza golmana ekipe koju je "vodio" Balaž, gromoglasno zakukurikavši: "Ihaaaj-haj protivniku doš'o kraj!" ]

I kako sam stajao tamo, iza Klarinih leđa, za koju ne bih mogao tvrditi čak ni to, da je progledala kroz mene, ne konstatujući me ič, ipak, kako su minuti odmicali, osećao sam neki slatki pritisak u udolini stomaka. Bolelo me je što je ne poznajem, što bi se imalo zgoditi bezbroj sitnih slučajnosti da uopšte razmenim koju reč s njom, pre no što sutra otputujem tamo odakle sam i došao - kući. Noge su mi srasle s kockastim podom. Kako ću odavde? Bi li valjalo tražiti još jednu kolu?

Vrata se ponovo razjapiše, ukoračila je sestra Liza, i s poprilično odurnosti u glasu se obrativši Klari, koja je mešala svoj kapuciner u stilu, - 'ajd zdra'o Klara, ti si još živa, pokvarila mi je raspoloženje. Ispostavilo se da su obe pohađale isti, ubrzani kurs za dekoratere izloga, i nije trebalo biti vrač - pogađač da bi vam bilo jasno da ne miriše preterano Klaru, što je u mom sistemu vrednosti bio golemi poen - za Klariku.

Mogu samo nagađati kako sam se vratio da dvorca - mašina je stala da euforično kliče: "Money, money", ja sam platio svoju kolu i otperjao put svog privremenog svratišta - zamka, hotela, kako vam drago. Usput postadoh svestan činjenice da se gegam ka starom zvoniku, sa sve ogromnim satom na vrhu, te prođoh kraj čiča- Vendela, koji se uspentrao na obližnju banderu. Dok je stari svaštar, seoska "Katica - za - sve" landarao povrh moje glave na tom stubu s električnim skalamerijama i alatom oko sebe, pridržavajući se jednom rukom za stub, a drugom burlajući po kovčežiću prepunom alatki, ćutao sam. Ne htedoh da ga pozdravim, bojeći se da mu ne skrenem pažnju - survaće se, matori dobrica, No, on je primetio mene i zainteresovano se raspitao za moje zdravlje, i ostale kurtoazne stvari koje uz to idu.

- A čika - Vendel? - uzvratih pitanjem.

- Dooo - bro, reče, izvlačeći jedan dugi žičani kabl iz sklopke s vrha električnog stuba, istovremeno ga sekući kleštima. Iza njega se dim dizao iz obližnjeg odžaka ciglane. Izgledalo je kao da mu dimčina kulja na uši. Kao da gori iznutra. Prisetih se kako sam čitao o slučajevima da električari prežive takve silne strujne udare, koji bi na licu mesta spržili dobro nabildovanog bika.

- Jes' se sreo s curom? - upitao me je, ne prekidajući rabotu.

- Devojku u crvenom? Ta, zar vam nije to kći?

Ostadoh bez odgovora, a njegova se noga pomeri za jednu čeličnu kuku (po kojima se, kao alpinista i uspeo na stub) niže.

- Zanimanje? - upitah, ne bi li saznao štogod više o Klari.

- Popravljam sve i svašta, održavam uređaje u selu. Sad, baš - antene, i - ovaj stub.

- Ne, ne vi. Vaša kći.

- Ona je Derti Lejdi. [Dirty Lady (engl). - Prim. prev.] Ona - razvukao je tu reč kao lastiš. - Ona je umetnik. Ona je Derti Ledi, u Nirvani, u Topolci. [Glavni ženski lik (Dirty Lady) iz pozorišne predstave - mjuzikla. Topolca (Topolcza) je mesto u Mađarskoj, a "Nirvana" je naziv amaterske teatarske družine u tom gradu. - Prim. prev.] Ona - razvukao je tu reč kao lastiš. - Ona je umetnik. Ona je Derti Ledi, u Nirvani, u Topolci. [Izvorno: "Tapolcai Harsona" (lokalni nedeljnik). - Prim. prev.]

Bilo mi je potrebno izvesno vreme da svarim podatke i shvatim ono što mi je rečeno. Potom upitah: - Dopada li joj se da radi to? Na to je pitanje čika - Vendel energično, pomalo jarosno iščupao još jedan kabl s vrha bandere, i promrmljao: Nego - šta da voli, kako ne bi volela?! Lepo ti kažem da je ona Derti Lejdi, 'fala Bogu da joj se dopada to što radi.

Oprostio sam se sa starcem, otišao u zamak, ušao u svoju sobu. Saznao sam, valjda i više, no htedoh. Na površini prozora tri muve - Nebojše, šetkarahu se lagodno, samoubistvenom drskošću, lagano i smelo, kao kakve domaće verzije Derdevila. [Dirty Lady (engl). - Prim. prev.]

Sestra, da, ona radiše kao medicinska sestra u zamku - hotelu, Liza, po čitavoj je unutrašnjosti dvorca poispisivala oznake ispisane na žutoj podlozi: -TIHO", čak i kraj vodokotliću u kenjaonici, jer je poštovanje tišine i mira bila jedna od najosnovnijih zakonitosti odmarališta, zamka, hotela. Nalepila je tu obavest i na radio u mojoj sobi, čak i na zvučnik, te je ovaj, zarad toga, po prirodi stvari, zbilja i zvučao tiše, kao da pevaču nalepite flaster preko usta, čak je tu nalepnicu nalepila i na prekidač za svetlo, jer je tamo obavest najuočljivija.

Bacih pogled kroz prozor na drum Šaponja, pogled se prikova za ulazni prag diskonta, ponadah se da ću spaziti Klaru, u crvenom haljetku. Sizifovski istrajno, ali nemoćno odavaše svoje zrake sunčev disk, nad dolinama se klempavo uzdizao leteći papirnati zmaj. Bademovo drvo se, s one strane, rascvetalo, svakog je jutra po jedna grana pokucala na moj prozor, raskošnije nakinđurena cvetovima na dan pre toga, proces je taj podsećao na kakvu zarazu, na neku nenadanu epidemiju, ili trku narcisoidnih procvetalih grana. Čestitam, drvo moje malo, samo se bojim da će naići kakva cvokotava zora u praskozorje hladnog, sivog jutra, te ti očerupati te nežne dlačice, blagu grivu s grana, slabašne listove, zbrisati nejake ukrase vitkih grana što se protežu do mog prozora, bojim se da te očekuje sudbina negdašnjeg kneza ovdašnjeg šumarka - divovskog hrasta, prošlog su mu se leta isušili korenovi, i jedne je novembarske noći, uz zaglušujući tresak, kao bespovratno iščilelo vreme, klonuo u miomirisnu postelju od sivog lišnja i šušnja, i od tada, osakaćen i nepokretan, mrtav kao spomenik, crkava u jami (od)sopstvene trule grobnice. Stari se baštovan saginje kraj spomenika na čijem se postolju prsi bronzana seljančica s vrčem, baštovan ima kockastu flanelsku košulju natopljenu znojem, i glanca metalne pločice nad biljkama i cvećem koje kazuju kako se koje od njih na latinskom zove. Onda otpešači koji korak napred, i stane da isprobava kosilicu za travu. Mašinica brekće i fkrće neko vreme, dobro je - radi, gasi je, pa je opet pali.

Tokom dve sedmice koje sam nameravao posvetiti potpunom odmoru u ovdaššnjem zamku, svako me je veče nazivala Anita, moja devojka, ogovarala je svoje cimerke s univerzitetskog kolegijuma, i na završetku razgovora otvarala srce, priznajući kako me sve više i neizmerenije voli. Tim je neprimerenije stati se zaljubljivati u Klariku, sa sve minđušama, Ledi Derti iz Topolce, no ipak je nikako nisam mogao isterati iz glave, apstrahovati je u mislima.

Kada sam se vratio iz kupatila, ispod tuša, na sred sobe je stajao, čovečuljak u žutoj rol-majici, s nekom skalamerijom na leđima, iz koje su štrčale crpke i creva, i imao je zaprašivač u ruci. - Nećete više imati muva - rekao je, i stao da prska po sobi. Uništavač gamadi. Terminator insekata. Diplomirani, veli. Poprskao je svaki ugao sobe, onda je iščezao. Pošto je baštovan još uvek gnjavio mašinu za košenje, a, verujte, ta sprava zna biti opako glasno i ume vrlo gromovito da brekće, obišao sam krug oko čitavog dvorca i seo na terasu, s druge strane. Sada su se leteći papirnati zmajevi namnožili na nebu već u tolikom broju, da su iscrtali pravu armadu među plavo - sivim oblacima. Jedan se čičica u poznim godinama razbaškario kraj mene, koji je, pri obedima uvek sedeo za susednim stolom od onog za kojim sam ja jeo, i ispričao mi, kako su mu tokom poslednjih godina, meseci - upravo, poumirali svi rođaci, potom svi prijatelji, pa i bliži poznanici, i kako se on s tim lagano već i pomirio no, ove poslednje sedmice, istovremeno mu je umro prvi sused, s kojim je bio izuzetno blizak, te grobljanski baštovan, koji se starao i o njegovoj porodičnoj grobnici, dva, reče, poslednja čoveka, s kojima je održavao koliko - toliko blizak i prijateljski odnos, te je on, da' prostim, došao do zaključka, da svako, s kim je on u ma kakvoj prisnijoj socijalnoj vezi, odnosno, sada već misli, ma ko, s kim on stupi u razgovor, u nekoj potpuno banalnoj i svakidašnjoj situaciji, osuđen na propast - da mu se, da izvinim još jedared, radi o glavi, i tu nema pomoći, jok, gospodine si ga moj.

Nešto mi šapnu da se izgubim dođavola odatle, ipak, samo sam nastavio da buljim u leteće zmajeve, kako su veselo laprdali među sobom i nabubrelim oblacima. Nakon sahrane grobljanskog baštovana, skrhala ga je takva neizmerna tuga, rekao mi je, takva nadzemaljska potištenost, da je naslonjen na ogradu groblja, pognut nad svojim štapom, proveo neizmerno dugo vremena, dok ga, najzad, vozač autobusa, koji je tuda prolazio već treći put, svaki ga put zabrinuto osmotrivši, nije pažljivo i brižno uveo u vozilo, i odvezao do prve bolnice. Nakon nekoliko sedmica, smestili su ga ovde, na rehabilitaciju i odmor, kao neizlečivog depresivca-veterana u dubokom klimaksu, baš tako, pričao mi je starac monotonim glasom, koji kao da nije mario za zastoje i pauze. No, doktor Šomođi [Somodi doktor. Prim. prev.], tako mu rekoše, njegov lični lekar, ubrzo je uzeo bolovanje, i po nekim glasinama koje kolaju odnedavna, i koje su mu doprle do ušiju, dakle, vrsni i čestiti doktor Šomođi boluje od neizlečive bolesti, izgleda da se radi o podmukloj bolesti koja kad-tad zaskoči muškarca u zrelim godinama, poodmakli stadijum zloglasnog raka prostate, jeste, mladi moj gospodine, i, po tim glasinama, doktor Šomođi neće više raditi, niti praktikovati odlazak u fizitu, jerbo uskoro ni njemu više niko neće ići u fizitu, drugim rečima-piši kući propalo, ima da baci kašiku, pa to vam je...

- Doktor Šomođi je na službenom putu. Studijsko putovanje. Proverena informacija, čiko, i u najsavršenijem je fizičkom i mentalnom stanju, što se zdravlja tiče-obradovao sam svog sagovornika.

- Oho-ho-rekao je stari-pa to je upravo sjajno.

Nisam imao blagog pojma, ko je taj doktor Šomođi.

Oprostio sam se s njim. Jedna se muva u mojoj sobi, izgleda, pomamila od spreja kojim je onaj tip zaprašio sobu, u sumanutim je krugovima lebdelo oko sijalice, podno stropa, ogromna joj je senka tako prekrila uramljenu fotografiju Pinkasa Cukermana [Pibehas Zukkermann (nem). - Prim. prev.], sliku koju sam svugde, i u svakoj prilici vucarao sa sobom, ma gde putovao, jer on je veliki primer, dika bajna roda svoga, moj uzor i ideal, jerbo je, daje sve na znanje, bio virtuoz koji je jednako nenadmašno gudio u ćemane, i bio neprevaziđeni svirač u braču. [Pomenuti mađarski muzičar jevrejskog porekla svirao je sjajno violinu, kao i mađarski narodni instrument, braču (bracsa), žičani gudački instrument sličan violi. - Prim. prev.]

Poslednjeg me je dana boravka u selu ponovo opshrvalo osećanje da mi se životni krugovi gube, da blede, da se sužavaju, i stvari oko mene gube identitet i materijalnost, raspadaju se, gubeći atribute bivstvujućih, dok entiteti mog života kod kuće staju da se oformljuju s plastičnošću i uverljivošću koju ranije, kod kuće, na licu mesta, dakle, čini mu se - nikada nisu imale. Kao da sam jednu polovinu svoje duše već poslao napred, kao izvidnicu, prethodnicu svog dolaska, kao da tek s pola srca, anesteziranih čula i uspavanih osećanja bivstvujem ovde, u ovih nekoliko sati što mi ih je još zatrti ovde, u zamku, u selu, kraj jezera... Prošetah se, načinih par krugova: zdra'o, krevet, zdra'o, sto, zdra'o fotelja, onda sam se napenalio kraj okna, priljubio lice uz prozor, mahnuo, u mislima, nevidljivoj Klari, koja je u tmini koja je lagano stala da natkriljuje selo, verovatno maštala o jedinoj i istinskoj ljubavi oličenoj u takvom vitezu što paradira na belom kljusetu.

U narednu sam se zoru klackao u kupeu prvog razreda voza za Budimpeštu, ka svom domu, ka svojoj ljubljenoj, ka sali za probe, bejah sasvim ubeđen u to, da više nikada neću videti Klaru, no to tada već ne beše obespokojavajuća pomisao.

Prevarih se, našli smo se, sretoh je, ako se taj neko tada uopšte mogao konotirati pojmom - "ja" - nakon nekoliko meseci u predgrađu velikog grada, u diskoteci, na plesnom podijumu, taj "ja" ju je obgrlio s leđa i upitao - zašto se boje da me povere tebi?...

Taj deo duše što beše odaslat kao prethodnica iz palanačkog letovališta, čitava ta teorija, dobila je svoju potvrdu već na samom početku povratničkog puta iste, te duše: dobih tri obavesti iz Pešte. To blizina moje nadolazeće prisutnosti stala je da jača i da se snaži. Šalika mi je izdiktirala termine za probe. Saznao sam od majke da sam pismeno obavešten, kako sam dobio poziv, da se javim u najbliže odelenje unutrašnjih poslova, mama je otvorila pismo uz moju prećutnu saglasnost, neki saobraćajni prekršaj, šta li, ulica ta i ta, službena overa, potpis, doviđenja. Posle je zvala Anita, sad se upravo probudila, ispričavši mi, kako je nadošla na to, da joj bez mene nema života. Volim te, rekoh joj, i tada to i osećah. Isključio sam mobilni. Dobro sam, pomislih, dobro se osećam. Posmatrao sam netremice predeo izbrazdan i nakalemljen na sivu ždrebad što jurcahu kraj prozora kupea u kome sam sedeo, voz je mileo u suprotnom pravcu od onog u kom su oni galopirali, voz me je strpljivo nosio u svojoj landaravoj i garavoj utrobi, i osećao sam, kako se dve razdvojene polovine moje duše, kao dve zabravljene šake, u meni i nadamnom - ujedinjuju.

S mađarskog preveo: Robert G. Tilly