Kalman Jodal
Silicijumska dolina

Prostran, pust trg, sa potivavionskim baterijama, alarmnim uređajima, složenim radarskim sistemima. Anika. Naga se šeta praznim ulicama, obavijena samo svetlošću reflektora i elektromagnetnim talasima, Na nebu lepljivog sutona nadzvučnim brzinama jezde mlazni avioni, a dole, na nemi, nepomični ambijent svom težinom naleže gusta senka kamene sfinge koja se uzdiže na severnoj strani trga. Zaobišavši tehnička postrojenja i prepreke od bodljikave žice, Anika se zaustavlja pred kovčegom položenim između sfinginih prednjih nogu. Njen pogled se natmuri, ima osećaj da je ispipavaju prljave, grube ruke. Iznad nje bolesni Mesec, u ruci drži od voska načinjenu vudu-lutku. Jednim energičnim pokretom zabode u nju tanku pletaću iglu, Tetovirani zaurla u kovčegu i širom otvori oči. Anika se nagle iznad njega.

Šta si sanjao?

Sivu peščanu pustinju sa ljudima-šišmišima.

Anika se kiselo osmehne, i uputi se prema suprotnoj strani trga. Nesigurnim koracima, spotičući se svaki čas, Tetovirani pođe za njom

Samousluga, odmah pored nje uski pasaž, neonska reklama, o debelo staklo izloga pritisnuto lice, da, jedno lice. Mladić. Skijaška jakna, farmerice, doc Martens cipele. Tapka u mestu na granitnim kockama, sa napola već iščezlim mislima, pod neonskom reklamom, s rukama u džepovima. Tetovirani. Psihopata obrijane glave, ruke sklopljene na temenu, suzavcem izmamljene suze. Šeta se, gore-dole, s automatskom puškom AK-47 o ramenu; unutra, iza zatamljenog stakla izloga Anika, vezana za ružičasti koncertni klavir. Vazdušni prostor pasaža ispunjavaju karcinogeni rentgenski zraci, kombinovani suzav- cem. Mladić se okrene i pogleda ravno u kontaktno sočivo Tetoviranog.

Jebem ti majku. Ubiću te.

Jednim dugim rafalom Tetovirani raznese izlog, bubuljičavi Mladić plače među kontejnerima za smeće i grafitima nagrđenih zidova. Anika. Anika tone u nemoć, smatra da stvar nije ni pomena vredna, meko, bezglasno promiče stazama dalekih lavirinta. Na kolenima, vezana za nogu klavira, Tetovirani je poji šampanjcem; sala je mračna, tinjaju samo ultraljubičaste sijalice. Anika šapne na uho Tetoviranom:

Zombi-party, a potom još i ovo: Vrati mi moje tablete.

Mladić stoji pred zidom, teško diše, zatim baci automatsku pušku u kontejner i dadne se trkom u bekstvo.

Mračna dvorana, težak vazduh, katedrala knjiga. U haotično naslaganim blokovima hartije podmuklo se kriju muti- rani paukovi i prislušni uređaji. Anika proučava stare pergamente, s Jorikovom lobanjom u levoj ruci. Pod miškom Tetoviranog pozamašni kodeks ispisan goticom. Anika digne pogled.

Imaj na umu da je pisan otrovnim mastilom.

Kodeks bučno padne na parket izbledelog sjaja. U prašumi knjiga, dajući se u misli o prozirnosti greha, Tetovirani dugo razgleda svoj odraz u čarobnom ogledalu pored srednjevekovnog triptiha s prizorom flagelanata, a onda se okrene.

Poželeo sam nešto.

U čarobnom ogledalu se promoli dvodimenzionalna slika Valha. Anika, uzbuđena, uzvikne.

Vidiš?

Tetovirani se, bezizražajna lica, okrene prema njoj.

Vidim. Sve je to samo plastika.

Anika stisnutih usana pljuje reči.

Reci mi, da li ti igraš u mom filmu stvarnosti, ili je stvar obrnuta?

Tetovirani zaustavi svoj pogled na teškim draperijama uokrivrenom prozoru. Iza prozorskog stakla, pružaju se, u nedogled, s inertnom jednoličnošću, istraživački centri genetskog inženjeringa, ma- sovne grobnice, betonski spomenici.

Ne znam. Nije ni važno.

Prevod: Arpad VICKO