Zoltan Kereši
Nosići

(jedan veliki-budimpeštanski-ljubavni-roman), i to njegov naj i najprvi deo, po svom naslovu Sever, što govori o tome, zarad čega verovati u nešto, što je prisutno svuda.

Grad je pritisnuo vreo i nepomešan vazduh, kao da kuće sabija teret stisnutih staklenih ploča. Sitne, nepravilne kugle bisernih kamičaka na šetalištima obronaka rasule su svetlost, nad svežim tragovima stopala lebdeli su izbledeli oblačci pare, potom su nestali, upili se, kao da ih nikada nije ni bilo.

Iz tupog žamora se s vremena na vreme izdvojila poneka automobilska truba, zvuk ponekog bučnog motora, kao što je ponad krovova od vreline neizvesno stopljenih kontura iskrsavala nekakva kudra pare, mrlja dima, nestajući potom, upivši se bez traga, kao da ih nikada nije ni bilo.

I ispred klupice sa daskom ispresecanom napuklinama svetlost je iskrila toliko da nije bilo drugo, samo svetlucanje, samo nepomična toplota.

Na klupi sa ispucalom daskom, gde su dokono sedeli Adam Baranj, Pustolovni, Znatiželjni, Sveta-Radoznali-Nosati Adam Baranj i Katalin Farkaš, Crno-Bela-Gradostanovnica, Ništa-Ne-Obećavajuća-Ispunjavajuća, MirisnoMirisnaKatalin Farkaš. Ne, nisu čak ni sedeli dokono: Adam Baranj je ležao poleđuške, ispružio se po klupi i svoju glavu, čuveno Nosatu Glavu položio u ženino krilo.

- PogledaJ - ŠAPNU ŽENA.

- Šta da pogledam? - šapnu Baranj.

- Gledaj ovo. Moje prste.

I svoju je ruku polagano prevukla ispred Baranjovog lica i pritom zalelujala prstima, kao da neodlučno maše nekome.

- Gledaj ovo.

Maše nekome, ko stoji iza busenja, u podnožju drveća, dole, ispod mostova, između kuća.

Providne, nepredvidljivo lelujave zavese.

Hajde, kako bi u jednom gradu moglo da bude promaje, ako se vazduh čak ni ne miče?

- Gledaj ovo. Moje prste.

I odjedared zatreperi okolo-naokolo lišće, zatreperi drveće i buđenje, jer se vazduh doista pokrenuo, eto, malopre je grad još bio stisnut među staklene ploče, a sada se, pak, svijaju grane, štaviše, kao da tamo dole počinje da se ljulja i most, bela grivna u srebrnom pramenu kose.

Eržebet-most, gde je nekoć bez prestanka škljocao omnibus, duboko se izvio kočijaš pred mostarinskom kućicom, potom je odmah motrio na trećeg konja držanog u pripravnosti, da bi znao kada ga treba vezati uz druga dva, skočiti dole i u prolazu usmeriti životinje, iznova se popeti na stepenicu, stiskati gvozdenu rudu, njihati kako bi kola s lakoćom hitala na vrh mostnog luka. Eržebet-most, gde su automobili sada bešumne, sjajne bube, autobusi gusenice obnovljene kože. Stigao je vetar i nad gradom je dotle čisto plavetnilo odjednom posuto mrljama pocepanih oblaka, gle-gle, gleda Adam Baranj oblake baranjastog obličja, gle-gle uzvraćaju Adamu Baranju svoje poglede oblaci baranjastog obličja, tom znatiželjnom, nosatom muškarcu, koji leži nauznak na obronku Gelertovog brda, iznad Eržebet-mosta, iznad vodopada i s krstom ispružene ruke svetog Gelerta na jednoj klupi sa ispucalom daskom i glavu svija u krilo jedne žene, oblaci na kuće, muškarac na ženu, pospanim očima gleda prste lelujave mu pred licem, bogme, malopre samo vrelo drhtanje, a sada opet vetar, grad, gde se puštajući korenje kuće hvataju za zemlju, gde su se srasli zemlja, cigla i beton, ali se dimnjaci povijaju ovamo-onamo i krovovi se s vremena na vreme zalelujaju, crepovi slepljuju poput uglačanih listova, romore zidovi, trčkaraju paperjasti oblačići, maleni zmajevi, pritega su na njima poneki blokovi zgrada.

- Gledaj mi prste - prošaputa žena. - Ili znaš šta, nemoj ni da gledaš ništa - i svoj dlan je sada pripila na Baranjevo lice i od toga je odjedared nastala duboka tišina, stakleno zvono, gde je zamrlo zujanje, izložba mrtvih gravira, takva tišina koju dobro znamo, kada se iz pravca planina spuštaju plavosivi, nabrekli oblaci, istiskuju, probijaju taj nisko ležeći pokrov dima i oblaka koji je zagušujući pritisnuo grad i najpre počinje samo da rominja kiša, u sitnim kapima, ali gusto, kao da je više nekakvo prskanje, prodire ispod ovratnika kaputa, cedi se niz spojeve vrata i prozora, vlažnom se hladnoćom upija u zidove, odeću, listove papira, zatim se čuje tiho pucanje nečega, kao da se nekoliko ulica dalje ruši ostatak jednog oronulog zida, ili se iz zemlje izvrnulo drvo istrulelog stabla, pa čak mu ni grane ne padaju svuda naokolo, kao da su samo krknule od rušenja, tiho pucanje i iščekivanje prigušenog daha, jeste, upravo je takva ova tišina, mada kiša ni ne pada, jer sunce sija uporno i dalje, upija paru, rasteruje i sve oblačke, ostaje svega jedan, ili ni on, pogledaj, šta bi to moglo biti, oblak sasvim sigurno ne, jer gle kako sporo, dostojanstveno maše krilima, preleće nad gradom, ravno iz pravca gradskog parka, oho, pa to je Gavrilo, koji je napustio svoje uobičajeno mesto,poleteo je sa svogtridesetšestmetarskog stuba, iznadglavaubronzu izlivene vojskovođe u ogrtačima, dičnih mađarskih kraljeva, krenuojenaput,nausnamamu bledi osmejak, ali su mu zato oči zaklopljene, a sad kako je to moguće?moždagavodiosećaj, tajna zapovest, ili mirisi što se vitlaju tamo gore,letiGavrilo,trijumfator,ojojj,anđele,toviše i nije vetar, već šuštanje perja arhanđelovskog. I u Gavrilovoj ispruženoj ruci zlatnombojom slista dvojni krst.

- Gledam - šaputao je Baranj i sklopio oči.

- Ččššš... - šaputala je žena. - Nemoj ni da govoriš, ne kaži ništa.

Samo oslušni šta je ovde, tu iznutra. Ili bolje ne, ne osluškuj, ne ćuli uši, ne čini ništa. Pusti da ti uši slušaju umesto tebe, pritisni lice ovamo i pusti da ti telo odgovori, ta ionako je pametnije od tebe, telo te poznaje, ali ti njega ne poznaješ.

- Ali šta je ovo? - pokušao je sesti Baranj. - Kakvo je ovo pulsiranje?

Ali ženini meki prsti, poravnajuća ruka nisu pustili ni da se makne. I tada se odozdo, iz pravca reke odjednom oglasio zvuk muzike. Moje srce tako snažno lupa, vikao je jedan muški glas i odmah je žalobno utihnuo. Kada pomislim na tebe, odmah sam tužan...

- Veceš Rudaš kupatila - klimnula je žena, a ruka joj i dlan i dalje na Baranjevom licu. - Čuješ, veceš Rudaš kupatila peva...

Gledaju mi mnogi dobri drugari, kakvi su mog srca damari... vikao je muški glas, kako bi nadjačao urlik muzike kasetofona sa dvostrukim zvučnikom. Ne živimo mi ovde tako, kako nam je srcu slatko..., laj-lalala-lajla-lala lalaam, domovino, domovino, ja teljubim, čaaast ja svoooju sada gubim.

- Položi mi uho ovamo, na pupak - reče žena. - Taj ko je ovde unutra, takođe osluškuje, samo iz suprotnog pravca.

- Lepo - uzdahnuo je Baranj.

Bogme je lepo.

Grudi su joj budimski bregovi, runjavo krilo Margitsiget, jedan obraz

Budim, drugi obraz Pešta, kuće duž obale Dunava blistavi zubi, jedna butina Istok, druga joj je butina Zapad, preda mnom je Sever, za leđima

Jug, nada mnom Sunce, nikada neće počinuti, nikada neće ustajati.

Šuštanje arhanđelskog perja.

Koracaj oprezno, po snovima mi hodaš. Veliko jato golubova prhne sa vrha arkade oko kipa biskupa Gelerta, belo-sivi obljesci, kružili su nad vodom, oblak ptica uobličava pticu.

Eksplozija, što čuju samo ptice.

- Znaš, nije uvek bilo tako - nagnu se žena nad Baranja, kosa joj zagolica muškarčevo lice. - Nije to uvek bilo tako, ova Budimpešta. Da su se kuće zapletenim korenjem hvatale na zemlju i među njima srebrna traka. A ne, nikako. Kako je velika bila poplava, kada se voda rasprostrla kod Lađmanjoša, oticanje su otežavali sprudovi... Zalud su se Peštanci, Budimci i Starobudimci spremali za prolom leda, na novim prosecima nastale su prepreke od santi a s početkom januara okolinu grada je preplavila voda. A kada je krajem februara započelo otapanje, k tome su još stigle i kiše, nije bilo ničeg što bi zaustavilo reku, razlila se u Vizvarošu, probila privremenu branu kod belvaroša i vacku branu u spolnjem Terezvarošu. Kod Čepelskog ostrva nastala je ogromna prepreka, voda je odozdo preplavila Ferencvaroš i Jožefvaroš, a kada su plavne vode iz dva pravca spojile, noću u jedanaest časova najveću visinu od hiljadudvadesetdevet centimetara dostigla je u Starom Budimu i Budimu. U Pešti je bila između pola metra i tri metra, voda je preplavila sve, rušile su se kuće, kao međusobno podešene kocke kada se izbije najdonja. Najneobičnije je, međutim, bilo da je ledena voda isprala zemlju i ispod kuća, do te mere da su u zaostalom mulju odjednom jedni uz druge zaglibili nekadašnji slojevi zemlje koji su sada izašli na površinu, a sa njima sve što su dotad skrivali: kamene sekire i obsidijanski vrhovi strela, ukrasi avarskih grobova, oružje i vrčevi, langobardski mačevi, izbledele konjske lobanje, kumanske, mađarske, pečeneške i slovenske kosti, jevrejski držači za svitke i nemački štitovi, turski jatagani i italijanske bočice za parfem. Samo što su se sva ta blaga, čim su izbile na površinu zemlje jedno ispod drugog, jedno iznad drugog, odjedared su se pretvorila u prah, jer ih je dotaklo vreme od mnogo-mnogo vekova i mnogo-mnogo vekovni vazduh, bilo je i sada više nema, a ko je video, barem je toliko mogao da ne veruje, kao onaj ko je samo čuo o tome, gde su, mogao je zapitati bilo ko od njih, ni tu, ni tamo, sa kišom koja nikako nije prestajala upili su se opet u zemlju, kuda su ih stavili i odakle se neprestance vade. Kao što im je miris već unapred signalizovao njihovo iskrsavanje, tako su danima, nedeljama po njihovom nestanku iznad blatnjave zemlje lebdeli bajni mirisi, jer Adamko, ovi u prah iščezla oružja, kosti i blaga i sada su tamo dole, u zemlji Budimpešte i u džbunovima, drveću, zidovima, ako je neko sumnjičav, neka samo podigne glavu, zanjuši u mirise koji kruže među kućama, svejedno gde, kod starobudimskog Amfiteatra, ispod budimske Tvrđave, na Oktogonu, neka se uveri da je Budimpešta najmirisniji grad na čitavoj kugli zemaljskoj i to zaista ne može da bude samo miris reke, ne jednostavno cveća, drveća, u Budimpešti se u vetru dade osetiti začin tela nekadašnjih Rimljana, Avara, Slovena, Turaka, Jevreja, Raca, Kumana, Pečenega i Italijana, Nemaca i Mađara, sve što su nosili sa sobom spolja i iznutra, što su odneli pod zemlju i što je nastalo od njihovih u prah pretvorenih kostiju... Da li je čudo da te mnogobrojne mirise nisu mogli zbrisati čak ni dva svetska rata? Nije čudo, bogme nije čudo, ove mirise nije umela i neće umeti oduvati nikakav vetar, ne može ih isprati nikakva voda, vidiš, Adamko, da je otuda to da je Budimpešta grad na svetu s najlepšim mirisom i zbog toga smi mi tu, u ovom mirisnom bezmerju.

I ako te upitaju, kakav je ovo grad? Zar je istina da nas očekuje propast? Odgovori, nije istina. Jer je propast već ovde sa nama i tu će i ostati. Ali kao što se onaj ko se oslobodi života oslobađa i straha od smrti, baš kao što onaj ko živi u propadanju nema razloga da se boji prolaznosti.

- Znam, odgovori Baranj. - Budimpešta je žena koja leži na leđima, pore joj izdišu tajne pare i ime joj je Katalin Farkaš.

- Marva si, Adamko, dražesna si marva.

I Mirisa - Miris Katalin Farkaš je podigla član sa oka Sveta - Radoznalog Adama Baranja, sedeći na klupi sa napuklom daskom na Gelertovom brdu muškarac i žena su se smeškali jedno drugome, može da usledi poljubac, zaljubljenički pečat, srećni cmokac, samo što se odozdo, sa budimskog keja začula neobična buka, šta li je to? Kloparanje potkovica, klip-klap-klip-klop, šta traže ovde konji?, a zatim škripa kočnica, jer je jedna laka, mala konjska zaprega sa gumenim točkovima prolazila duž obale reke, dva marljiva konjića, nazad pribrežak lucerne i na sedištu kočijaš, dežmekast, brkat, crni čovek, ona vrsta koja se nikada ne ume obrijati tako da se sveže izrasle dlake odmah ne počnu tamneti na vrhu brade, kosa mu kao žica, morao je da naglo zakoči, jer je sa ivice puta ispred konja skočila jedna tamnoputa žena crne kose uhvaćene u konjski rep.

- Hoćeš li da dođeš sa mnom, konjički kapetane? - uzviknula je milo.

- U materinu! - uzvrati kočijaš vičući. - Zar ne vidiš da imam posla? Nemam vremena za takve prostakuše, makni se ispred kola!

- Prostakuša ti je majka! - zavrištala je žena uvređeno i svojom je velikom tašnom gnevno udarila u nozdrve bližeg joj konja, na šta je ovaj zabezeknuto ustuknuo na drugog i dve prestrašene životinje su trgnule kola na ogradu keja i vrh stoga lucerne se sručio na drugu stranu ograde, na kamenje, zelene zmije na obalskom kamenju.

- Auh, smrdljiva kurvo! - zaurla kočijaš i skoči sa sedišta, dizgine je hitnuo među konje. - Šta ti zamišljaš za sebe, droljo jedna! Ali dok je stigao do žene, ova je izvukla crnu šipku iz torbe koja joj se klatila na ruci i bez ikakvog uvoda štrcnula plin u kočijaševe oči, potom se bez oklevanja dala u beg.

- Jao, jaoo, oslepeću, upomoć, oslepeću! - urlao je muškarac. -

- Zbog ovoga ću te ubiti, prokleta smrdljiva kurvo! - hvatao se slepo u pravcu žene, tačnije onamo, gde je još malopre žena stajala, naravno uzalud, jer se ova već dala u beg, kloparale su joj papuče ka Baćanjijevom trgu, klip-klap, klip-klop.

- O'ladite već jednom! - urlao je muškarac na automobile koji su kočili trubeći i dajući svetlosne signale. - Smirite se, mrcine! - i brišući suze uspnu se na sedište. - Hajdemo! - zviznuo je krajem dizgina po konjskim zadnjicama. - Hajdemo! Ionako ću ščepati tu smrdljivicu!

Kloparajući krenuše kočije sa lucernom za ženom u bekstvu, konji su dahtali, duž puta su se rasipale zmije od lucerne, ali je barem saobraćaj najzad krenuo, ako konji trče brže, brže mogu i trčati i kola iza njih, ako kola trče brže, brže živi i grad, ima ko živi više, ima ko vidi više, ali je kretanje bolje od nepomičnosti, zar ne?

- Jesi li video ovo, dragi Adamko? Vidiš, Budimpešta je grad ljubavi...

- Znam ja to - klimnuo je Baranj. - Znam.

A žamor automobila i bućkanje talasa pri udaru u obalsko kamenje su se slili i iz ovog zujanja se ponekad izdvojila neka od automobilskih truba, ili zvuk nekog motora, kao što je ponad krova od vreline neizvesno stopljenih kontura iskrsavala nekakva kudra pare, mrlja dima, nestajući potom, upivši se bez traga, kao da ih nikada nije ni bilo. Lišće u smotuljcima.

- Dođi - reče Katalin Farkaš. - Dođi, prikloni glavu na moje rame a dlanom mi zagladi po stomaku. Tamo, gde se već okrugljuje. Zatvori oči.

Beše jednom nekad u davnini, u prastara prošla vremena jedan čovek.

Jedan čovek koji imađaše sve, štogod se poželeti moglo, ali mu san nije dolazio na oči. Kada bi se noć spustila, celi svet bi usnio, ptice ućutale, gurnule glavu pod krila i odmarale se u gnezdu, životinje su se povlačile u brloge i jazbine, polegale i zadremale, ljudi bi zatvarali dućane i radionice, odlazili kući sa svojih zemljišta, putnici bi svraćali u konake, čak bi i beskućne lutalice potražile sebi smeštaj i pre ili kasnije san je svojom mekom rukom zaklopio svima oči, samo je ovaj jadni čovek lunjao bez sna, jer bi uzalud položio glavu na jastuke od somota i svile, san mu nije dolazio na oči. Zbog toga je radije skitao gore-dole i tihom, čežnjivom zavišću posmatrao stanovnike grada koji su ležali u svojim krevetima utonuli u slatku, duboku besvest.

I pazio je da ih ne probudi, jer se želeo naslađivati makar u snovima

drugih.

Jer sanjati, znaš, Adamko, sanjati je najlepše od svega.

Jednom, kada je ovaj čovek lutao ulicama grada, u velikoj tišini do ušiju mu dopre zujava muzika. Kao da su prebirali po žicama laute i neko to pratio tihim, vrlo tihim pevanjem. Stigao je do visokog zida, krošnja drveta se izvila nad zid i muzika se čula otuda, gotovo da je osećao kako mu se srce topi i telo mu klone kao da ga počinje hvatati najslađi san. Bio je vešt čovek, uspentrao se po stablu, sakrio se u krošnji i zavirio iza zida. Video je baštu, punu cveća, mesec je upravo izlazio, prelio je baštu svojim srebrnim sjajem i kao da sve beše od srebra, bele čaške cveća, kamičci po stazama, lišće u žbunju, pa čak i travnjak, samo su lale blistale žuto, poput zlata.

A sred bašte jedna senica, u senici klupa, a na klupi sedela jedna devojka, udarala je u žice nekakve laute i zvuke pratila tunjavim pevanjem. Beše to prekrasna devojka, muškarcu se učini da lepšu nije ni video u životu; morao se čvrsto uhvatiti za granu, jer ga je hvatala nesvestica od onoga što je video i čuo. Ali kada se čvrsto uhvatio, krošnja drveta zadrhta. Devojka je to zapazila, spustila lautu, nemirno pogledala levo i desno, zatim ustala, pohitala u kuću. Muškarac je izvesno vreme čekao gore među granama misleći da će se devojka možda vratiti, ali je uzalud čekao, posle određenog vremena puzeći siđe s drveta, ode kući i nije ni oči sklopio, toliko je nestrpljivo čeka da svane.

Sitne, male mrlje dima ponad krovova.

Lebde, kovitlaju se, kao reči koje čekaju da budu izgovorene.

- Dođi, Adamko, prikloni glavu na moje rame, položi svoj dlan na moj stomak. Osećaj kako u njemu raste život. Iz trenutka u trenutak, od minuta do minuta, od sata do sata. Osećaj da je jedan dan isti kao drugi.

Jer što će biti, već se zbilo i što se zbilo nikada se ne menja. I što je bilo to i jeste i što jeste to je bilo.

Časovnik ne otkucava, pesak ne curi, po ruci bešumno klize talasi,

nestaju i odmah se vraćaju.

Sutradan, kada je devojka koja je pevala uz lautu pobegla pred ljubavlju kako bi mogla sačuvati sopstvenu ljubav, čovek-bez-sna se strašno razgnevio i u svojoj strahovitoj patnji zakleo se na osvetu svim devojkama grada. Kada se spustilo veče zveckala su oružja, kloparala gvožđa, plamtele baklje. Na grad se spustio strah.

Ali je tada devojka stala pred osvetnika, da bude prva u propasti. I kada dođoše sluge, donesoše plamen, saviše kolena pred čovekom i zapališe dve kristalom obložene lampe s desne i leve strane njegove stolice, ta je devojka uhvatila jedan jastuk i postavila ga tako između čovekove stolice i ugla dvorane da bude po sredini i započe priču.A čovek, dok je slušao priču, imade osećaj da mu je srce sve lakše i da mu je duša sve mekša i kao da u njemu počinju da klijaju i zrna sna.

Tako je bilo sutradan i tako beše trećega dana, iz večeri u veče, iz noći u noć. Devojka je pričala priču za pričom, kako ovde slede. Jer, reče, što će biti, ionako se već zbilo.

Što se zbilo, reče, nikada se ne menja.

Jer što je bilo, to jeste i što jeste, to je bilo.

Preveo: Mirko Gottesmann