Andrea Mađari
Severnije

 

Nebo,

nebo ovde sporije posivi. Čekam.

S večeri ni nema večeri. Lale

uvenuše tako u leto, da čovek nije ni primetio.

Kao što dođe i noć, ali je ne bi mogao imenovati,

jer nije bilo, šta da je odvoji. Ponekad vihor

prozuji sobom, nemirni listovi hartije

kovitlaju se među nama. Zalutali anđeli.

Kovitlam i ja. Šta mi je to u ruci, gledam.

Što tražim, nema, ne znam kuda sam baš

položila, kada mi je trebala ova stvar...

Okolo mene predmeti: male, besciljne duše, mira ne nalazim.

Prašina je ovde, i vreme, poleće sa svega, što je još dodirljivo,

dodirujem, hvatam, da ima granicu. Stvarnost?

Plišane životinje na sofi, neoprano posuđe, komadić emajla.

I muka: uzalud razmišljam o tome, zar sam tako htela?

Nekad se pričini: trebalo bi drugačije...

Tada nešto postavim drugde. Stojim i zagledam. Sada

ćuti prašina, voda, vetar. Oslušni: kao da koren raste

s mukom negde, kao da pokušava

da se pripije uz mermerni kamen... Zatim: ne sećam se. Negde

ima ga možda. Duva vetar. Starim.

 

DEČJI DNEVNIK

Slučajnosti

 

- Bilo je slučajno - kaže svako,

ako

me obori na ulici,

dobro me ošine po licu svojom dugom kosom,

prevrne supu u trpezariji.

Slučajnosti imaju puno posla.

Juče

nagaziše mi novu cipelu,

videle Ildi sa Gergeom Kovačem,

kapnule jogurt na novi kanabe.

Sigurno im je dosta svega.

Stoga sam danas,

kada sam vrata od kola zalupila na Tatinu ruku

rekla,

da nije bilo Slučajno.

Ali je bio samo još bešnji.

 

Preveo: Mirko Gottesmann