Đenđi Mikola
Trag dleta
iliti početak jedne priče

Htedoh da pišem o Sokolovoj ulici, poprištu mog detinjstva, davni mi je već dug da obeležim svoje uspomene, ali mi je za to nekakav trag po kojemu bi se prostor mogao obrnuti u vreme, u ono vreme, kada je ova ulica nastajala, u vreme pre mog rođenja, kada su posle rata delili zemlju na Kišmeđer pustari, vlastelinskim slugama na bivšem posedu panonhalmske opatije; i u buduće vreme, kada sam istupila iz prostora zajedničkog sa ocem. Za mene je u detinjstvu soko bio totemska životinja, u to vreme sam zamišljala da je nekoć u okolini živelo mnogo sokolova i nadala sam se da ću se jednom sresti sa nekim od njih sred mojih lutanja duž obale Pandže... A onda kasnije doznah da je naziv posledica jednog nesporazuma, budući da je jedna uticajna žena iz ulice pogrešno mislila da je orao na spomeniku pokraj balatonskog puta, u ataru naselja - soko. Spomenik, ili kip kako ga ovde kod nas zovu postavili su još pre rata u spomen na žrtve plemićkog ustanka protiv Napoleona. Moj otac, kadgod da se povela reč o kipu, nije propustio da citira Petefijeve redove upućene plemstvu: "skoro da zaboravih vaše đersko viteštvo, kada ćete već podići spomen stub tim mnogim junačkim nogama, što tamo tako bežahu?"

Ovde sam zapela još pre više godina sa predstavljanjem poprišta svog detinjstva, kako sam ga zvala, zemlje gubitničkih bitaka. Na nastavak naiđoh nedavno sasvim na dnu jedne iscepane papirne kutijice, u haotičnom skupu svakojakih starih beleški, seminarskih radova. Sada kada smo dali urediti sobu dosad korišćenu za slagalište pa je trebalo izneti stvari, pronađen je rukopis kojeg sam toliko tražila i od koga sam se već oprostila, jer sam verovala da je izgubljen u velikim gužvama selidbi, nenadano je iskrsla kao ispod slojeva vremena očeva pripovetka napisana meni, dvadeset olovkom gusto ispisanih strana na omotu 9. broja našeg nekadašnjeg univerzitetskog časopisa korišćenog za fasciklu. Na kraju rukopisa beleženog olovkom u pismu napisanom hemijskom olovkom otac dodaje svom delu samo toliko: "Ovde šaljem pisanije zvano Bubanj, znam, mnogo je grešaka u njemu, ako misliš dopiši ili izbriši i radi s njim što hoćeš".

Pismo nije datirano, tako iz dosijea časopisa i iz toga da u pismu otac pominje dolare, i da bih mu mogla doneti jednu ploču na kojoj se nalazi "kombinezon, kombinezon, čipkasti kombinezon", (dobro, naravno ne treba se rastrčati zbog nje"), izvodim zaključak, da je nastalo '86-e, kada smo počeli da odlazimo u Jugoslaviju da pravimo intervjue sa vojvođanskim mađarskim piscima.

U pripoveci Bubanj - koliko znam svom jedinom literarnom pokušaju - otac opisuje, kako je kao petogodišnjak proživeo rat i konac starog poretka, prividno kako mu je izlazilo na pero odnosno olovku, bez ispravki, ne mareći posebno za konstrukciju, promenama tačaka gledišta, o pravopisu i ne govoreći, priča se prolomila iz njega u celosti, kao svedočenje iz očevica koji se već godinama sprema da se odredi dan pretresa. Kada sam je čitala prvi put ponajviše me je možda zapanjilo da ja, koja sam upravo započela svoju književnu karijeru, spram njega nemam uopšte šta da ispričam. Možda mi je upravo zato napisao to meni upravo tada, jer je znao da ne znam pripovesti i hteo je da me snabde nečim za put, u pepelu pečenom pogačom, kako u zemlju pripovedanja ne bih morala da stupim praznih ruku. Ili je možda slutio, bilo kuda da dospem iz Sokolove ulice, ma koliko daleko me otprhne snaga njegove strogosti, jednom ću možda imati potrebu za Arijadninim koncem njegovog pripovedanja, kako bih našla put natrag u nestalo vreme.

Dečak, koga je otac uobličio prema vlastitom ruku, trebao je da se pribojava triju glavnih opasnosti. Jedna su bili bikovi koji se s vremena na vreme probijaju iz obora, druga rat, mada, kako moj otac, autor piše: "Dečak se rata uopšte nije bojao. Vrlo se dobro sećao šta je rekao njegov otac, kada su sa susedom raspravljali o opasnostima rata. Njegov je otac rekao da je ovde na pustari rat bezbedan, i neprijatelj ima dovoljno pameti da svoje skupocene bombe ne rasipa takvu blatnjavu pustaru - rekao je, jedna bomba vredi više nego sve skupa ovde na pustari". A treća opasnost, ujedno i najteže otklonjiva i najteže podnošljiva jeste ogromni beli pas učiteljice, pas Šajo koji drži u strahu i odrasle, izrastajući u dečakovim sećanjima u užasni simbol terora.

Pripovetka najzad govori o tome, kako su zaredom iščezle opasnosti, bikove su pojeli vojnici, nastao je mir i otac mu se vratio kući i na kraju je zapečaćena i Šajova sudbina. Odjedared je nestao, niko ga nije nalazio. Pustarski ljudi su se spremali na podelu zemlje, za svečanost je formiran hor i orkestar, gradska organizacija je poslala majuru tango harmoniku (otac ne piše kakva organizacija, dečak nije mogao znati ko su ti komunisti), imali su jednu dugmetnu trubu, ali dugo nije bilo bubnja. Najzad je bilo i toga, svi su dolazili da se iščuđavaju u školi, gde je orkestar imao probe. Dečak je odmah prepoznao da su plašt bubnja isfabrikovali od rezervoara za gorivo jednog palog meseršmita, kako otac piše, takve stvari su ležale razbacane na sve strane i za jednog tolikog dečaka bi bila sramota ne prepoznati to, čak ga je i omirisao, ali ono što je osetio nije bio miris benzina. Bubanj je imao miris psa. Dečak je tako shvatio da su na ovu olupinu aviona razapeli Šajovu kožu i na ovom su bubnju udarali ritam za pobednički marš u pozdrav bolje budućnosti, na Šajovim leđima su počeli bubnjati "Ustajte prezreni na svetu."

Tek sada, nakon što sam posle toliko godina pročitala opet rukopis, uočavam da u očevoj pripoveci nema ličnih imena osim Šajovog i Isusovog kao dva apsolutna kontrapunkta. Neobična je protivrečnost da je nekoliko godina posle toga što je napisao ovaj tekst, kada je već ocenio da ga neće iznacionalizovati, kako je imao običaj da kaže, sa dva dleta je započeo poslovni poduhvat (jer je po svom prvobitnom zanatu moj otac bio graver) i uglavnom je živeo od toga da je od jutra do večeri pisao imena, gravirao imena stanara na ploče s imenima od crvenog i žutog bakra, imena budućih bračnih drugova u burme, imena pobednika u zlatne, srebrne i bronzane medalje i pehare, mučenika u obeliske, imena lekara, advokata i drugih poslovnih ljudi i firme. Često sam posmatrala kako brižljivo očišćenu površinu metala prevlači nekakvom belom materijom koja se brzo suši, u to je ucrtavao s velikom umetničkom pažnjom prema sopstvenim nacrtima napravljena zadebljana i raznovrsnim motivima dopunjena slova, kao da je u svakom slovu izrazio sopstveni lik, mogla su se prepoznati izdaleka, a potom su po tragu grafitne linije ispod njegovog malog ručnog dleta poispadali sićušni metalni odljusci. Za to je bila potrebna sigurna ruka, jer onaj ko upisuje u zlato teško da može korigovati.

Zamišljena nad očevim napisom naravno da sam jako želela da odnekud iskrsne ploča ansambla 3+2, s dna jedne kutije u Đeru i Segedinu, ili da sam mogla izvući iz svog sećanja nekakvi izbledeli trag sećanja, da sam barem pokušala da ispunim očevu molbu. Naravno da sam znala da je ovo potpuno isključeno, to se više ne da preinačiti: kako znam ondašnju sebe, sigurno je da sam svoj porazni estetički sud pretpostavila očevoj želji. To je već bila moja strogost...

A onda tokom pakovanja, kada sam sređivala časopise i pogledala i neke druge, već davno čitane tekstove, posle nekoliko dana se na moje najveće čuđenje oglasio stari šlager grupe 3+2. Pogled mi je naišao na njega u tekstu višeglasne pripovetke Krvavo jezero (Partikularna havarija) [U broju časopisa EX Symposion posvećenom Domonkošu (1994. 10-1". 165.) Oto Tolnai Krvavo jezero (Partikularna havarija), ili beleške uz Ton kraja], opisu svadbe održane u nasukanom brodu-kasini, zapravo raščišćavanju jedne dramske poeme u pripremi, gde je čipkasti kombinezon prateća melodija istorijata jednog aktera: "Tako, razumete me gospodine, nažalost ne mogu vam pružiti preciznije detalje u pogledu vaše žene. Eventualno još mogu reći... Kada brbljam, ne bljujem. Želite li još jednu crnu kesu? Možda džak?

"Kombinezon, kombinezon,

Čipkasti kombinezon,

Još ću te noćas zavrnuti ja.

...

Ispod mosta, ispod mosta

Ispod Margit mosta..."

Mogu vam reći eventualno još toliko, da je bio izvrstan muzičar. Verovali ili ne, nekada je, upravo tu u Subotici i na Paliću, svirao u istom orkestru sa pesnikom u Prelomu volana (Kuplet)! Štaviše, Karči Kobalt, zamenik vođe segedinskog Maharta je takođe bio član tog orkestra. (Ako uspeju povezati Krvavo jezero sa Tisom, Kobalt bi čak mogao da uvede i stalnu liniju...)"

Čipkasti kombinezon, ovaj barjak male apokalipse svadbi, krčmi s kraja sveta postao je u ovom neočekivanom kontekstu nešto poput heurističkog kikota, smeha koji će nam sledećeg trenutka zastati u grlu. Ne bih verovala da će upravo ovaj jezivi kič biti povezujući elemenat između vremenskih planova (od tada, videla sam u Manču, pesmu je remiksovao orkestar Nezreli, tako da će opet biti u modi), ne bih verovala da će to biti trag, u onom smislu kako Emanuel Levinas konstruiše pojam u svojoj poetski višesmislenoj teoriji traga:

"Sve što zajedno sa prošlošću i budućnošću sačinjava moj život povezuje se u sadašnjosti u kojoj se susrećemo sa stvarima. Lice, međutim, iskrsava samo u tragu Drugog: ono što se dočarava u licu, upravo se sprema od-rešiti od mog života i primiče mi se već kao odrešeno. Neko je postao prošlost. Trag mu ne dočarava prošlost, kao ni ono što je radio na ovome svetu, ili njegovu radost, nego to čini sama izbačenost iz koloseka, koja s neodoljivom težom utiskuje u nas svoj beleg (bili bismo skloni reći: urezuje se u nas)."

Preveo: Mirko Gottesmann