Aniko Varga
Odlomci iz reda vožnje linija prema Srednjoj Evropi
Pokušaj da se načini nacrt za sagledavanje misaonosti što kruži Srednjom Evropom, a koja u srpskoj književnosti izvire iz proze Danila Kiša
"...ova stvarnost ne dopušta da bude opevana, u njoj i o njoj može se samo mrmljati, buncati, lajati i bljuvati..." [Danilo Kiš: Variaciok kozep-europai temakra, 160. o. in: Ketelyek kora, Kalligram-Forum, Pozsony- Ujvidek, 1994.]
Misaonost usmerenu na ovu neuhvatljivu realnost Srednje Evrope u srpskoj književnosti je pokrenuo Danilo Kiš. U onome formalnom kloparanju u kojem bi napredujući duž železničkih pruga što povezuju Suboticu - Novi Sad - Kerkabarabaš i Cetinje u stvarnosti pošao ka koloseku što protkiva svet železničkim, vodenim i autobuskim linijama po nacrtima Reda vožnje. Ugao gledanja: "ispred pejsaža što promiče ogledajući se na prozoru voza, posmatram svoga oca koji plače". Na ovaj način putuje u/po Srednjoj Evropi muzicirajući na liri, sa čudnim mehanizmom-mašinom u prtljagu što proizvodi razlike. Sumnjičavo osluškuje kloparanje što donosi sanjivost, nastojeći da uhvati na delu anđela koji gospodari trenutkom sna-smrti.
Misaona linija što napreduje ovim kolosekom nastavila se u tekućoj srpskoj prozi u čijim pokretima se svesno ili nagonski ponavljaju fragmenti zbivanja kiševske kreacije, njegova formalna obeležja, njegove slike. Ovi tragovi što iskrsavaju, evociraju i uvode u igru Kiševu prozu. Odnos na ovoj relaciji deluje povratno, jer srpska postmodernistička proza preispitujući vlastitu egzistenciju stupa u dijalog s kiševskim tekstom i u tom se odnosu iznova formuliše; pri tome se ni Kiševa proza ne zadržava (niti može) u svom ranijem stanju. Relacioni odnos koji nastaje s jedne strane ponovo stavlja u pokret tekst koji je zatvoren i zaustavljen u toku pisanja, s druge strane izmenjeni upitni način dovodi do nove formulacije starog kruga značenja; na ovaj ga način otvara i čini ga promenljivim, životnim. Dijaloški odnos između srpske postmodernističke proze i proze Danila Kiša može se pojaviti kao kontekst kada Kiševom prozom manipuliše poput živog teksta koji se uobličava, s kojim se prepire, kojem protivureči, kome postavlja pitanja. Pored toga može se pojaviti i kao pretekst; u ovome slučaju kiševski tekst zadobija ulogu jedne vrste tekstualnog izvornika.
Na ovaj način tekst dospeva u dijalog koji se vodi između moderne i postmoderne proze i u konfliktu tog diskursa ostaje pitanje kojoj interpretacionoj logici da se podvrgne. U krajnjem slučaju ovaj diskurs se svodi na zajednički imenitelj kroz vezanost za regiju, za srednjeevropeizam. U ovoj intertekstualnosti postaje očevidnom činjenica, da je Srednja Evropa sama postala paralelni svet - jedna mitska i metaistorijska stvarnost, koja je podivljala od preterane količine istorije. [V. o.: Claudio Margis: Mitteleuropa: čarolija jedne reči, Književnost, beograd 1989. 11. 2039. o.] Pošto se u Kiševoj prozi ne može prećutati niti zaustaviti dijalog vođen sa istorijom, stoga se ni onaj koji stupa u razgovor s ovakvim tekstom ne može oteti njegovoj privlačnosti. Uistinu se upravo u ovoj među-misaonosti zbiva pokušaj prevazilaženja postmoderne - Svetislav Jovanov ovo udaljavanje smešta u funkciju utopističkih koordinata, "koja na tipično srednjeevropski način izmiče Metafizici svesti i Lukavstvu vlasti, da bi se istorijski uspostavila poput mehanizma što proizvodi različitosti." [Svetislav Jovanov: Geopoetika ili geopolitika, in: Regionalizam kao put ka otvorenom društvu. Visio mundi Academic press, 1994.]
Od takvog ontološkog pristupa koji kiševsku prozu uzima kao izvorni tekst srpska postmoderna proza ne ume da se odvoji; valjda je to objašnjenje njenog povratka ovakvom i u ovakav tekst. Zbog čega je mlada srpska proza pronašla svoj izvor pre svega u ovoj prozi? Od romana i pripovetki Danila Kiša čak je veći broj uvršten među najizrazitija dela srpske moderne. Verovatno je stoga, da se objašnjenje čvrste veze između kiševske i postmoderne proze zasniva delom na tome razlogu. Kao što je već pomenuto, tokom dijaloga među njima ne izostaje analiza odnosa tekuće proze prema modernizmu, pri čemu se u prvom redu ispituje kada i usled čega dolazi do paradigmatske razmene. Pri raščlanjivanju ovih pitanja kiševsko životno delo se pokazuje kao dobar subjekat; s jedne strane stoga što se u njemu mogu slediti tragovi onih pomaka preko kojih proza upada u kontradikcije modernizma, nadalje može se zateći na delu traganje za putem koje potom sledi, tokom kojeg pisac pronalazi spasonosna postmodernistička prozna obeležja i poprima takođe i jedan konfrontirajući antimoderni stav.
Ovaj tekstualni susret daruje postmodernom tekstu radost samopronalaženja na onaj način, na koji prepoznaje sopstvena obeležja. Kao što kiševska proza razmišljajući o problemima sveta i čoveka poriče totalitarnost institucije koja se zasniva na normama i izlaz ne traži više u jedinstvu uma, postojanja, nego u spasenju kroz različitost i neizmernost. prilikom ove konfrontacije, međutim ne izmiče joj pažnji ni činjenica da se među pokušaje spašavanja može uvrstiti i kretanje ustanove/sistema što stavlja u pogon sam mehanizam, pomoću kojega pokušava izmaći promenljivosti i dvosmislenosti života, da bi kroz zasnivanje na nepromenljivoj ideji nastojala da se održi u životu. Ovakve misli kod Danila Kiša izviru iz nagonskog opažanja postojanja teksta; iz jedne spontanosti što pogađa suštinu. Dotle su sve forme tekuće proze podređene raščinjavanju teorije književnosti i tome posledično lišene su pronalazačke mogućnosti i radosti. Tekuća proza ostaje sama sa sobom u jednoj jezičkoj igrariji čije je zapisivanje nezaustavljivo.
Kada proza sadašnjosti interpretira kiševski tekst, zapravo sluša vlastitu povest do konca, sluša priču o sebi. I to na onaj način na koji bi to volela čuti, jer u postmodernim tekstovima Kiševa proza je već štivo i kao takvo uobličeno je posredstvom prijemničkog sistema želja. U ovoj formi postaje/se odabira kao tekst-izvornik, razotkrivajući na koji je način u srpskoj književnosti moderna proza zaokrenula u postmodernizam i kuda može poći dalje. Kiševsko životno delo, naime raspolaže i obeležjima koja dopiru preko granice postmodernizma i upravo su ova obeležja ta, koja se ne prilagođavaju i ne popuštaju uvek pod postmodernom interpretacijom.
Kada u vezi sa ovom temom obavljamo upoređivanje modernih i postmodernih obeležja imajući u vidu povezanosti, naklonjenosti, suprotnosti, različitosti, u kiševskom opusu ukazuju se i one fundamentalne tačke, koje su jasno naznačene i fiksirane. Ovde je položena ključna reč njegove ars poetike: po-etika. Reč je o samostvaralačkom gestu pojedinca, posredstvom otvaranja forme što se skriva u dubini ličnosti. Dakle, ova proza zadire negde u moralnost kulture. Tome ne protivureči formalno obeležje, po kojem je najuočljivija osobina kiševskog pisanja dinamika, koju smo u stanju opažati i kao neprestano kretanje i kao seriju pokreta, pošto je ova dinamična forma zapravo odraz te pesničke veroispovesti u kome vera nije stanje nego kretanje, hodočašće, pothranjivano dvojbama i večitom sumnjom. Posedujući biografske podatke sa sigurnošću možemo tvrditi da je i sama kiševska životna situacija uslovila ovo piščevo zauzimanje stajališta. Dato doba kao i okolnosti u koje je rođenjem ušao:nesigurnost nacionalne pripadnosti, svesnost o jevrejstvu, život porodice vezan za ustaljeno lutanje; ukoliko prihvati ovo među-postojanje ili će biti primoran na isključiv izbor ili na ekskomunikaciju. U ovoj situaciji jezik se za njega pojavio kao utočište, a forma kao mogućnost izbora. međutim, onaj pisac čiji zapisi se rađaju u žiži sumnje, razočarenja i ironije, nema prava da traga za skrovištima. On mora da ih se razreši. na ovaj način se utočište jezika preobražava u obeležje progonstva, forma u književnu fiks- ideju u koju je upereno pitanje: nije li estetska forma jedna od formi nasilja? Proza koja se piše u sredini ove nedoumice pretvara se u statičnu anarhiju virtualnih formi, Danilo Kiš pak u beznadežno obavezanog pisca moralnosti.
U ovom trenju dinamike pisanja beleženje promenljivosti, bezmernosti i različitosti uzmiče pred onom slikovitošću što je usmerena na predmete. Slikovito predstavljanje koje je vezano za predmete nosi obeležje jedne vrste statičnosti, sitničavog detaljisanja, hladnog primicanja. Usred sveta, ustaljenog postojanja materije i njenog raspadanja prikazana je čvrsta, uokvirena formalna stalnost predmeta. Ovo je sama uhvatljiva stalnost, opoziva trajnost. Rukom dodirivo čudo materije što je zadobila formu, ali ujedno i neizbežnost krute nepomičnosti i stalnosti forme postojanja.
Na slična obeležja nailazimo i onda kada ispitujemo obrazovanje i karakteristike kiševskog subjekta. Jedan od fundamentalnih likova koji ispunjavaju životni prostor njegove proze u ulozi subjekta predstavljen je figurom Eduarda Sama. On je subjekt koji nastupa nasuprot svetu. Umesto racionalnog subjekta koji s pomoću uma cilja na ovladavanje svetom u prvi plan dospeva jedan iracionalni subjekt, koji teži vlastitom samoostvarenju. Dok subjekat moderne sve obuhvatnijim posedovanjem sveta sve više gubi sebe, dotle se samostvaranje antimodernog subjekta koji je prethodnom suprotstavljen - poput ega sučeljenog s drugima - zbiva poput negativne formalne realizacije (upravo kao oblik peščanika koji je omeđen obrisima dveju lica). Biti Drugačiji ovde ne znači "ni status, ni psihičko stanje, već označava dinamiku i dejstvo kretanja, koje zajednica već nije sposobna tolerisati." [Csejtei Dezso: Don Quijote a bus kepu, antimodern lovag, 386. o. in: Miguel de Unamuno: Don Quijote es Sancho Panza elete, Europa Konyvkiadb, Budapest,1989.]Unamunovski kihotizam je putešestvije drugačijosti, lutanje dosuđeno samom sebi, dok različitost kiševskog subjekta izvire pre svega iz obeleženosti, a njegovo kretanje je bekstvo. I kiševski put odvodi do ludila, da bi subjekat mogao sačuvati svoj unutrašnji integritet.
Diferencijacija je međutim i odvajanje, zato je prihvaćena sudbina ovog subjekta samoća u kojoj je on dvostruko izolovan; delom ga spoljašnji svet odvaja sa sebe, a drugim se zatvara u sebe radi samoodbrane. Nepomičnost svesti subjekta koji se zatvara u sebe pod geslom ja znam, ko sam takođe iznova evocira metaforu peščanika, ali ujedno daje da se naslute analogije paralelne sa Srednjom Evropom. Konkluzija ovih i zadobija oblik u Kiševoj prozi, kada se saopštava da se ova regija definitivno poistovećuje sa subjektom i da je svet sama svest. Ovaj odnos je važeći i sa suprotnim predznakom, naime zbiva se i totalna projekcija subjekta u prostor.
U kasnijim proznim delima subjekat antimoderne vrste poput figure Eduarda Sama se preobražava i postaje alegorijom krivca/žrtve, na kocu pak u jednom pomaku teksta tokom Razmene zbiva se i definitivni nestanak subjekta. U prestanku istovetnosti, u fragmentaciji, u rasulu, u konačnom iščezavanju već se ispunjava sudbina postmodernog subjekta. Tada već ni sudbina fenomena označenog imenom Srednja Evropa nije drugačija, ta i sad se ostvaruje da "Kiševe srednjeevropske individue, koje određuje istorija, sastavljaju otvorenu paradigmu Srednje Evrope." [Svetislav Jovanov: Geopoetika ili geopolitika, in: Regionalizam kao put ka otvorenom društvu. Visio mundi Academic press, 1994.] Ovim postaje očigledno da je Kiševa proza uistinu jedan imaginarni utopistički zemljovid na kome se ucrtava svesnost Srednje Evrope.
Dijaloški odnos vođen sa postmodernim tekstovima nije u stanju da izazove promene na ovim obeleženim tačkama Kiševe proze. Čak ni onda ako se u tim tekstovima ovi obeleženi prostori preporode u sistemu vrednosti: u postmodernizmu je nestao interes spram samostvaranja, prizvuk moralnosti se iskrzao, a egzistencijalni prostor je zadobio užitak/užitak u sebi. Nasuprot ovoj značajnoj razlici tokom dijaloga post-moderna proza kiševsku fiksiranost ne označava krutom, dogmatičnom. Na neki način privlačan joj je krug svetla ove veroispovesti, obilazi ga više puta, sudara se s njim i mada je za nju forma kao beznadežnost spasenja već postala očiglednom, ipak se teško uspeva distancirati od nje.
Čini se, da srpska postmoderna proza prati jednu kružnu putanju koja se zatvara, s koje bi volela otstupiti da bi barem mogla utonuti u jedno spiralno ponavljanje. bez obzira posmatramo li celinu proze ili pojedini odabrani autorski tekst, postaje jasnom zatvorenost monotonije. Najveći broj ovih tekstova pronašavši sebe u jednoj formi, jednoj temi i ubuduće svoj prostor igre stiče u varijacijama istih. nakon jednog vremena dok se zbiva neprestano zapisivanje, svaki segmenat ovih tekstualnih prostora postaje prepoznatljiv i tada već igra što je izgubila svoju draž u monotoniji ne pruža radost.
Dok posmatram ovaj dijaloški odnos ne mogu se osloboditi osećanja, da se ovaj dijalog još uvek zbiva u zatvorenom prostoru staklene forme peščanika. Ovo se kretanje čini eventualnim, no ipak je precizno poput satnog mehanizma u svom večnom ponavljanju, kroz monotono i uvek drugačije varirajuće konačno/beskonačno obrtanje peščanih zrnaca merljiv je ovde dodeljeni prostor ljudskog života, kao i mogućnost vremena merljivog u ovoj sredini. Ovo vreme nije nesvestica prizrokovana trenutkom ili beskonačnošću, već mučno vreme istorije. Kada se onaj <što putuje vremenom i prostorom ove regije uputi u potragu za stvarnošću najčešće prebira po Redu vožnje linija što smeraju prema svetu, pa ipak se udubljuje u večno ponavljanje unutrašnji kolosek Srednje Evrope. Put je vertikalna osovina: "...preko ruševina do dubina Mrtvoga mora..." [Vo. Juhasz Erzsebet: A tisztanlatba tebolya, in: Jelenkor 1989/9.], na ivici predsmrtnog samostvaranja. Ovde predočeni ljudski život poseduje sudbinu: progutati se, zatvoriti se u ovaj prostor. Videti se može napolje kroz stakleni zid peščanika, ali puta što vodi izvan nema; opet i opet biva se progutan kroz periodični vrtlog ovog vremena/sredine ili u jednom beskonačnom obrtanju ili u jednom spiralnom ponavljanju. Na pitanje kako je moguće približavanje i premeravanje ovog prostora zatvorenog u sebe dosadašnje najzadovoljavajuće rešenje pruža kiševska metaistorijska strategija: "...afirmacije različitosti subjekta u Jeziku i alternativnosti jezika u Subjektu nastaju stalnim razumevanjem i spoznavanjem pluaralističkog, dogmatički artikulisanog vremena. I to je jedna istinska alternativa, nepodmitljiva aktualizacija metautopističke mape Srednje Evrope protkana večnim sumnjama i nadanjima... Prekoračivanje Slobode. Nostalgije, kao što je imaginacija prekoračivanje Vlasti." [Svetislav Jovanov: Ibid.]
Dakle zajednička tema Kiševog teksta i srpske postmodernističke proze je ta da obe proze imaju za svoj egzistencijalni prostor/sredinu Srednju Evropu od čijih svojstvenosti se tekst ni tada ni sada ne ume odvojiti. Za ovo prostorno zajedništvo vezuje se onaj misaoni tok postmodernizma u kojem se stvara jedna sasvim nova igra između kiševskog teksta i mlade srpske proze. Hiperrealnost koja se rađa nasuprot stvarnom je ona sredina u koju se oba teksta savršeno uklapaju i gde se događa međusobno pronalaženje. Ova forma novog stvaranja stvarnosti se realizuje posredstvom želje, namere što izbija sama od sebe i ovu simulaciju možemo smatrati čak modelom Srednje Evrope. Egzistencija Srednje Evrope je u svojoj stvarnoj bitnosti sve neuhvatljivija, postoji tek kao osećanje nedostatka definisano preko nostalgične želje rođene iz teskobe, načisto u pokrajini Subjektove svesnosti. Erupcije ovog nedostatka forme i potrage za njom jesu stakleno iverje pisanja u čijoj kaleidoskopskoj igri u simetričnom podešavanju ogledala postavljenih sučelice dolazi do povremenog obnavljanja formalnosti ove mešavine. Ova drugačija srednjeevropska stvorena /stvarnost/ što se stvara bila je živa u miljeu kiševske proze i živa je i u sadašnjoj postmodernoj prozi; samo želja koja je projektuje, samo je ona postala nesigurnom u sadašnjosti. Za čim ona uistinu poseže, što to pokušava dotaći? To je ono što kiševska rečenica definiše: "srednjeevropska kultura nije drugo, do nostalgija prema Evropi" [Danilo Kiš: Ibid.], a što se danas možda već ne potvrđuje kao istinito. Nostalgična želja za pripadanjem Evropi videći totalnost jednoličja zapadne civilizacije do danas se već znatno pohabala. Nostalgična želja sadašnjosti kao još uvek živa ali sećanjem obdarena potraga za sobom dotičući vlastite simbole i sopstvene ideje radije poseže u sebe.