Laslo Vilanji
Jedna druga linija

Prilozi nastanku pesama Subotički tramvaj

Kao dečak uvek sam za rođendan tražio da mi poklone plastelin. I uvek sam oblikovao tramvaj, mada ga nikad još nisam video. Kasnije sam iz svih novina isecao fotografije tramvaja, brižljivo sam prikupljao podatke o svim tramvajskim linijama sveta. Kada sam bio đak u Panonhalmi, moja soba je bila oblepljena tapetama punim tramvaja. Uveče bi dolazio opat Maćaš i skupa bismo smišljali svaki put novog putnika, a uz njega nova zbivanja. Na Mikulaša, od školskih drugova dobio bih tramvajske karte, bušilicu, pištaljku, držač. Nakon mature niko se nije iznenadio što sam se preselio u Sombathelj i radio tamo kao kondukter tokom sedam godina.

Očevi roditelji su 1936. pomađarili svoje prezime Mesarić i postali Villányi. Dedu su mi u Đer premestili 1925, otac mi se još rodio o Sentgothardu. Jednom mi je Oto Tolani pokazao album varaždinskog slikara Miljenka Stančića, koji je sadržavao i nekoliko starih razglednica. Na jednoj od njih prepoznao sam svog dedu s dugačkim brcima, ponosno se prsio u svojoj železničarskoj uniformi. Jeste, 1913. je još bio u službi u Varaždinu, pre toga pak u Čaktornji. Ipak, rođen je u Sabadki, kratku je tramvajsku relaciju zamenio sa naizgled beskrajnim šinama železnice.

Porodično prezime moje majke je Sabadoš. U detinjstvu, prebirajući po jednoj staroj zemjopisnoj karti, naišao sam na Sabadku. Bio sam ubeđen, da Sabadoši isključivo mogu poticati iz Sabadke. A mati mi je baš iz Beregsasa sa obala Verke dospela u Đer, dok je ded iz Saldoboša stigao u Beregsas. Kao mali dečak pohodio sam seoce u Karpatima, video sam znamenito saldoboško plavo.

Roditelji su me 1971. za maturski poklon odveli u Sabadku, grad mojih predaka. Uzbudio me je prizor bordo tramvaja. Osećao sam, i do tada je bio podsvesno deo mog života, dok će ubuduće imati temeljnog uticaja na moju sudbinu. Trećeg dana, kod železničke stanice popela se na tramvaj devojka s mirisom bagrema. Kako je dotakla porcelanski držač, već je u tome postojala izvesnost. Gledala je na me, poput one koja pronalazi moje zagubljene reči. Te sam noći napisao prvu pesmu moga života. I kao da devojci govorim i otad.

1995. u Sabadki iz jednog izloga na Vukovićevoj ulici sa maturskog tabloa prema meni se okrenuo divan pogled jedne devojke, čije je ime bilo San. Pozadi tabloa sam otkrio jedan plavi pulover i pošto sam deset godina čeznuo za ovakvom bojom, odmah sam ga i kupio. Još ujesen iste godine, na putu za Njujork, odjedanput se među onima što su čekali u Londonu ukazala devojka upoznata na tablou. Čitala je Ukus jabuke. (Promocija moje knjige bila je u jesen 1994, tada joj je mogla dospeti u ruke.) Nisam smeo da je oslovim. Jedva što je mašina uzletela, jedva što sam iskopčao sigurnosni pojas, kad se pojavila San i saopštila, ima jedno prazno mesto kraj njenog, neka sednem tamo. Nad okeanom, mašina se truckala upravo kao tramvaj i devojka je primetila: Veoma mi se sviđa tvoj plavi pulover.

Banula je kod mene jedna radioreporterka, koja je bila ista prilika devojke viđene na subotičkom tablou. Na boku joj je visio magnetofon poput kondukterske torbe. Pričao sam joj o tramvaju kao da nije ni ukinut. Kako se veče spuštalo na nas, na njenom licu su svetla postajala sve lepša, baš kao i po oblacima kada je mašina iz noći uletala u svitanje. Smišljao sam zamršena zbivanja, samo da bi devojka ostala što duže. Na koncu sam već svoje laži preinačavao u pesme, no uzalud, na koncu se sve ispostavilo.

Kiša nije padala već danima. Na uglu Sent Đerđ trga ipak je ležao crveni kišobran. Bio sam ubeđen da je u Đer mogao dospeti isključivo iz Sabadke. Zato ja ne nalazim svoj crveni kišobran, negodovala je Lovaš Ildiko, kada sam joj sve ovo ispričao u šetnji Rudić ulicom.

Svoj diplomski rad sam pisao o Čat Gezi. Činilo se nerazumljivim da mu se ni jedina novela ne odigrava na tramvaju. Odgovor na pitanje tražio sam u Sombathelju, Debrecenu, Segedu, Miškolcu, vozeći se tramvajem između nedoumice. Na koncu sam upao u neizlečivu ovisnost, tramvaj je postao moj opijum. Trajalo je to sve dok po nagovoru jednog lečnika, zvanog Ferenci, nisam počeo da tvorim stihove.

Stajao sam pod plavim stajalištem na Paliću, upravo kao da bi mogao prispeti još neko. Beznadežno je padala kiša. U meni je počeo saobraćati tramvaj, ulazile su čudne prilike i govoreći u snu odavale svoje tajne.

Po sedištima su neprestano klizili putnici, prisetio sam se Lovaš Ildikine rečenice, kada sam sedajući na nekadašnju bioskopsku stolicu zamalo skliznuo s nje. Tada je u dvoranu koja je imala oblik tramvaja ušla jedna devojka, skinula svoj pulover i sela sučelice sa mnom. Između nas dvoje Tolnai Oto je pričao o Sabadki i Paliću. Posmatrao sam devojku i kako se nasmešila na me, lagano je krenuo tramvaj.

Opraštali smo se na Paliću pred njegovim peščanim dvorcem u Pionirskoj ulici br. 13, kada je Tolnai Oto sa bora pored nas odlomio parče kore i pružio je prema meni. Samo mi je kući sinulo, da kora ima oblik tramvaja. Prislonio sam je uz hrbat jedne knjige (Danilo Kiš: Peščanik) na polici kraj svoga kreveta. U noćima iz mrlja su se stvarale figure, koje su neprestano htele da putuju, proživljavajući tajanstvene događaje.

Kostolanjija sam zavoleo već i radi toga, jer je u Rimama Kornela Eštija moj grad nazvao dragim (Đer). Između istoka i zapada stoj u domovini mojoj, dragi (stražaru). Iliti, on ne samo da je tek obišao, nego je bivao u Đeru. (Iz teksta jedne razglednice što se čuva u gradskom arhivu ispostavilo se da je ovde živela njegova tajna muza.) Ja pak, nikada nisam imao snage da odem u Sabadku. U sebi sam s takvom žudnjom podigao grad, da me je bio strah suočenja sa stvarnim zgradama, ulicama. Osećao sam miris iščezle rečice, čuo sam zvuke bivšeg tramvaja. Kada sam od Boška Krstića dobio jedan zidni kalendar, čije slike evociraju tramvaj, nisam se usuđivao da ga razlgedam. Sakrio sam ga pod svoj krevet. Ipak, noćima bi kroz mene prolazio tramvaj, ne dajući mi spokoja, dok god nisam napisao svoje pesme.

U mom snu vršljali smo po Sabadki s Kormoš Ištvanom. Nakon što mi je pokazao čarobnjakovu baštu, tutnuo mi je u šaku sedamdeset i četiri tramvajske karte i ostavio me samog. Satima sam se propinjao, slušajući razgovore putnika. Već sam i poslednju kartu poništio, kada sam u jednoj oštroj krivini izleteo iz otvorenih kola, bubnuvši na zemlju tik ispred Kormoša. Gledao sam čežnjivo za tramvajem i mrmljao: Vidiš, ovo je moj oblik.

Preveo: Ante VUKOV