Milen Alempijević
HIMNA SA CRVENE PLANETE

osluškivanje albuma Jazz on Mars Mihaela Hornštajna

"Svaki grad ima svoju tišinu", tvrdi Mihael Hornštajn. Ta tišina je tajnovit, alhemijski sastojak njegove muzike. Iz te tišine moguće je načiniti cigle, povezati ih malterom koji curi iz lule njegovog halucinantnog saksofona, i tako sazdati nove gradove i naseliti ih ljudima koji umeju da osluškuju.

Gde takve ljude traži Mihael?

Među onima koji u mraku gledališta čekaju predosećajući njegov silazak među njih. Kroz nevidljiva vrata iskoračuje sa osvetljene bine i, nalik drevnom filozofu sa svećom u ruci, traži čoveka. A njegova potraga počinje kompozicijom Talk To You: nežni tonovi koji najpre podsećaju na uspavanku pretapaju se u baršunasta vibrata nalik ljubavnom zovu, a onda neosetno postaju nešto oporiji kao poluglasan razgovor dvoje zabrinutih, da bi se glad (nagoveštena u kompoziciji Communication Impossible) sa nekoliko zalogaja tišine pretvorila u reski vapaj, poziv u pomoć! U kome će svako ko ume da sluša prepoznati i vlastiti glas. Prividno nerazmrsivo klupko tonova time postajaće sve manje košmar a sve više uljuljkujuća zvučna slika zajedničke prenatalne egzistencije u toplom i hranljivom mraku uterusa.

Povratak u Prvobitno nagoveštava i tema Titanic. Prepoznatljiva reference na civilizacijsko dostignuće nemoćnog pred hirom prirode višestruko je naglašena elektronskim efektom mrmora vode: tonjenje, smrt. Klinički hladna, plavobela svetlost okružuje muzičara kao zid ogromne tegle na čijem je dnu: on oseća sebe kao komad sopstvenog tela u formalinu ali taj deo je u apsolutnom stanju svesti. On oseća snagu svog pulsa, moć vlastitog ponovnog ustanovljenja, kao da se rađa iz samog sebe: voda ga dovodi u fantazmagorično stanje svesti u kome je istovremeno i svoj predak i svoj potomak.

Krikovima elektronskih ptica u kompoziciji Hitchcock's Birds, Mihaelova strategija iznenađenja ponovo nas dovodi na ivicu košmara (i on se, kao sineasta iz naslova pesme, vešto i ubedljivo koristi saspensom!). Srećom, zvuk njegovog saksofona će u pojedinim momentima obelodaniti prisustvo nekih posve neobičnih "ptica" u tom košmarnom jatu među kojima ćemo prepoznati i onu u koju se nastanio duh Čarlija Parkera. Uzvišeno-tužni trenutak prepoznavanja je početak dejstva jedne volšebne gravitacije: pad postaje let.

"Svaki grad ima svoju tišinu", kaže Mihael Hornštajn. Takvu tišinu moguće je još i udisati, i kupati se u njoj, i goreti u njoj, u isto vreme, tihim alhemijskim plamenom sublimacije. Hornštajnova muzika pretapa i stapa identitete. Njegove su reči: You Are Me.