Milan M. Ćirković
Prekognicija, populizam i politička korektnost

Ako izneseš ono što je u tebi, ono šio si izneo spašće te.

Ako ne izneseš ono što je u tebi, ono što nisi izneo uništiće te. .Jevanđelje po Tomi (gnostički apokrif)1

Rani roman Filipa Dika Svet koji je stvorio Džons (1956) nije još izazvao značajniju pažnju ni književne kritike ni Dikovih biografa.2 Pored ozbiljnih mana koje mu se, u retkim osvrtima, stavljaju na teret, postoje, međutim, i pojedine vrline koje tek sa protokom istorijskog vremena možemo na pravi način oceniti. Kao što ćemo videti u daljem toku ovog ogleda, Svet koji je stvorio Džons 'možda je najprofetskiji među svim Dikovim romanima, prevashodno sa stanovišta svog političkog konteksta. Detaljno razmatranje drugih njegovih motivskih komponenata ostavićemo za dragu priliku.3

Nije lako ukratko preneti sadržaj ijednog Dikovog romana, pa ćemo se ovde graničiti na ovlašnu skicu koja sadrži samo ono najneophodnije za analizu socioloških i političkih ideja kojima je ovo delo protkano. Radnja romana odvija se u tri ključna perioda, jedan 1995, drugi krajem 2002. godine i poslednji oko godinu dana docnije, krajem 2003, premda su reference na ranije događaje svuda prisutne. Serija nuklearnih ratova koja je opustošila Zemlju tokom većeg dela druge polovine XX veka definitivno je okončana 1994. godina (str. 14). Iz haosa ove kataklizme nastaje federalna vlada koja održava red na čitavoj planeti, podeljenoj administrativno na istočni i zapadni blok. Sedamnaest godina ranije, 1977, odigrala su se dva događaja od ključnog značaja za radnju romana: konstruisano je, na skrivenoj lokaciji u južnoj Kaliforniji, Utočište za venusijanske "mutante" (kao jedan od očajničkih projekata umiruće civilizacije), i rođen je (u Koloradu, na američkom Srednjem zapadu) Flojd Džons. Za njega, međutim, ni mi ni svet ne saznajemo sve do aprila 1995, kada ga policijski inspektor Kasik slučajno susreće u nekom putujućem cirkusu, pored mnoštva drugih mutanata, posledica radijacije iz rata. Džons je, međutim, različit iako fizički izgleda kao običan mladi čovek; na njegovom (inače praznom) štandu stoji natpis (str. 18):

BUDUĆNOST ČOVEČANSTVA
(BEZ LIČNIH SUDBINA)

Džons tvrdi da vidi budućnost godinu dana unapred. Ovakva tvrdnja naizgled je suprotna vladajućoj filozofiji relativizma, i Kasik ga revnosno ispituje. Nad budućnost koju Džons vidi nadvija se "pretnja" driftera, naizgled sasvim bezazlenih vanzemaljskih bića nalik na džinovske amebe koje besciljno lutaju otvorenim kosmosom, i na koje je Sunčev sistem, u svom kretanju kroz Galaksiju, naišao. Džons najavljuje povećanje njihovog broja i spuštanje na Zemlju, i u tome vidi pretnju. No, ništa se ne dešava do nekoliko meseci kasnije kada se Džonsova predviđanja počinju ostvarivati, i Kasik, kao i njegovi pretpostavljeni Pirson i Kaminski uviđaju da se tu radi o pretnji po čitav sistem koji oni i filozofija relativizma oličavaju. Međutim, protiv ove pretnje nema odbrane jer je budućnost deterministička, i protiv nje nema priziva. U međuvremenu, vidimo Kasika kako stvara porodicu sa ženom kojoj je njegova profesija odvratna, i čiji raspad, kao i u toliko drugih sličnih situacija u Dikovoj književnosti, počinje odmah po formiranju.

Šest do sedam godina kasnije, situacija se radikalno menja, i u Kasikovom ličnom životu i u svetu. Džonsov pokret Ujedinjenih patriota sada ima milione pristalica, globalnu podršku, i trenutak obaranja federalne vlade se bliži. Atmosfera je slična onoj u poslednjim danima Vajmarske republike. Neuspešni pokušaj vlade da na silu uguši Džonsov pokret i putem atentata likvidira vođu propada. Razjarene mase Džonsovih pristalica, u iščekivanju referenduma koji će ukinuti federalnu vladu i postaviti Džonsa na čelo čovečanstva, divljaju ulicama svih svetskih gradova najavljujući krstaški pohod protiv driftera. U toj atmosferi rasula i raspada, Kasik preuzima nadzor nad projektom venusijanskih mutanata, kojim bi se jedna grupa ljudskih bića osposobila za život na Veneri. Promene u njihovom genotipu su takve, međutim, da ih čine sasvim nepogodnim za život na Zemlji otuda Utočište. Njihova raketa je lansirana svega nekoliko minuta pre nego što su rezultati referenduma objavljeni i Džons preuzeo vlast.

Konačno, godinu dana kasnije dolazi do raspleta. Zvezdana flota koju je Džons poslao u krstaški pohod na driftere i radi zauzimanja drugih planetarnih sistema doživljava potpuni fijasko. Pokazuje se da drifteri, premda sami po sebi bezazleni, ipak imaju ogroman kosmički značaj kao deo životnog ciklusa ogromnih i neshvatljivo razvijenih oblika vanzemaljskog života koji stoje u odnosu na čovečanstvo otprilike u istom položaju u kome smo mi naspram jednoćelijskih organizama. Kao posledica, ljudski pohod na zvezde biva potpuno i zanavek osujećen. Poslednjim dramatičnim obrtom, sa jednom evripidovskom ironijom, Džons uspeva da postigne da, po cenu sopstvenog života, njegov mit, njegov kult ostane neoštećen. Tako ljudi ne dobijaju ni slobodu, ni zvezde. U sarkastičnoj inverziji situacije, Kasik i njegova porodica sada su izbeglice na Veneri, prinuđeni da žive pod skučenom kupolom koja ih štiti od spoljnih uslova. Uz prilično naivnu nadu koju predstavlja mala kolonija Venusijanaca, roman se završava u dubokom pesimizmu i beznađu. Uz Lavirint smrti (1970) i Radio slobodni Albemut (1985, posthumno) ovo je možda najmračniji i najbeznadniji Dikov roman, jedno od onih dela koja karakteriše sumorno odsustvo izbora.

Dikovo mladalačko lutanje je itekako uočljivo u ovom romanu. Sa izuzetkom samog Džonsa, plastično i nezaboravno prikazanog, od cirkuske šatre do apsolutne vlasti i smrti, u romanu gotovo da ni nema likova koji nisu papirnati. Takav je protagonista Kasik, takvi su i infantilni likovi "venusijanskih" mutanata koji bi trebalo da budu reprezenti suštinski drugačijeg ethosa, a ostaju na nivou dobroćudne parodije, takvi su pogotovo policajci Pirson i Kaminski. Posebno neumestan je lik Kasikove supruge Nine Lonstren, koja osciluje između izazova porodice i Džonsove ideologije; to je jedan od prvih u dugačkom nizu Dikovih ranih neuspelih ženskih likova (čega je i sam bio veoma svestan u nekim docnijim razmišljanjima o svom autorskom putu). Nesigurnost se zapaža i u bizarno učestalim promenama tačke gledišta kroz ceo roman (mada su i ovde delovi posmatrani kroz Džonsove oči najupečatljiviji). Međutim, ono što je od nas ovde od najvećeg značaja jeste činjenica da je ovo Bikov roman sa najizrazitijom političkom tematikom, uz Radio slobodni Albemut, koji pripada poslednjoj fazi njegovog stvaralaštva. Premda su slični motivi prisutni i u mnogim drugim, poznatijim delima ovog autora (Čovek u visokom dvorcu, Tecite suze moje, reče policajac, Klanovi Alfinog meseca, Neteleportovani čovek), ni u jednom od njih kao u dva navedena, jednom na početku, drugom na kraju jedne briljantne spisateljske karijere, politička tematika ne dominira u tolikoj meri i nije u tolikoj meri apsorbovala u sebe sve druge motive. Ispitivanjem tih stubova ogromnog luka koji premošćava tu veliku karijeru, možemo mnogo saznati kako o Biku, tako i o svetu u kome živimo.

Okosnicu političkog zapleta čini ne samo sukob dve konkretne ideologije - postapokaliptičkog relativizma i "džonsovskog" populizma (koji u mnogo čemu podseća na klasični fašizam) - već i sukob dva potpuno različita pristupa političkom delovanju i načina političkog razmišljanja. Suštinski, obe ideologije su, sa stanovišta prosvećenog liberalizma prošlog i ovog veka, odvratno nasilje nad ljudskim duhom; još jednom, kao i u mnogo drugih svojih dela (Klanovi Alflnog meseca, Igrači sa Titana, Tamno skeniranje) Dik nas stavlja pred neminovni izbor ne između zla i dobra, već između dva konceptualno različita zla. I mada su Bikove simpatije na strani relativizma (pa je i glavni protagonista prikazan kao fanatik koji se ni u jednom jedinom momentu ne koleba u ispravnost svoje stvari, a prema njemu i njegovoj porodici autor se ponaša krajnje popustljivo, gotovo nežno), on ni u kojem slučaju ne skriva njegove tamne strane.

Totalitarna priroda relativizma zapaža se na mnogo mesta u Bikovom romanu. Očevidna je policijska priroda državnog uređenja - veoma rano zapažamo sveprisutne policijske patrole, kontrolne punktove, mine postavljene ne samo na zemlji, već i na nebu (str. 23). Pravosuđe je izrazito restriktivno, čak i porodično pravo, pošto država prisvaja decu iz svih razvedenih brakova (str. 102). Čak i politička policija (kojoj Kasik pripada) nosi šlemove (str. 35). Policija takođe koristi tenkove, vazduhoplovne i vazduhoplovno-desantne jedinice, a ima na raspolaganju gotovo beskrajnu količinu montažnih barikada (str. 129). Neposredno nakon promene režima, policija se bavi uništavanjem evidencije (str. 134), stoje ponašanje karakteristično za tiranske sisteme u kojima ni savest nalogodavaca, a ni savest izvršilaca nisu čiste. Bik gradi sliku totalitarnog karaktera države, kao i u drugim svojim delima, poklanjajući veliku pažnju detaljima, posebno semantičkim; tako su i skraćenice za federalnu vladu ("Fedgov") i tajnu policiju ("Secpol") zabavna parodija notorne boljševičke prakse nasilja nad složenicama (setimo se "Sovnarkoma", "genseka" ili domaćeg "maspoka"). Policija motri na sve, a ponajviše na samu sebe, gde se i najmanja devijacija od principa relativizma pažljivo beleži i analizira (str. 106). Verovatno najekstremniji primer zloupotrebe i anti-demokratskog duha Bikove post-apokaliptičke državne zajednice jeste činjenica da se policija do te mere bavi politikom da - koliko god se iz konteksta može zaključiti4 - na sopstvenu inicijativu organizuje politička ubistva (što je nivo policijske moći čak i u ostvarenoj ljudskoj istoriji karakterističan tek za malobrojne ekstremne primere poput NKVD-a za Staljinovog života ili para-policijskih "Tonton-Makuta" na Haitiju za vreme vudu-režima dr Fransoa Divalijea). Na više mesta se pominju koncentracioni logori ili sabirni centri za građane koji se ogreše o načela relativizma (str. 160). Štaviše, ideološka priroda svetske države je prenaglašena do karikaturalnosti: Hofova knjiga Bukvar relativizma je sveprisutna u Bikovoj svetskoj državi, poput Majn kampfa u nacističkoj Nemačkoj, ili Maove "crvene knjižice" u kineskom levom totalitarizmu. Policija je drži na stolu, zajedno sa dosijeima i službenim papirima, Kasik je čak uči napamet (str. 24), a kontekst sugeriše da to nije neuobičajeno. Sa druge strane, da se ne radi o sasvim vernoj transpoziciji policijskih država viđenih u ovom veku vidimo iz nekoliko briljantnih detalja, kao što je slobodno naručivanje i lakih i teških droga po restoranima i barovima (scena u noćnom klubu u San Francisku u poglavlju 9).

Sama ideologija relativizma onoliko koliko je u romanu prikazana deluje suvoparno, bezlično i nametljivo koliko god to jedna dominantna društvena ideologija može biti. Irelevantnost subjektivnih vrednosnih sudova, njena centralna dogma, pretočena je u imoralističku, birokratsku praksu. "Ne postoji zlo!", njena je neslužbena parola, koju ozbiljno doživljavaju samo autentični fanatici u redovima policije (str. 33); za sve ostale, to je bezbojna i siva rutina. Licemerje je, međutim, prisutno na svakom koraku, čak i kod fanatika kao što je Kasik: uprkos tome što nedokazivi vrednosni sudovi nisu dozvoljeni, on pri saslušanju Džonsa mora da nosi braon, a ne sivo odelo (str. 29); teško da postoji način na koji bi se moglo dokazati da je braon odelo bolje za tu priliku od sivog (ili ma kojeg drugog), te je to jedan tipičan anti-relativistički čin. Uz sve to, ideologija relativizma je izrazito introvertna: zagovarajući stalno preispitivanje u sopstvenom načinu mišljenja da bi se izbegli vrednosni sudovi, njeni praktičari lagano gube svako interesovanje za spoljni svet. Između ostalog, to se manifestuje i kroz nezainteresovanost Kasika (kroz čiju vizuru dobijamo gotovo čitavu "zvaničnu" stranu stvari) za kosmička istraživanja (str. 32). Možda najporaznija postfestum ocena vrednosti relativističkog režima leži u činjenici koju otkrivamo tek posle njegovog pada: da je jedina društvena grupa koju je taj pad ozbiljno pogodio i koja je spremna da organizuje pokret otpora protiv novog stanja stvari - bivša policija (str. 165)!

Međutim, ni džonsovska alternativa nije ništa svetlija. Propovedajući veću ravnopravnost (zapravo homogenost) među ljudima, ona uvodi novu, kosmičku dimenziju fašizma. Naše slabosti, mane, problemi nisu više uopšte bitni - bitno je "monolitno jedinstvo čovečanstva" pred našim kosmičkim susedima koji su a priori neprijatelji. Neprijatelj je jak, ali će, ako budemo jedinstveni na liniji Vođe, svakako biti poražen. Kao što u povodu nacionalizma nezaboravno beleži Danilo Kiš:

Treba biti bolji samo od svog brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. Skočiti malo više od njega, ostali me se ne tiču. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni su jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena da bi se dosegao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični a tako različiti, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim: pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića... Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan.5

Kako se ultimativno ispostavlja (i kao što važi u najvećem delu ljudske istorije, kao što takođe imamo prilike da vidimo na ovim balkanskim prostorima), neprijatelja nema dok ih sami ne stvorimo, a kad ih stvorimo, onda se oni neminovno pokazuju daleko nadmoćnim. Izlaz iz ćorsokaka se nalazi, po receptu najmračnijih totalitarizama ovog veka koje je Dik maestralno pretočio u živu, snažnu političku dramu, u bekstvu u virtualnu stvarnost, u veličanstvene propagandne pobede kad se one prave, na bojnom polju, pokažu nedostižnim. Paranoidna vizija kosmičke sudbine glavna je karakteristika Džonsovog pokreta, i kao u slučajevima istorijskih totalitarnih pokreta, ona inspiriše nezdrav, demonski dinamizam:

Ali Džonsovi sledbenici se nisu predavali; oni su imali san, viziju. Oni su bili sigurni da je Druga Zemlja postojala. Nešto i neko su se zaverili da je sakriju od njih; postojala je opšta zavera. To je federalna vlada na Zemlji; relativizam ih guši. Van Zemlje, to su drifteri. Kada jednom federalna vlada nestane, kada drifteri jednom budu uništeni... stara priča. Zelena polja, odmah iza sledećeg brežuljka.6

Uspon Džonsa u mnogo detalja predstavlja parodiju uspona na vlast Adolfa Hitlera u međuratnoj Nemačkoj. Dovoljno je razmotriti neke od spontanih (ili "spontanih") Džonsovih izlaganja i izvršiti zamenu pojma bezazlenih "driftera" sa pojmom "Jevreja":

"Oni su tamo," Džons je rekao lomnim glasom. "Oni su svuda oko nas. Okružuju nas. Približavaju se. Zar ne vidite njihove namere? Dolazeći kroz kosmos, vek za vekom... razrađujući svoje planove, spuštajući se prvo na Pluton, na Merkur, sve vreme se približavajući. Sve bliže svom plenu: postavljajući baze za napad."

"Napad," Kaminski je ponovio mekano, lukavo. "Da li to znate? Imate li dokaz? Ili je to samo suluda ideja?"

"Šest meseci od danas," izjavio je Džons, metalnim i škripavim glasom, "prvi drifter će se spustiti na Zemlju."

"Naši izviđači su se spustili na sve planete," istakao je Kaminski, ali njegova svilena sigurnost bila je nestala. "Da li to znači da mi vršimo invaziju na njih?"

"Mi smo tamo," Džons reče, "zato što su te planete naše. Mi ih razgledamo." Podigavši pogled, završio je: "A to je ono što i drifteri rade. Razgledaju Zemlju. Upravo sada, oni nas razgledaju. Zar ne osećate njihove oči na sebi? Prljave, zle, tuđinske, insektoidne oči..."

Uporediti, npr. ove bizarne stavove :

Ako Jevreji... trijumfuju nad narodima ovog sveta, njihova kruna biće ples smti za ljudsku rasu, i kao i pre mnogo miliona godina, ova planeta će nastaviti da se prazna kreće kroz eter, lišena sveg ljudskog života... Verujem da danas delujem u skladu sa namerama svemoćnog Tvorca. Pružajući otpor Jevrejinu, ja bijem Božju bitku.7

Mnoge se druge sličnosti zapažaju pri pažljivom čitanju. Džons je u periodu uspona ka vlasti napisao knjigu, nazvanu Moralna borba, po očiglednom uzoru na Hitlerov Majn Kampf. Poput nacističkog režima (na primer, slučaj šefa Gestapoa Hajnriha Milera), i Džonsov "novi poredak" trudi se da asimiluje sposobne delove represivnog aparata prethodne vlasti (epizoda sa Pirsonom u poglavlju 16). Omiljeno populističko oruđe besramne manipulacije, referendum, igra glavnu ulogu u dolasku na vlast Flojda Džonsa, kao i Adolfa Hitlera u ostvarenoj istoriji. U sasvim eksplicitnom dijalogu, Džonsovi protivnici, policajci Pirson i Kasik diskutuju da li je i Adolf Hitler raspolagao prekognitivnim moćima (str. 44-45). Može se zaključiti da se već u Svetu koji je stvorio Džons, Dik počeo baviti proučavanjem fenomena nacizma, koji je docnije nastavio u Neteleportovanom čoveku, i doživeo najviši stepen umetničke transpozicije u Čoveku u visokom dvorcu.

"Tri P" iz naslova ovog ogleda nerazmrsivo su povezana. Džonsov pokret predstavlja populistički pokret vođe koji je sticajem okolnosti i igrom mutacija obdaren prekognitivnim moćima. No, isto bi se, u izvesnoj meri, moglo reći za sve velike Karizmatske lidere ljudske istorije; iznad svih za Hitlera, čiji uspon do vlasti Dik u nekoliko crta parodira. Vođa je blizak narodu - sve, čak i samo njegovo (sasvim obično) prezime u funkciji su tog populističkog gledanja. Njegova fašistička ideologija poseduje onu specifičnu pokvarenost karakterističnu za sve populizme, sva obraćanja "vaskolikom" narodu (što smo imali prilike da vidimo i tokom poslednje decenije u istorijatu uspona nekolicine balkanskih tirana): ona makijavelistički obećava "jednakost" ili "ravnopravnost", ali samo u relaciji ka drugima (u Džonsovom slučaju potpuno pasivnim vanzemaljskim entitetima). Njemu se suprotstavlja sistem baziran na političkoj korektnosti, odnosno ideologiji "relativizma". Koliko god Džonsov populizam izazivao jezu svojim idejnim temeljima (dok nam njegovi metodi, barem u periodu borbe za vlast mogu izgledati normalno, čak i simpatično), dotle je relativizam idejno dosadan, akciono neinspirativan i u suštini birokratski sistem, koji, međutim, zastrašuje svojim praktičnim aspektom (koncentracioni logori, policijski teror, itd.). Zapazimo da je koncept relativističke (kontra) ideologije u pedesetim godinama ovoga veka, kada je Svet nastao, takođe elemenat koji bi se, poput prekognicije, svrstao u izričito naučnofantastične, odnosno utopijske (ili distopijske, kako ko voli). To danas teško može da bude slučaj. Savremeni svet političke korektnosti na Zapadu, a posebno u Sjedinjenim Američkim Državama, neodoljivo podseća na Dikovu parodiju. Kao što zapaža veliki savremeni pisac Robert A. Vilson, pojedine liberalne ideje, poput feminizma, pretvorile su se tokom poslednjih decenija u krute dogmatske sisteme sa izrazito autoritarnim crtama koji ne dopuštaju ni najmanja odstupanja od zacrtane "linije".8 U ponekim detaljima, savremena politička korektnost je svojom bizarnošću nadmašila filozofiju relativizma iz Dikovog romana. Relativizam je, barem u principu, priznavao mogućnost da neki stav koji bi mu protivurečio bude dokazan i na taj način njegov nosilac izuzet iz progona. Takva mogućnost nije priznata pre koju godinu u savremenim SAD velikom glumcu Marlonu Brandu, koji je bio prinuđen (srećom, još uvek ne krivičnim sankcijama) da se izvinjava zbog saopštene (ali politički nekorektne) istine da su većina vlasnika velikih holivudskih studija jevrejskog porekla. Ovakva povreda slobode izražavanja u smislu restriktivnosti i nadmašuje normu Dikovog relativizma, s obzirom da u Svetu i dalje ima mesta za objektivnu istinu, tj. ukoliko se izneseni sud dokaže, osumnjičeni za ogrešenje o relativizam biva oslobođen. Nuklearni rat predstavlja opravdanje relativizma u Dikovom romanu. Ironija je utoliko veća da je nekakvo "opravdanje" uvođenja političke korektnosti u savremenom svetu upravo kraj (hladnog) rata.

Utoliko je veća prekognicija samog Dika, koji je takav razvitak naslutio mnogo pre nego što je on uzeo ozbiljnog maha, više od tri decenije pre kraja hladnog rata. Ovakva prekognicija nije karakteristična za Dikov opus, gde se vrlo malo elemenata može istinski nazvati profetskim. U Svetu koji je stvorio Džons, imamo posla sa profetskim elementom sličnim onom u Reklamokratiji Pola i Kornbluta-i drugim distopijskim vizijama savremene NFK. Činjenica da je zamišljeno društvo relativizma smešteno u svet posle nuklearne kataklizme tu ništa ne menja; to je jednostavno pomagalo koje autoru obezbeđuje veću slobodu u socijalnom inženjeringu (koristio ga je, ne zaboravimo, čak i Džordž Orvel u 1984). Utoliko je poraznije za aktuelnu (ostvarenu) istoriju to što je do sličnih društvenih pojava u njoj došlo i "mirnim" putem, tj. bez nuklearnog armagedona. Usputna bizarnost jeste da Dik u Svetu eksplicitno pominje "novi svetski poredak" (new world order, str. 136), i to u negativnom kontekstu, decenijama pre (ne)slavnog govora Džordža Buša od kada je ta sintagma dobila posebnu specifičnu težinu. Drugi zanimljiv profetski kuriozitet jeste pojava, dvadesetak godina nakon objavljivanja Dikovog romana, autentičnog populističko-mesijanskog vođe po imenu... Džons! Radi se, naravno, o Džimu Džonsu (1931-1978), lideru kulta "Hram naroda" koji se "proslavio" masovnim samoubistvom cijanidom 914 svojih članova u Džonstaunu (sic), Gvajana, 18. novembra 1978. Iako mnogi detalji vezani za ove događaje ostaju zagonetni, i mada je tragedija u Džonstaunu fenomen daleko lokalnijih razmera od onog opisanog u Dikovom romanu, ipak ona ostaje da nas upozorava kako su kvazi-religijske, mesijanističke i populističke ideje i dalje neprestano sa nama u drugoj polovini XX veka, uvek sa katastrofalnim posledicama.

1 Citirano prema Elejn Pejgels, Gnostička jevanđelja (Rad, Beograd, 1981).

2 Svet koji je stvorio Džons još uvek ne postoji u srpskom prevodu. U daljem toku ovog ogleda oslanjaćemo se na nedavno izdanje kuće Vintage Books (New York, 1993), i svi navedeni brojevi strana se odnose na ovo izdanje.

3 Mada to nije predmet ovog ogleda, zanimljivo je napomenuti da je ovaj Dikov roman interesantan i po tome što prvi u okvirima glavne struje naučne fantastike, svega godinu dana pre pojave klasičnog remek-dela Džejmsa Bliša Zvezdane spore (1957), sugeriše potpuno novi način kolonizacije drugih planeta, putem genetskog inženjeringa. Nasuprot prilagođavanju uslova na drugim planetama ljudima (što je antropocentrični motiv bezbrojnih ideja o teraformiranju, "gradovima pod kupolama", itd.), ovde se radi o prilagođavanju ljudi uslovima koji vladaju na drugim planetama (o čemu je verovatno prvi, u esejističkoj formi, pisao veliki engleski biolog i dobitnik Nobelove nagrade, Dž. B. S. Haldejn), putem manipulacije ljudskom DNK. Mada je pisao u doba kada su astronomske predstave o uslovima na Veneri bile dramatično pogrešne (smatralo se da je Venera tek par desetina stepeni toplija od Zemlje i da na njoj postoje velike količine vode), i zato je njegova originalna zamisao o stvaranju rase "Venusijanaca" ovim putem u najmanju ruku nerealistična, Dik sasvim eksplicitno naglašava da bi se ovaj metod mogao upotrebiti za kolonizaciju ogromnog broja planeta u Galaksiji na način veoma različit od naivnih, iz infantilne "spejs-opere" preuzetih, predstava o galaktičkim imperijama. Osnovna podloga ove ideje jeste shvatanje po kome je ethos, a ne fizička forma osnovni kriterijum ljudskosti; u Blišovom romanu ovo je demonstrirano na ubedljiv način, naročito u poslednjoj epizodi-priči, Razvodu. Sam Dik je čitavog života bio opsednut ovim pitanjem, o čemu svedoče ne samo njegovi potonji romani o androidima i drugim kopijama ljudi (Simulakrumi, Sanjaju li androidi električne ovce, Mi vas možemo izgraditi, itd.), već i sjajan esej Androidi čovek, koji je sam Dik smatrao vrhuncem svog filozofskog diskursa.

4 U poglavljima 12 i 13 saznajemo eksplicitno, kroz Pirsonova razmišljanja, da on lično stoji iza neuspelog atentata na Džonsa u Frankfurtu.

5 Čas anatomije (Svjetlost, Sarajevo, 1990), str. 34.

6 Str. 104.

7 Majn Kampf, citirano prema: Norman Cohn, A Warrant for Genocide (Harper & Row, New York, 1969), str.187.

8 Videti, na primer, Vilsonov intervju u prvom broju časopisa Paradigm Shift (1998), kao i druga njegova javna istupanja dostupna preko Interneta na adresi http://vvww.rawilson.com/main.html.