Tihomir Jovanović
Narukvica

Sedeo sam za stolom kontrolnog punkta na groblju Lađevina. Moj posao je bio da osluškujem i osmatram signalnu aparaturu koja bi trebala pokazati da nije u nekom od grobova neko živ sahranjen.

Ovaj posao je gradska vlast ustanovila posle preseljenja dela Centralnog groblja i tom prilikom su u mnogim grobovima pronađeni kosturi u položajima koji su ukazivali na to da su se "pokojnjici" po sahranjivanju povratili iz mrtvila i da su u panici pokušavali da se nekako izvuku iz groba. Naravno bezuspešno i mučno. I umrli su po drugi put, sada stvarno.

Stvar je bila zataškana nekim nebuloznim objašnjenjem o grčenju zbog promene temperature i podzemnih voda. Ali je tek slučaj jednog biznismena, ne mogu se setiti njegovog imena, uzburkao javnost i začeo misao o uvođenju naše službe, nazvane, "Poslednja nada."

Ali da objasnim. Taj biznismen je po želji njegove supruge sahranjen sa mobilnim telefonom, što se pokazalo sudbonosnim za nastajanje jedne nove službe. Nekoliko sati po sahrani kod udovice je pozvonio telefon i umalo što i sama nije preminula od šoka kada je čula muževljev glas. Objasnio joj je da je živ i da ga što pre otrpaju iz groba dok se još nije ugušio.

Udovica je teškom mukom uspela nagovoriti komunalne službe da otrpaju tek zatrpani grob. Naravno, pri tome se morala pomoći i parama koje joj je muž ostavio u nasledstvo. I to je bio početak.

Kasnije su uvedene narukvice, koje su pokojnicima stavljane pre sahrane. One su imale posebne senzore koji su reagovali na buku, toplotu, vlagu i naravno na kretanje. Čim bi se neki od ovih parametara promenio na kontrolnoj tabli naše službe bi se palila sijalica i počeo bi zavijati piskavi ton alarma. Na planu groblja bi zasijala signalna lampa, označavajući mesto odakle se oglasio alarm.

U dosadašnjem toku službe imao sam nekoliko slučajeva spašavanja a bilo je naravno i dosta lažnih uzbuna zbog kvarova na narukvicama ili ulaskom krtica ili pacova u sanduk.

Spašeni su redovno bili presrećni što su ponovo među živima i što su izvučeni iz teskobnog i mračnog kovčega. Dok se za članove njihovih porodica i rodbine ne bi moglo reći da su uvek bili previše srećni, po sistemu "pa zašto smo onda plakali" ali je u sušini svega bilo nasledstvo, za koje će morati da sačekaju još neko vreme pre nego što ga se ponovo dokopaju...

Zadubljen u misli ne registrovah blinkanje sijalice na stolu i tek zavijajući zvuk dopre do moje svesti. Još jedan slučaj. Pogledao sam u plan groblja. Parcela 14, grob 23. Uneo sam parametre u kompjuter i na ekranu mi se pojaviše podaci o sahranjenima u tom grobu. Jevrem Dautović, sahranjen 14.VII 2014. Pa to je pre skoro četiri meseca... Nemoguće, do sada je već istruleo ili su one budale u administraciji zaboravili da unesu podatke u kompjuter o nekoj novoj sahrani.

Nisam mogao puno mozgati. Proverio sam još nekoliko podataka sa ekrana i shvatio da je to klasičan grob. Ilovača. Puno bi mi lakše bilo da je u pitanju betonska grobnica sa pločom. Ali šta se može, takav je posao. Uzeo sam ašov, lopatu i svetiljku.

Ovo poslednje skoro da mi nije trebalo jer je pun mesec sasvim jasno osvetljavao aleje i staze i tu i tamo načinio po neku senku koja bi mogla preplašiti nekog ko nije naviknut na groblje noću.

Grob je delovao prilično sredeno i nije bilo tragova skorog kopanja. Na spomeniku od crnog granita su zlatna slova pokazivala ono isto što je pisalo i na ekranu mog korapjutera. Jevrem Dautović, rođen 1979, Sahranjen 14.VII 2014, Spomenik podižu...

Odlučno sam zabio ašov u tvrdu zemlju i počeo kopati ne dozvoljavajući da me neka racionalna misao otera od dužnosti. Odbacivao sam zemlju na stranu i polako se približavao kovčegu. Uprkos noćnoj svežini osetio sam graške znoja po leđima i licu. Povremeno bih zastao da otrem slane kapi sa lica i očiju. U jednom takvom trenutku osetih kako podamnom podrhtava tlo.

Nešto u kovčegu se micalo i pomeralo sloj zemlje i mene. Da li je to moguće? Uzmakao sam unazad i iskobcljao se na ivicu groba.

Zemlja sa poklopca zašušta i prašina mi zamagli vidik i natera na kašalj ali bio sam ipak dovoljno blizu da bi mi se ono što sam video duboko urezalo u pamćenje. Čovek iz groba me je samo pogledao i iscerio se, prekoračio me i otišao dalje ostavljajući me da drhtim, ne od zime već od neke unutrašnje jeze i straha kakvog do sada nisam osetio.

Zatrpao sam grob i vratio se nazad, ne govoreći nikome šta sam doživeo. Ne zato da bih to sakrio već zbog toga što mi niko ne bi verovao. Čitav taj slučaj sam prijavio kao lažnu uzbunu izazvanu ulaskom krtice u grob...

Ali uvek kada u novinama pročitam da je negde pronađena neka osoba ubijena i da joj je na neki neobjašnjiv način nestala krv iz tela ne mogu a da ne prizovem iz sećanja slike koje sam video one noći. Užasno, poluraspadnuto lice na kome se isticao neobično pravilan niz očuvanih zuba sa dva velika neprirodno duga očnjaka

1.7.2000