Viktor Peljevin
Džon Faulz i tragedija ruskog liberalizma

Književnost anglojezičkog područja predstavljena je na policama moskovskih knjižara pretežno onim žanrom koji možemo nazvati "sirotinjskim surogatom videa". Valjane knjige, koje se usude da provire iza leđa Harolda Robinsa ili bedara Žaklin Suzan, moraju da se mimikriraju i navuku banalnu masku. Roman Džona Faulza "Kolekcionar", koji se nedavno pojavio na ruskom jeziku, nazvan je u kratkom predgovoru "erotskim krimićem". To je u izvesnom smislu obmanjivanje čitaoca - nude mu kupus-čorbu a podmeću supu od kornjače. Ne radi se o nekom novitetu - knjiga se pojavila u Londonu 1963. godine, - ali bi ista takva mogla da se napiše u današnjoj Moskvi. Pokušaću da objasnim, kako to.

Radi se o doživljajima bankarskog činovnika koji je zaljubljen u mladu slikarku Mirandu. Dobivši ogroman novac na lutriji, činovnik kupuje kuću izvan grada, pretvara podrum u zatvor, kidnapuje devojku i zatvara je u podrum, gde ona kroz izvesno vreme umire od bolesti.

Sve vreme svog zatočeništva Miranda vodi dnevnik. Centralno mesto u njemu uopšte ne zauzima njen otimač, koga ona, po jednom Šekspirovom junaku, naziva Kalibanom, nego njen prethodni svet, iz kojeg ju je iznenada iščupala nedotupavna i okrutna sila.

Evo šta, na primer, piše Miranda u svom dnevniku:

"Mrzim neobrazovane i nekulturne. Mrzim svu tu klasu novih ljudi. Novu klasu sa njihovim automobilima, njihovim novcem, njihovim televizijskim kutijama, s onom njihovom tupom vulgarnošću i tupim, ropskim, udvoričkim podražavanjem buržoazije... Novi ljudi - to su oni isti bedni ljudi. Radi se samo o novom obliku bede. Oni nisu imali novca, a ovi nemaju duše...Doktori, profesori, umetnici - ne može se reći da među njima nema podlaca i otpadnika, ali ako uopšte postoji neka nada za boljitak na svetu, ona je povezana samo sa njima."

I eto, čitajući ovaj dnevnik, nikako se nisam mogao osloboditi utiska da sam se sa nečim sličnim već susreo. Najzad sam shvatio gde to - na poslednjoj strani "Nezavisnih novina", gde se iz broja u broja štampaju kratki eseji, u kojima ruski intelektualci razmenjuju misli o sadašnjem životu. Ti eseji su veoma šaroliki - počev od stilski savršenog izveštaja o poslednjoj pijanci pa do tragičnog unutarnjeg monologa čoveka koji u brujanju "mercedesa" i "tojota" čuje maltene topot mongolske konjice. Zajedničko im je, u susretu sa promenama, jedno: njihov očaj nije izazvala smena zakonitosti po kojima se ima živeti, nego iščezavanje psihološkog prostora u kome se život ranije odvijao. Ljudi, koji su godinama sanjali o gutljaju svežeg vazduha, odjednom su se osetili kao zlatne ribice iz razbijenog akvarijuma. Baš kao što je Mirandu u Faulzovom romanu gruba i nepoznata sila otrgnula iz sveta u kome su se sticale sve vrednosti i svi smislovi, i bacila u ledenu prazninu. Ispostavilo se da je Čehovljev višnjik, mada prisiljen da mutira, ipak tavorio iza ograde gulaga, i da su njegovi izdanci, presađeni u kuhinjske lonce , svakog proleća donosili po nekoliko bledih cvetova. A sada se menja sama klima. Višnja u Rusiji, izgleda, više neće uspevati.

Ovaj pogled na svet iz dubina sovjetske svesti ponekad se smenjuje pogledom izvana - najbolji primer za to je članak Aleksandra Genisa "Sovoliki". Ustvari, junaci Genisa su iz susedne rubrike u "Nezavisnim novinama", koja se zove "Stil života". Podvrgavši analizi istorijat nastanka termina "sovoliki", kao i različite nivoe njegovog smisla, Genis se usput dotakao veoma zanimljive teme - metafizičkog aspekta "sovolikosti".

"Oslobođeni od zakona tržišta - piše on - intelektualci su živeli u izmišljenom, iluzornom svetu. Spoljašnja stvarnost, uzevši lik stražara, samo je retko navraćala do ove družine koja je živela po zakonima "igre staklenih perli". Ovde su se rađali čudni, magloviti, ezoterični fenomeni, koji nisu imali analogije u onom drugom, pravom svetu".

Aleksandar Genis često upotrebljava izraze kao što su "stvarni život", "realnost", "postojeći svet", što njegovo izlaganje čini veoma zabavnim. Ispada da se on sam od sovolikih, koje tako podrobno opisuje, razlikuje samo po asortimanu halucinacija koje drži za stvarnost.

Ako reč "sovoliki" ne posmatramo kao socijalnu kategoriju ili ideološku orijentaciju, onda su sovoliki uvek postojali. Najtipičniji sovoliki - to je Vasilije Lohankin, posebno ako izvršimo zamenu podlistka "Njive" i "Arhipalaga GULAG". Gajev i Ranjevska iz "Višnjika", ti gubitnici u , kako se to danas kaže, sukobu s tržištem, klasični su sovoliki. Samo, čemu tu mešati tržište? Probajte da pogodite odakle je uzet sledeći citat: "Napuštajući Moskvu, vozeći se kroz nju , osetio sam osobito oštro ono, što sam osećao već odavno: do koje mere sam ja čovek drugog vremena i veka, kako sam tuđ svim njenim "budžama" i svom tom novom ološu koji jurca po njoj u svojim automobilima!"

Ovo nije s poslednje strane "Nezavisnih novina". Ovo je iz "Okasnelog proleća" Ivana Bunjina, napisanog na Primorskim Alpima 1923. godine. Čak ima i tekstualnih podudarnosti sa Faulzom, čija junakinja mrzi "novu klasu", i to baš "sa svim tim njenim limuzinama". Samo što tu novu klasu junak Bunjina naziva "novim ološem" i ima u vidu crvene komesare. A evo još jednog sovolikog - Selindžerovog Holdena Kolfilda koga razdiru nejasna pitanja umesto da uz blistavi osmeh započne trgovinu bananama ukraj neke stanice njujorškog metroa. Uzgred, i on zbog nečega ne oprašta limuzinama, govoreći o "gnusnim tipovima...koji ništa drugo ne znaju osim da se hvališu koliko milja mogu da pređu svojom idiotskom limuzinom, potrošivši samo jedan galon goriva..."

Miranda i njeni prijatelji iz romana Faulza, sovoliki Aleksandra Genisa, Lohankin i Halden Kolfild - to su istovrsne pojave, samo različitog lika. Sovoliki - uopšte nije sovjetski ili postsovjetski fenomen. To je jednostavno čovek koji ne pristaje da borbu za novac ili socijalni status proglasi za cilj svog života. On sa gadljivim nepoverenjem virka na ljudski metež iza prozora, ne želi da postane njegov deo, i ma kako to smešno zvučalo u odnosu na Lohankina, živi u duhu, mada ne obligatno i u istini. Takvih neverovatnih mutanata bilo je u svim vremenima, ali su bili izuzetak. U Rusiji je to zadugo bilo pravilo. Sovjetski svet je bio do te mere izuzetno apsurdan i promišljeno besmislen, da je smatrati ga za konačnu realnost bilo nemoguće čak i za pacijenta psihijatrijske klinike. I desilo se da je kod žitelja Rusije, uzgred, to nisu obavezno čak ni intelektualci, automatski, bez svake želje i učešća - nicao suvišni, nefunkcionalan psihički sprat, to dodatno prostranstvo spoznaje sebe i sveta, koje je u normalnim uslovima društvenog razvoja dostupno samo malobrojnima. Za život po zakonima igre staklenih perli potrebna je Kristalija. Rusija iz nedavne prošlosti je i bila jedan ogroman nadrealistički manastir, čiji obitavaoci nisu stajali pred problemom pukog socijalnog preživljavanja, nego pred licem večnih duhovnih pitanja, postavljenih u nakazno-parodijskom obliku. Sovoliki je provodio svoje dane daleko od normalnog života, ali zato nedaleko od Boga, čije prisustvo nije primećivao. Živeći na smetlištu u samom obližju Edema, sovoliki su zalivali kavkaskim vinom svoje prisilno razrogačene duhovne oči, sve dok ih nisu počeli proterivati iz višnjika, naloživši im da zarađuju za hleb u znoju lica svog.

Sada se taj nefunkcionalni apendiks sovjetske duše pokazao kao nedopustivi luksuz. Miranda je krenula u odbranu Bele kuće i kroz izvesno vreme dospela u ruke Kalibana koji je skinuo komsomolsku značku, i zakrčio sve njoj poznate puteve neprobojnim zidom butika.

U Faulzovom romanu Miranda umire, tako da je reč o sumornoj paraleli. Ali najinteresantnije je što se kroz dve godine Faulz vraća istoj reminiscenciji na Šekspira u romanu "Mag", samo što sada Miranda više nije Miranda, a Kaliban nije više Kaliban. Svi ostaju živi i zdravi, za sve ima mesta.

Verovatno će, na kraju krajeva, tako ispasti i u Rusiji - biće mesta i za dugoočekivanog Lopahina koji će se, putem ukrštanja mnogobrojnih Lohankina, možda najzad zapatiti, i za sovolike, utonule u doživljaj svoje tajne slobode u tamnim alejama višnjika. Svakako, moraće sovoliki malo da se stesne; problem je u tome, što na njihovo mesto za sada još ne dolazi homo faber i što ove razmetljive primitivne bitange možemo smatrati za srednju klasu samo posle pete čaše votke. Osim toga, većina spoljašnjih oponenata sovolikih nikako da shvati da malograđanština - pogotovo ona uspaljena - nije postala manje banalna zbog kraha marksizma.

Ostaje samo nada da će u spoznavanju te jednostavne istine da im pomogne izuzetni engleski pisac Džon Faulz.

Prevela: Draginja Ramadanski