Slaven Radovanović
Demonska ljubav Rajmonda Lila
U stvari - ko je bio Rajmond Lil? Prvi, javni utemeljivač iluminatizma a da ni sam nije bio svestan toga? Baš tako, kao što je izneo svoj prvi sud o njemu: izučavaoc hermetizma Pol Nadon? Ipak, kako bismo došli do prvog traga životopisa R. Lila - moramo se zaustaviti, obraćajući pažnju na Avinjonski slučaj pogroma veštica i jeretika.
Zvaničnici rimokatolički crkve, koji su izučavali ovaj slučaj, odbijaju ovakvog Hartlieba - nazivajući ga lažnim: intrigantskom i podmuklom tvorevinom prvih iluminata (nigde ne pomenuvši ime Rajmonda Lila), kao i rozenkrajcera iz vremena samog procesa inkvizicije u literaturi poznatog kao - Lionski proces iz 1423. god.
*
Ali, Klapmarijus (alijas Van der Hohenhajm) nije ostao dužan: Odgovor je ubrzo stigao iz Amsterdama. Klapmarijus je ovu jezuitsku tvrdnju nazvao jednim običnim, bednim paškvilom. Po njemu, originalni primerak rukopisa ove knjige (čiji su jedan primerak prosvetljen Brabanta pukim slučajem sačuvali) uništo je jezuitski Kapitol Nemačke davne 1423. god. Hartlieb koga jezuiti nude je lažan. Sadržaj njegovog rukopisa je izmišljen i dešava se u Nemačkoj, kasnih nedelja 1456.
Francuski Hartlieb sa ključnim događajem pred Avinjonskom inkvizicijom iz 1423. god., na koga se poziva Klapmarijus (tvrdi u svom izlaganju Pol Nadon), ima svoj kraj u sudbini taraskonskog poručnika Ivana de Lemovicie. Na kraju krajeva, nije važno Klapmarijus ili Hohenhajm, bez priče o žalosnom kraju taraskonskog poručnika ne bi bilo one svetlosti koja je neophodna da bi se osvetlila. Povest o Rajmond Lilu, ili učinila vidljivom moguća istina o kaganu Atilinog doba, kao i sama sudbina Ivana de Lemovicie, budući da je ovaj plemić bio jedan od boljih privrženika Avinjonske inkvizicije što je bilo, čini se, od presudnog značaja za njegov život.
Zašto je u celoj Povesti bitan kraj de Lemovicie? Zato što je bio u najdirektnijoj borbi s đavalom a da toga nije bio svestan do kraja - sa onim demonom koji je (stotine godina pre te poručnikove proklete noći u marseljskoj krčmi) naselio kagana i koji nije uspeo, ili želeo?, da se vrati nazad, kroz paklena vrata, odakle je izašao.
A zbog čega je u celoj toj priči o taraskonskom poručniku potrebna Povest o spisu Rajmonda Lila? Zato što najubedljivije svedoči kako je do toga došlo - o tome kako demon, došavši među ljude, nije uspeo da se vrati.
*
Ali, pre nego što nastavimo ovu priču o Spisu Rajmonda Lila - baca nas nazad, kao ogroman val, na ponovnu raspru o pravom i lažnom Johanu Hartliebu jedna demonska rečenica koju je zarežao kroz svoju nogu, okovanu za inkvizitorsku klupu, o tome kako će se, sa voljenim u akvitanskom Luganu, ponovo vratititi kad Akvitanija bude izvan francuske države. Akvitanija, nezavisna kraljevina u 8. veku, pripojena je Francuskoj 1453.
Čudom božijim, u svojoj tridesetoj godini života, franjevac; pa kasnije alhemičar iz Majorke, Rajmond Lil piše u svojoj
Ko je, ustvari, bio Rajmond Lil, pre nego što će 1292. godine doživeti priznanje učenjaka iz škole Averosa?
Pol Nadon, znalac istorije templarskog reda, u kraćoj belešci Lilove biografije, pod navodom: <Španski period i smrt>- nudi osnovne podatka: Katalonac, Rajmon Lil rođen je 1235. godine u Palmi na ostrvu Majorka; u otmenoj porodici katalonskog kraljevskog porekla. Tačno tri godine posle uspešnog nadiranja kraljevine Aragonske i njenog povratka pod sveti Španski krst celih Baleara - i time neumitnog odlaska u prošlost mavarskog kraljevstva Almoravida sa Majorke, Iviza, Formentera i Menorke. U osamdesetoj godini svoga zemaljskog života, 1315. godine u Tunisu, umire mučeničkom smrću zasut kamenjem; gde se, po drugi put, iskrcao. U želji da ponovo ukrsti znanje sa novim naraštajem islamskih mudraca - ali na njegov osamdesetogodišnji život i staračko telo padaju kamenice varvara. Svi prijatelji Rajmonda Lila, po njegovom prvom boravka u Tunisu, učeni znalci svete Knjige, već odavno bejahu mrtvi - te se niko ne nađe da spase život tom neobičnom stracu iz Frangistana, koji je posle toliko godina ponovo doplovio do Tunisa da u njemu "proverava čija je vera jača"? Posada trgovačkog broda pod zastavom helvecije (na kome je verovatno Lil i doplovio u Tunis kao po sopstvenu smrt) jedva je nekako uspela da izvuče njegove ostatke iz kandži rulje i gomile kamenja. Bez ijedine pare nadoknade, smatrajući to počašću kao da je bio u pitanju neko od najviđenijih ženevljana, mrtvo telo franjevca Rajmonda Lila (davno pre učenja Cvinglija, kako piše Serž Hiten u svojoj trotomnoj studiji pod naslovom: "Masoni i templari do Velike Konstitucije"), ta ista posada prebacuje u Majorku. R. Lil biva sahranjen uz veliku poštu koju mu odaju sugrađani - dok je gradsko sveštenstvo, iz daleka, razdraženo njušilo miris sumpora koji je, tako im se činilo, dopirao s njegovog odra.
Već narečeni, Pol Nadon, upotpunjava osnovnu biografiju Rajmonda Lila: Njegovi su vodili kraljevsko poreklo iz Katalonije, tačnije grada Herona; u toj otmenoj porodici rođen je i Rajmond, u gradu Palmi na ostrvu Majorci. Kao mlad čovek vodio je pustolovan, bludni život raspusnog trgovca. I u braku, oformivši porodicu, ne odriče se bludne titule don Žuana od Tonoria. Uz opšti prezir iza njegovih leđa, čak i među njegovom najbližom familijom; Rajmonda Lila smatraju otpadnikom, sramotom porodice i bezbožnikom. Ovde se kraća biografska beleška o ranoj mladosti R. Lila, iz pera Pola Nadona, završava - kasnije mu, isti biograf, pridodaje obavljanje hadžijskih poslova: pratnju i obezbeđenje pobožnih na putu za Jerusalim. Nema nikakvog objašnjenja kako je došlo do dubokog preumljenja kod mladog bezbožnog trgovca da stavi svoj život u službu rimokatoličke vere?
Za razliku od Nadona, Serž Hiten taj izostavljeni deo Lilove biografije naziva periodom njegove neshvatljive iluminacije - unutrašnjeg prosvetlenja koga su, nažalost po izučavaoce hermetičnog u Lilovom životu i delu, franjevci Majorke doveli u pitanje. Naime, dokopavši se, uglavnom neopreznošću i nemarnošću Rajmondovih naslednika, većeg dela njegove pisane zaostavštine stali su da krivotvore neka ključna mesta i događaje iz života rajmonda Lila.
Sporni deo Lilove biografije zauzeo je samo onaj događaj koji, prema crkvenoj kuriji Majorke, Rajmonda Lila privodi franjevačkom redu; nešto kao spasonosno pronalaženje vere čime je bio nagrađen jedan okoreli bludnik kakav je bio Rajmond Lil, tačno do svoje tridesete godine života. Njega će, promislom Gospodnjim, preobraziti bolest žene u koju je bio zaljubljen do ludila. Mladi i obesni trgovac, kraljevskog porekla, ulazi u tridesetu godinu života: u braku je u kome ima decu, ali već tri godine proganja ženu čija ga lepota opčinjava. I mlada žena je udata, ali to Rajmonda ne sprečava da - na opšte užase i sablazan celog grada i svojih ostarelih roditelja - upada jašući na konju u katedralu Palme dok u njoj traje misa; u nameri da zadobije barem jedan pogled gnušanja i mržnje one koja ga mesecima izluđuje, a pomisao na njeno lice pomućuje mu razum. Uspomene na Mavare još su sveže - posle ovakvog čina oskvrnuća rimokatoličke vere - proklinju ga i odriču ga se roditlji. Ali Rajmonda Lila strast je odavno oslepila: on ne živi u svetu koji ga okružuje, a to što svet i njegovi najbliži vide to je senka: Čovek koji se zvao Rajmond Lil već je tri godine nestao u okeanu požude!
Mlada žena uzaludno pokušava da ga odbije od sebe. Nema nikakvih pisanih tragova o tome: da li je ta nesrećna žena imala bilo kakvu zaštitu? Kako se u svemu tome držao njen suprug? Da li je imala braću? Ukoliko je bio živ: oca sposobnog da podigne kremenjaču? Na kraju krajeva, šta rade oni koji drže do zakona Palme iz tog vremena? Međutim, možda jedini odgovor na ova pitanja leži u franjevačkim listinama u kojima je pisalo da je Lil bio sklon avanturama, a to je, za ono vreme, sigurno značilo da je bio brz i lak na oružju! S vremena na vreme, od njegove nasrtljivosti samo je trenutno spašavaju njegova trgovačka izbivanja van Palme. No, po njegovim povratcima bivao je sve strašniji u izlivanju ljubavnog ludila: Kao da je bio naseljen legionima demona požude koji su ga uvek uspevali da ubede: kako je bio na dohvatu svog toliko žuđenog cijla, ali da ga je posao (koji je mogo da odloži!?) sprečio u tome te sada mora panovo, od samog početka! Tako je to trajalo već treću godinu.
Onda je Rajmond Lil, jedne večeri, upao u kuću mlade žene; moglo bi se reći, tada je već bio lud. Ali, prizor koji je izbezumljeni napasnik ugledao svojim očima učinio je da ga svom silinom ošine božanska svetlost dubokog okajanja: Mlada žena, još uvek prelepog lica, razdrljila je haljine na svojim grudima - i Lil je ugledao strašan prizor: rak joj je pojeo dojke; na njega su zjapile dve krvave gnojne rupe! Rajmond Lil je posrnuo, skoro izgubivši svest - sručio se pred ženom na kolena; s licem na zemlji, pred njenim nogama, ostao je nepomičan.
Dolazi k sebi u cik jesenjeg praskozorja - sam u magli na obali mora. Kao iz tmine, bez neba, bez i najmanjeg traga svetla, nadiru crni morski talasi i zasipaju crne sprudove na obalama Palme. Tog istog dana: Rajmond Lil, u zgradi senata Palme, ispisuje svoju posmrtnu oporuku. Deo svog imetka ostavlja u nasleđe svojoj porodici, a sa većim će, 1276. godine, osnovati manastir u Majorci; s ciljem da u njemu mladi zaređeni franjevci uče arapski jezik kako bi delovali na preobraćanju muslimana, ali ne na principima krstaških dogmi.
Ne dovodeći u pitanje preumljenje R. Lila, čak i ovako kako ju je izložila franjevačka redakcija - Serž Hiten tvrdi da su pokajnika primili u svoj red samo zbog upotrebe njegovog pokajanja i cele priče o njemu; oni su ga, tvrdi ovaj autor, ubrzo izdali, njega i njegove plemenite namere.
Po Hitenu: franjevci su, veštim izmenama u povesti o Rajmondu Lilu, pokušali da skinu sa sebe svaku eventualnu odgovornost o njegovoj daljoj sudnini i njegovim samoinicijativnim boravcima u Tunisu. Izgleda da su bili dobro upoznati sa odgovorom biskupskog Bečkog koncila, pa su ga i javno obznanili: Ideja Rajmonda Lila o prevodu Evanđelja na arapski i njegovo izučavanje u manastirskoj školi - Bečki koncil je odbio kao gnusnu opačinu učenja Gospodinovog. Umesto te katalončeve zamisli - isti koncil mu je naredio trogodišnje povlačenje u tišinu i mir samostana na Majorci. Na ovom mestu Serž Hiten počinje da se interesuje za onaj deo Lilovih zapisa koji su govorili o njegovom ličnom iskustvu, a koji su se odigrali neposredno pre njegovog preumljenja. Po njemu, Rajmond Lil kao franjevac je još toliko interesantan koliko i ono što će se nazvati: njegovom smrću pod kamenicama muslimana iz Tunisa.
No, Pol Nadon se, tek tako, lako ne odriče ovog perioda života R. Lila njegovog dobrovoljnog samostanskog izgnanstva.. Po njegovom mišljenju. Lil je bio čovek koji nije morao da posluša bečke doktorante teologije: Svoje trogodišnje sklanjanje od sveta pokajnik iz Palme produžiće na petnaest godina samozatočeništva. U tim danima (jednim od onih petnaest godina samoizopštenosti), dok je u šetnji samostanskim vrtom razmišljao o obraćanju muslimana - ugledao je ispred sebe, po opalom lišću mastike, ispisanu svu vrstu slova i simbola kabale. U prvom momentu, prema sopstvenom priznanju, posmislio je da se našao u mreži demona. Ali, kako ga kasnije ta vizuelna predstava slova i doživljaj tih formi nisu nedeljama napuštali - postao je svestan dara s neba! Tada se u njemu rađa ideja Velike veštine - njegova Ars Magna! Za samo nekoliko meseci usledio je opus od četri hiljade rasprava izložen u deset tomova! To će mu doneti titulu: doktor Iluminatus. A sudbina tog integralno objavljenog rukopisa biće odložena četrisotine godina u budućost - tek u Majansu 1721. ugledaće svetlost dana.
Njegova Ars Magna bejaše čudesna tvorevina univerzalne azbuke kadre da logički iskazuje stavove svih vrsta mišljenja; moć s kojom je mogao da govori o svemu odjednom! Sa svojom Velikom veštinom Ars Magne, postoje dokazi o tome, Rajmond Lil je upoznavao svet oko sebe i sve ono što tek treba da oživi na stotine godina posle njegove fizičke smrti. Ono što je imalo silu budućeg života, tumačeno znanjem Lilove Veštine, naslućivalo se u njenim simbolima - trebalo je samo održavati moć nad oblicama u prirodi koji će se tek pojaviti (trenutno, oni su skriveni od ljudskog saznanja jer čekaju svoj red pojavnosti), a njihova osnovna tajna leži u beskrajnosti koju čovek mora da prati kroz istoriju! Kada je prvi put (i jedini) Rajond Lil izlagao samo deo svog učenja pred savremenicima - oni, skloni skolastičkom umovanju, njegovo izlaganje proglasiše buncanjem; mišlju koje nema reda. Trag o ovom beznačajnom sudu savremenika izrečenom o Ars Magni Rajmonda Lila - nalazi se u apokrifu napisanom nekih šestotina godina kasnije u jednoj od
Doktor Iluminatus iz Palme, neposredno po svom prvom iskrcavanju na tlo Tunisa, napušta franjevce i postaje hospitalac Jovanovog reda: tu počinje njegovo interesovanje za istoriju templara u vreme krstaških ratova. Dobar deo njegovih spisa o istoriji ovog reda (po mišljenju P. Nadona) duguje jednom starom mistiku iz redova Druza. A po mišljenju nekih oklutnih izvora: bio je to tajni pripadnik jedne ozloglašene sekte, koja se putem ketmana skrivala unutar sunitskog obreda. Po istom izvoru, Rajmonda Lila su likvidirali jezuitski agenti potplativši tunižansku rulju koja ga je kamenovala. Povod za ovu zaveru protiv Lila ležao je u onome što je on otkrio izučavajući templare, a što se ticalo njihovih zadnjih godina opstanka na orjentu.
"Sve, i da je ovo bilo tačno, to ništa ne menja u prstu sudbine, koja je snašla Rajmonda Lila u Tunisu. Neumoljivu činjenicu njegove smrti ništa nije moglo da izmeni" - ovim rečima. Pol Nadon, završava svoj izveštaj o prvom velikom, evropskom iluminati Rajmondu Lilu.
(odlomak iz duže proze: Demon koji nije uspeo da se vrati)