Votum separatum
Kada govorimo o poeziji Zorana Bognara onda svakako moramo napomenuti da su u njoj suočena dva sveta: stari i novi. U određivanju ovih dvaju svetova pesnik je ispoljio jednu od najhitnijih osobina i svoje poezije i svoje lirske ličnosti: snažno nadahnuće, veliku sposobnost da doživljava, da stvara nove svetove, da nameće smele vizije. Kao kod svakog snažnog pesnika nadahnuće se kod Bognara javlja iznenada, na mahove, u trenucima punim čulnog usijanja, onda kad umetnikova unutrašnja moć oseća potrebu da ruši svakodnevni, već ishabani, svet, onaj koji gledamo iz dana u dan. U takvom jednom izuzetnom trenutku u pesnikovoj svesti sve bukne u sasvim novoj svetlosti, pojavi se kao nova struktura, kao nova harmonija stvari i pojava, kao nova misao. Sve nam ovo pokazuje da je Bognar pesnik izuzetnog dara i velikih mogućnosti, da snagom svoje umetničke reči i prodornošću misli neprekidno osvežava svet. On to može i zbog toga jer svet gleda i doživljava u njegovom neprekidnom preobražavanju. Zato je svet o kome se govori u njegovoj poeziji sav u akciji, promenama, ima u njemu vremena koje dolazi, kao i širokih i psiholoških dimenzija.
Beograd, 1996.
Zoran Bognar je pesnik posebnog senzibiliteta, sanjar i vizionar za koga je pesma imenovanje nepoznatog i poniranje u ono što se naslućuje kao čovekova nova mogućnost. Njegova umetnička osećanja su burna i snažna po svom intenzitetu, pa je tako i njegova poezija sugestivna, jaka i prodorna.
Teško bi se moglo reći da Bognar posmatra spoljašnji svet. On ga svojom pesmom stvara, a taj kreativno oblikovani Novi svet koji se snagom imaginacije našao u njegovoj pesmi, u svemu duboko odražava prirodu njegovog bića i njegova misaona i emotivna životna uporišta i destinacije.
Izgovoreno na "Petrarkinim pesničkim susretima" prilikom uručivanja internacionalne nagrade za književnost "Hubert Burda", Langenburg, 1999.
Zoran Bognar je i po temperamentu i po vokaciji integralni pesnik. Ne pamtim da sam do sada upoznao pesnika koji je s takvom predanošću pristupio svom stvaralačkom radu i koji je poetsko osećao i proživeo tako duboko i iskreno.
Upuštanje u njegovu poeziju znači pristupanje jednom dramatičnom i ranjenom svetu okruženog predelima ruševina, pepela i pustoši, u kojem, uprkos svemu, grozničava potraga za nekom nadom uvek deluje podsticajno. Puno je istinske emocije, i puno unutrašnjih lomova u tim pesmama koje nam donose svedočanstvo jedne istorijske okolnosti na jednom određenom prostoru, ali koje prekoračuju i vreme i prostor time što u njima bije vaseljenski bol čoveka, nepravedno osuđenog na krik i na suze.
Ovo je neophodna poezija, humana; poezija koja iskače sa hartije i poprima život, ulazi nam duboko u krv i tamo ostaje, zauvek stopljena s našim bratskim buntom. Reč je o potresnim pesmama koje će, bez ikakve sumnje, opstati.
Madrid, 2000.
Poezija Zorana Bognara je izuzetno polivalentna. Njeno višeznačje sastoji se od zenovske mudrosti, naglašene filozofičnosti i, nadasve, snažne ekspresivnosti. Gotovo u svim svojim pesmama Bognar je ukazivao na pošast iskrivljenih i poremećenih ljudskih vrednosti i akcenat izričito stavljao na totalnu negaciju, odnosno, nepristajanje takvog načina života. Ta vrsta bunta ili bolje rečeno, unutrašnjeg sukoba ima dijalektičku vrednost, humanistički je inspirisan i ima etičke relacije: ljudsko dominira nad svim i to ljudsko ima egzistencijalnu misao. Pesnik se ne spori sa svetom u kome živi već rasvetljava njegove mutne tokove; pesnik nije buntovnik "bez razloga" već vizionar boljeg i svetlijeg, trajnijeg i humanijeg... Zbog toga ovu poeziju doživljavamo kao iskrenu epifaniju pesnika o onome što jeste, što on jeste u svom vremenu i u svome svetu - doživljavamo je kao rezimiranje pređenog puta, kao sažeto iskustvo, kao pouku, kao poruku, kao potrebu da se kaže kako se živelo i kako se, eventualno, može živeti. Bognar je pevao bez predrasuda i bez kalkulacija, iskreno i nadahnuto s mnogo žara, poneseno. Ima u ovim stihovima neke iskonske mudrosti, antičkog dostojanstva i postojanosti, ima zrelih poruka da svet nije dosegnut u konačnim projekcijama i da ono što o njemu znamo jesu samo njegovi bledi obrisi i da ga zbog toga tek trebamo upoznavati i osvajati...
Buenos Aires, 1998.
Vrednuje pažnju generalni filozofsko-kreativni prosede uslovno nazvane lirske proze ili filozofske poezije, čiji je književni rod čak i najanalitičnijem istraživaču nemoguće precizno da definiše, i to iz razloga što literarna ekspresija dela poseduje neuobičajenu i u praksi ređe viđenu polimorfnost oblika: pesnik koristi filozofske sentence u stihovanom obliku; veoma zgusnutu i višeslojnu metaforiku, čiji produkti prerastaju okvire metafore i postaju deo mozaika generalnog, univerzalnog kazivanja najbližeg (bilo etički bilo didaktički definisanoj) ispovesti, koje uvek ostaje na poetsko-kreativnom nivou, koherentna i interaktivnim vezama smislenosti ideje povezana izlaganja čija je forma skoro pripovedačka, literarna obrada lirska, a suština antropocentrična; konačno, poeziji nadograđen rezime koji vodi put ideje poetike, ili predstavlja uvod u filozofiju poezije, u ovom slučaju shvaćene kao primarni vid egzistencije ljudskog bića.
Pesme Zorana Bognara su nepredvidljive, osione, bujne i žestoke i, gotovo uvek, dolaze kao lavina. One svojom zagonetnom raspevanošću i ekspresivnošću zbunjuju čitaoca i istovremeno mu otvaraju neka dotle nepoznata prostranstva sveta, tako da mora da se zapita dokle seže moć poezije, kada i kako ona počinje, kada i kako prestaje. Kad je reč o Bognaru, takva se pitanja postavljaju povodom svake njegove pesme. I uvek je jasno da svaka od njih probija neki tvrdi zvučni zid pevanja i mišljenja, svaka je za jedan veliki korak zakoračila u nepoznato, posebno u tajne jezika, u njegove unutrašnje slojeve i zvukove, u njegova nepregledna slojevita značenja, u njegovu zapretanu vatru. Probijajući te barijere u pevanju i mišljenju, u jeziku posebno, Bognarova poezija utemeljuje Novi svet i novu poeziju o njemu, osvešćava i gradi Novog čoveka, širi i produbljuje njegova saznanja o svetu, oplođuje njegovu svest o novim i bogatim ljudskim slobodama.
Po tim prevratničkim svojstvima Bognarova poezija predstavlja primer modernog stvaralačkog angažovanja i uzor modernog pevanja i mišljenja. Knjiga Novi potop je izuzetno snažna pesnička knjiga po dubini misli i emocija, po nadahnuću, po stepenu pesničke koncentracije, po raskošnoj pesničkoj ekspresivnosti, po misaonoj i idejnoj zrelosti i ponesenosti... U ovoj poeziji prepoznajemo buduće čovekove svetove i budući jezik kojim će čovek misliti i govoriti. Te njene ambicije izuzetno su izražene i neodoljivo se nameću kao nezaobilazni stvaralački izazov, kao umetnička dijalektička komponenta koja angažovano učestvuje u svestranom preobražaju čoveka.
Pročitano na svečanom uručenju internacionalne književne nagrade "Vannelli" za italijansko izdanje knjige "Novi potop",19. decembar 1997, Verona
Prvih pet godina Bognarovog pevanja, prožetih i ispunjenih prostorom tame, zebnje, egzistencijalne studi, buntovništva i prizivanja podsvesti kao riznice i svedoka mučnih i mračnih spoznaja, svojevremeno su prevashodno mogle da budu tumačene kao izraz mladalačkog bunta, kao pomalo ekscentrično protivljenje svetu koje seže sve do otpora prema sopstvenom rođenju, kao pokušaj da se postojanje definiše iz "ledene grobnice snova" koja ne priznaje objektivitet, smislenost i nužnost kategorija prostora i vremena. Današnja recepcija tih pet godina Bognarovog pevanja nužno je drugačija, a pesnikovo predosećanje budućnosti postaje traumatična činjenica i istinska mora svima koji razum, znanje i neposredno iskustvo stavljaju ispred nesvesnog, intuitivnog i podsvesnog poimanja.
Bognar je prihvatio činjenicu da je dekonstrukcija sveta njegova realnost, proverena i uvek nanovo proverljiva, ali i da izazov, cilj i smisao poezije nije više samo konstatovanje i opisivanje te destrukcije, nego i mogućnost rekonstrukcije i nove gradnje paralelnih svetova otpornih i na buduće Nove potope...
Beograd, 1996.
Sasvim je drugačiji i čudan ovaj svat Bognar u srpskoj savremenoj poeziji. Ima duha, ima duha i istovremeno njegov treptaj, sasvim nemiran i svakad uzbudljiv, opominje beskrajno: toliko paralelnih sudbina, toliko neprepoznatljive magije u ovom svetu koji nije geometrijski i koji, dakako, nije ni savršen.
Rano ostvaren kao liričar nemirnog rapsodičnog prepoznavanja noći i sna, neisceljen u svojoj rečitoj a počesto i himničnoj paradigmi prepoznavanja u ogledalima vode i mraka, Bognar je, kako su i njemu godine prolazile, sve više i doslednije negovao zavet svedenosti, nekakvog unutrašnjeg pomirenja sa nepostojećim. Nije mu više bilo strano ono što nije hteo, niti mogao da imenuje. Nije mu uopšte bilo stalo do toga. Metamorfoze novih strahova su, tako, postavljene kao oni isti njegovi slepi putnici koji, takođe, ne mogu da pobegnu od vlastite sudbine. Eruditna i negovano tangentna u odnosu na tolike zaboravljene svetove i ličnosti koje su naselila naša grobišta i naše predrasude, lirika Zorana Bognara otkriva naš zazor od birokratske, konvencionalne, građanske logike pukog prizemlja kao svoju sopstvenu istinu.
Novi Sad, 1996.
Sasvim je drugačiji i čudan ovaj svat Bognar u srpskoj savremenoj poeziji. Ima duha, ima duha i istovremeno njegov treptaj, sasvim nemiran i svakad uzbudljiv, opominje beskrajno: toliko paralelnih sudbina, toliko neprepoznatljive magije u ovom svetu koji nije geometrijski i koji, dakako, nije ni savršen.
Rano ostvaren kao liričar nemirnog rapsodičnog prepoznavanja noći i sna, neisceljen u svojoj rečitoj a počesto i himničnoj paradigmi prepoznavanja u ogledalima vode i mraka, Bognar je, kako su i njemu godine prolazile, sve više i doslednije negovao zavet svedenosti, nekakvog unutrašnjeg pomirenja sa nepostojećim. Nije mu više bilo strano ono što nije hteo, niti mogao da imenuje. Nije mu uopšte bilo stalo do toga. Metamorfoze novih strahova su, tako, postavljene kao oni isti njegovi slepi putnici koji, takođe, ne mogu da pobegnu od vlastite sudbine. Eruditna i negovano tangentna u odnosu na tolike zaboravljene svetove i ličnosti koje su naselila naša grobišta i naše predrasude, lirika Zorana Bognara otkriva naš zazor od birokratske, konvencionalne, građanske logike pukog prizemlja kao svoju sopstvenu istinu.
Novi Sad, 1996.
Bognar je oduvek stajao nekako izvan aktuelnih poetičkih sporova, ne priklanjajući se ovom ili onom programu, netaknut ovom ili onom poetičkom teorijom, usamljen, ali svoj. Postepeno je u svoje tekstove unosio kad dalje, kad bliže odseve iskustava kultura Istoka, kojima se kao i toliki Evropljani zabrinuti pred očiglednom krizom zapadne svesti - umetnosti, saznanja i morala, priklanjao sa žarom istraživača gotovog da bez oklevanja i bez ostatka zakorači u nepoznato, u ono drugo, što možda obećava bolje ishode...
Jedna od najvažnijih, konstantnih osobina Bognarove poezije jeste izrazita sklonost da se pesnički tekst organizuje kao govor s jakom kritičkom notom; štaviše, kao anarhoidni govor koji opravdanje za buku i gnev koje sobom nosi, nalazi u moralnoj posuvraćenosti okruženja, u beščašću epohe "pune penušavih alibija".
Sombor, 1997.
Niko od savremenih srpskih pesnika nije tako radikalno zauzeo nov stav prema sveukupnosti čovekovog bitisanja kao što je to učinio Zoran Bognar. Zato njegovu poeziju treba primiti kao odvažan pokušaj da se budućem vremenu obezbedi novi entuzijazam, da se oblikuje nova i jača ljubav, da se pronađe put do izražajnih emocija i snažnih doživljaja i da sve, ama baš sve, naročito pesnički jezik i shvatanje pesničke lepote, bude drugačije i radikalno novo. U oblikovanju svog pesničkog sveta on gotovo nikad ne polazi od postojećih modela, već svoje pesničke svetove traži u sopstvenim mislima i emocijama. Njegova poezija nikad ne prepričava čovekov svet, ona ga pretpostavlja i stvara, uvek u dosluhu sa budućnošću, pesnik svakom svojom novom pesmom ide u susret.
Beograd, 1995.
Bognarov poetski diskurs odaje intelektualnost i rafiniranost koje prožimaju celu skalu pesnikovih emotivnih pulsacija. Rečene emocije nemaju oscilacijsku neujednačenost, već harmonizuju jednom filozofskom setom i intelektualnim mirom. Njegova sklonost ka slikama velikih dimenzija, ka monumentalnom u funkciji je poetske makroteme. Bognarovo nepristajanje na uobičajenu sliku sveta, u kom je sve u znaku konačnosti i neponovljivosti, jeste, u stvari, svojevrsna pobuna protiv mogućeg besmisla i stohastičkog ustrojstva materijalnog univerzuma...
Nikšić, 1995.
Bognar spada u red najistaknutijih savremenih srpskih pesnika. Neosporni su njegov dar i njegova senzibilnost. Iskustvo koje donosi ovaj autor izdvaja ga, ne samo u tematskom smislu, nego i u razumevanju zvukovnosti pesničkih tekstova. Reč je o pesmama širokog zamaha, ali i stišanosti, kao da hoće da se uhvati u mnogoliki i zagonetni duh vremena sa svim njegovim kontroverzijama i maskama, a isto tako i ona vrsta skrajnute i pojedinačne sudbine pojedinca. Ove pesme ujedinjuju dahove kontrakulture, autsajderizma, iskustva Istoka, ali i moderne književnosti uopšte, i osetljivost jednog izoštrenog pogleda na stvari i smisao reči i njene misije.
Novi Sad, 1995.
Zoran Bognar renome je stekao kosmopolitskim pogledom na svet koji je dosledno prikazivao kroz spoj hrišćanske i budističke civilizacije. Tragovi prošlosti (kako lokalne tako i globalne) koristio je u sadržinskom vidu, a svoje viđenje pečatio savremenom formom. Mudrost vekova pretakao je u moderan, brz i stih jakog nerva, onaj koji zadržava pažnju i razgolićuje istinu. Rekao bih, pesnik bez kompromisa sa stvarnošću koji je predvideo, doživeo i preživeo razgradnju katolicizma i pravoslavlja.
Beograd, 1993.
Bognarova poezija, po svojoj osnovnoj nameri, stoji nasuprot vladajućim tendencijama "infantilizacije vremena", jer čitaoca upućuje na odsudna, ali i gotovo sasvim zaboravljena egzistencijalna, metafizička i antropološka pitanja, koja je danas u mogućnosti da prizove savremena poezija.
Sudeći po ekstremno razuđenim stihovima Bognarovog eshatološkog projekta-knjige "Elizejska trilogija" koja obuhvata poeziju ili preciznije, različite poezije (i popratne poetike) ispevane u vremenskom razmaku od 1984 - 2000. godine, kriza fenomena i pojma novog, koja je evidentna kako u stvarnosti tako i u poeziji, iskazala je sebe u mnogobrojnim pojedinostima ove antropologizovane zbirke melanžiranih "citata" iz svakodnevnog života s jedne, i poezije, s druge strane, s jednom opštom misijom namenjenom novom, budućem čoveku - "da će znati izvući pouke iz svog prethodnog života"...Nestanak sveta, njegovo temeljno pustošenje ovde je pretvoreno u bezbolno pretapanje ejdetskih slika jednih u druge. Na praznom platnu istorije smenjuju se rapsodične slike sačinjene od "bizarnih krhotina" nekadašnje stvarnosti, koja, u novom svetlosnom obličju, izranja iz beline platna. Dinamika kaleidoskopa podudara se, otuda, s načinom strukturacije Bognarove poezije.
Beograd, 1997.
Većina Bognarovih pesama nastaje u težnji za što paraoksalnijom metaforom i za što neočekivanijim obrtom.
Beograd, 1994.
Poezija Zorana Bognara je odricanjem nepristajanje na tamnu stranu bivstvovanja na zemlji, iako i samo osenčena tamnim valerima sveprisutnosti smrti u martirijumu optimističkog doživljaja života. Dendijevska opsesija iščitavanja pepela posle pohoda smrti ima svoje razrešenje u bolnoj rezignaciji, koja eksplicira duhovno oslobađanje i katarzu.
Pesnička umešnost i zrelost evociraju vremenom, podvrgavajući novom zamahu, stare opsesivne teme. Od širokog zamaha prozno lirskog zapisa do sentencioznosti i lapidarnosti svedene forme, Bognar uspeva da izgradi vlastiti i autohton odnos prema versifikaciji...
Beograd, 1996.
Stari i Novi svet, bazična memorija mita, genska istina kolektivnog umlja i moderne senzacije i fenomeni sveta traže svoj pesnički simbiotički brak i izričaj. Postavljajući pitanje o postojanju božanske supstance i o sadržaju i moći apsolutnog, tražeći rešenja za konflikt kao osnovni odnos u svetu, problematizujući pitanje spasa u ovom zlom, opakom, nasilničkom veku kvara i dehumanizacije, Bognar je ispevao uzbudljive stranice sa kojih su laserski i lucidno odapeti krikovi ljudske egzistencije. Taj visoki i čisti poetski čin ravan je gestu stvaranja apsoluta, ravan je stvaranju novovekovne pesme novih kultivisanih rapsoda kakav je, nesumnjivo, i Zoran Bognar.
Priština, 1997.
Poezija Zorana Bognara je preostali žig o našim pregnućima i lomovima, uspomenama, posrtajima i perspektivama pred Bogom, Vragom i Ogledalom koje je pesnik zasigurno razbio težeći novom. Ova poezija naizgled bliska, ali u esenciji protivna idejama eskapizma, verterizma i gnosticizma zaslužuje odrednicu krajnje specifičnog pisma na kraju ovog veka, posebno zbog nezamenjivog, iskonskog i kroz prokletstvo traženog zavičaja. Patrimonijum Zorana Bognara je introvertni reljef Elizeja, isto kao što je za Crajanskog bila i ostala Sumatra.
Podgorica, 1999.