Prepiska Andreja Belog (Borisa Nikolajeviča Bugajeva) i Fjodora Glatkova¹

1

18. januar 1833. Aphazija, Odmaralište AbCIKa

Dragi Borise Nikolajeviču!

Ovde je sunce tako toplo i umiljato, i zelenilo tako sveže, a tek more, i planine, te nezadrživo poželeh da Vas pozdravim i čvrsto zagrlim. Neverovatno kako je ovde lepo - sasvim kao kod nas u maju. U moru kupaju konje. Jedemo sveže rotkve pravo iz leje. Da je i Vama malo ovog života - da se ugrejete.

Moskovski književni ugljen-monoksid - sva ta čađava kuhinja s kuvarima-neznalicama i samouverenim parakuvarima - daleko je odavde. Na duši je - sve umiveno i čedno. Nadolazi volja za radom, za razmišljanjem i maštanjem, čovek bi prosto da stvori nešto veliko, kao što je sam svet. Da stvori nešto u pokretu, pod ovim suncem. Sasvim novo, neponovljivo. Dok o tome maštam, zbog nečega ste mi baš Vi u glavi. A zašto! Pa zato što ste ori gi na lan, tako neponovljiv, stalno nov, i kao čovek, i kao pesnik, i kao mislilac. Da mi je da se prošećem sa Vama, da uživamo u spokoju i da popričamo. Dopali ste mi se od prvog našeg susreta!

Razmišljam o svojoj Energiji koju sam ostavio u Moskvi, i po malo sam mrzovoljan; mnogo sam snage uložio u nju, ali čini mi se da od toga ništa nije ispalo - umorio sam se, pravi Sizif. A osećam da u meni ima snage za više. Razmišljam o drugom tomu. Za dublji i širi zahvat. I molim Vas, dragi Borise Nikolajeviču, napišite mi sve o toj mojoj knjizi, ništa ne krijući, ne štedeći me: Vaša reč je za mene krajnje dragocena. Vi ste iskren čovek - a to je za mene - sve: Vaša osuda i Vaše odobravanje za mene su podjednako neprocenjivi. Pretpostavljam da ste te moje varvarske špalte² već pročitali ili, pak, nameravate, čim dobijete ovo moje, isto tako varvarski nažvrljano pismo. Veoma bih voleo kada biste napisali članak o mojoj knjizi, ali, dragi Borise Nikolajeviču, budite otvoreni: ako Vam je mrsko, otvoreno odbijte i - batalite. Uveravam Vas da se neću uvrediti, neću se buniti, mada će me i zaboleti - ne zato što nećete da pišete, već zato što mi delo nije uspelo - zbog sebe će me zaboleti.

Švrljamo ovuda sa Mališkinom³ - po vasceli dan, do u sam mrak (nebo je tamno, strašno, puno blistavih zvezda) - i razgla ba mo o svemu. Danas smo, na primer, govorili o prirodi i mašinama i o čoveku naspram njih. Mašine su, što su složenije, na neki način i humanije - to je trijumf ljudske matematičke misli. U svakoj mašini je otelotvorena psiha i najveličanstveniji kristal ume t ničke uobra zi lje. Sada čovek percepira svet - od prirode do sijalice (kako je složena i lepa njena proizvodnja) - samo kroz borbu. Ne više stanje već postajanje. Ne posmatranje već aktivna misao, volja i svet - u buri pokreta i preokreta. Sećam se Vašeg nastupa o mom radu o Gogolju⁴, i osećam da ste mi bliski po svom buntovništvu i nemiru.

Oprostite zbog zbrkanosti, zbog nezgrapnih parčića misli: to se ne da izraziti u jednom kratkom pismu.

Jako bih voleo kada biste mi pisali, bila bi to prava radost.

Srdačan pozdrav Klavdiji Nikolajevnoj.

Primite čvrst, vatreni stisak ruke.

Vaš Fjod. Glatkov

2

Moskva, 2. februar 33. g.

Dragi Fjodore Vasiljeviču,

Vaše pismo me je beskrajno obradovalo, kao znak da me niste zaboravili; veoma sam srećan zbog našeg poznanstva, jer sam još od prvog susreta u Vama raspoznao ono što veoma cenim: neumorni žar, ali obasjan muzičkom temom slobodnog, vedrog i kiptavog stvaralaštva novog čoveka - i u socijalnom i u indi vi du al nom smislu.

Sramim se što Vam nisam odmah odgovorio; jedini razlog odlaganju ste bili - upravo Vi, tako sam, naime, hitao da proniknem u sve pore Energije. Ovih nedelja sam bio izuzetno rastrzan, skoro svako veče mi je bilo zauzeto, a danju me je čekala neizbežna jurnjava; tako da je jedino vreme za pisma, noć, bilo posvećeno upornom, neprekidnom čitanju Energije, da bih stigao da napišem članak za februarski broj.

Čitao sam temeljno, sa ispisivanjima, da bih zaronio, da tako kažem, u svaki lik i doživeo ga u sebi. I - dragi Fjodore Vasiljeviču, tako sam zahvalan slučaju koji me je naveo da se, tokom višestrukih čitanja, udubim u Energiju. U rezultatu sam se osetio do tako obo ga ćenim, da sa nemalim naporom moram da cedim svoje mišljenje o nekim propustima romana - do te mere ih natkriljuje obilna raskoš ovog Vaseg pregnuća.

Zadivljuje me, pre svega, novina u razradi teme; pa to je - simfonija međusobno suprotstavljenih svetonazora; znalački kon trapunkt i zapanjujuće, da se tako izrazim, poznavanje glasova (op rostite za muzikološka poređenja) od strane velikog majstora. Gradacija poglavlja i potpoglavlja nalikuje utkivanju dueta, kvarteta, seksteta u suptilnu arhitektonsku celinu, koju ja evo kako do ži vlju jem: u svakome od nas je utuljen onaj, stolećima formiran i brušen, egocentrični čovek; delovanjem neviđenog pomeranja svesti, u re zultatu nepojmljive kreativnosti - u svakome je, zauzvrat, zas jao no vi čovek, "čovek-dete". Sa izuzetkom preispoljnih štetočina koji se to kom čitanja postepeno otkrivaju.

Prvo vidiš gradaciju figura koje ti se čine beznačajne, kao urušene u iskopane temelje, i teško ti je da se razabereš, jer one su već napustile šansu da žive u starom životu a u novi još nisu zakoračile; u nekoliko poteza nam je pokazano da te figure imaju iza sebe bogat, razgranat život: ali on je u novim uslovima postao samo senka koju svaki baca na svoj način. S druge, pak, strane, svak je već ozaren budućnošću, koja i nije drugo no udaljeni refleks. Tako je svaki tip prvo prikazan kao lutka, koja je preživela stadijum gusenice ali još nije postala leptir, u tragičnim kolizijama, u te go b nom radu, manifestujući svoju "guseničnu" prošlost i svoje, na do lazeće, "krilate" mogućnosti. Taj sveopšti trostruki aspekat (gusenica - leptir - lutka) svako će nadvladati na svoj način. Tu se krije pravovremenost teme celine- preobražaj egocentričnog čoveka u čoveka socijalnog, koji treba da manifestuje novu, socijalističku ličnost - i trijumfalna tema čoveka, kao takvog, počinje da, razgovetno ali tanano i meko, muzikalno zvuči. Tema, koja je prvo bila neki neodređeni odsjaj, tako postaje sasvim lična. (...)

Neobično mi je draga teza ove knjige: da je čovek dela bolji od čoveka reči. Pokazan je čovek u naponu snage. U svakome se krije - preporod, susret sa onim najboljim što postoji kod drugoga - iz vlačenje iz užasa mogućnosti da se utone u prošlost. Sprovedena je Geteova lozinka:

Wer immer strebend sich bemuht

Den konnen wir erlosen.

(Faust)⁵

Kod vas je svak prikazan u naporima uma; i graditelji i štetočine su kod Vas mudrice; svi su dati u naponu snage i stoga je vaša Energija, tako reći, dvostuko umetnička: u onom uobičajenom (razrada tipova, slikovitost, upečatljive slike prirode, pejzaža, rada) i u sasvim novom smislu: predmet umetničke obrade kod Vas je postala misao. A životno mišljenje kao umetnički problem je sasvim retko u naše doba, kada čak i priznati majstori često pribegavaju prikazivanju čoveka prepuštenog sopstvenom nemaru. Dok čita mo mnoge romanopisce, divimo se njihovom talentovanom prikazi va nju ljudi a protestvujemo protiv onoga na šta je usmeren njihov talenat: na prikazivanje ljudskog nehata i javašluka. Ako je to naučnik, onda nije pokretač kulture nego... "smetenjak". Kod Vas je svaki junak pokazan u najboljim, najumnijim potencijalima.

Vaša Energija je neobično umna, ali ne u smislu dosadne učenosti koju mnogi cene više od izvorne stihije stvaralaštva. Kod vas je misao, kao stvaralačka energija - osnovni objekt; iz nje se i istkiva u svakom od nas novi čovek.

Neverovatno teška i potrebna tema; i - nova u svakom po gle du.

Da tu stanem. Do vašeg dolaska ću verovatno uspeti da do vr šim članak; tu se dotičem tih tema. Nerado prekidam pismo jer od reči upućenih Vama treba da pređem na... reči o Vama (žurim da do 10. napišem članak).

Skoro se i ne osvrćem na Vaše reči o odmaralištu, tako su me uzrujale, toliko bih želeo da pobegnem iz Moskve na neko vreme, da bih sredio misli; a kada samo zamislim mogućnost da sa Vama besedim na obali, ili da skupa ćutimo pod zracima zalazećeg sunca, dođe mi da, kao razmaženo dete, zakukam: "Hoću na more, hoću na more". Ali avaj, sve je to van mog domašaja; majem se s kojekakvim glupostima, i ne vidim nikakvog izlaza iz svega toga. Uzgred budi rečeno, povodom Vaših mašina; čini mi se da je mit o mašinama, iz doba nemehanizovanog života i starinskih snova o njihovoj budućoj ulozi, našao izraza u mitovima o patuljcima, vi le njacima, vilama i salamandrima; energija električnog pražnjenja, ovladavanje njome - sve je to i gonilo čoveka da smišlja "mitove" o Salamandru; upravo sa tim "salamandrima" se sada i upoznajemo (da nije upravo to pitanje koje pokreće Energija kroz tezu: treba očovečiti mašinu). Ali dosta je - moram sam sebe da prekinem. Još jednom hvala na ljubaznom pismu i oprostite zbog nezgrapnog i zakasnelog odgovora.

S nadom u skori susret sa Vama.

Boris Bugajev.

P.S.

Klavdija Nikolajevna me moli da Vam pošaljem srdačni pozdrav i poručuje da je sa ogromnim zanimanjem pročitala Energiju.

3

Maj, 1933. godine

Dragi i mili Fjodore Vasiljeviču,

Oprostite za glupe reči - oglupavele od uspaljene, naprasne ležernosti, koja me je odvojila od "jučerašnjice" ne približivši me "sutrašnjici"; dospevši u divnu, okrečenu kućicu na planini, iznad mora, Klođa i ja se baškarimo samo u "današnjici"; i to "danas" nam se pokazuje u vidu dvomesečnog boravka na Krimu, sa suncem, morem i vetrom. Tri godine ne znam za odmor. Živelo se u nekakvim čudnim duševnim mukama. Dospevši ovamo, namah sam i nehotice oglupeo, utonuo u san, uostalom, sasvim zaslužen.

Ali kroz taj srebrnoplavi san (plavo more sa srebrnim odble skom) osobito osećam radost susreta sa Vama, kao čovekom. Op ro stićete mi to priznanje, ali želim da Vam, ovako, iz daljine, kažem da naše poznanstvo smatram poklonom sudbine; u mojim go di nama (52 mi je godine), sa stotinama raspršenih poznanstava i de setinama raznetih prijateljstava iza sebe, teže se upuštaš u druženje, na sve ljude gledaš s mnogo sumora i nepoverenja, ali se i susret sa srodnom dušom mnogostruko više ceni. Hvala Vam na tome kakvi ste se pokazali, kao čovek (a ne samo kao pisac), u mome viđenju. S Vama i s Grigorijem Aleksandrovičem osećam se lako, je dno sta vno, vedro; mada sam u odnosima sa ljudima pravi vuk samotnjak. To me je život naučio na jetkost i obazrivost.

Upravo Vas u mislima pozivam ovamo i maštam kako bi bilo lepo sa Vama provoditi večeri kraj mora, u razgovorima i ćutanju. U gradu se sasvim odvikneš od razgovora; reči koje "odstoje" na vetru, pri sunčevim zalascima, pod zvezdama, nisu one iste koje razmenjuješ posipajući se pepelom (iznad pepeljara); mada znam da je to nemoguće. Prisećam se Vaših mudrih saveta u vezi sa trećim tomom Moskve.6 Ali za sada se ne udubljujem ni u šta; ose ćam do koje mere još nisam spreman kao čovek; sve mi se meša pred očima: od likova smrti do... početka nekakvog novog života, u kome će se sve morati učiti iznova... Odnekuda se pomalja Altaj; i mami: to je predeo u kome bih voleo da se posvetim učenju novog rukopisa.

Dozvoljavate da Vam ponekad pošaljem neku vest? A jabih bio srećan da mi zauzvrat uputite par reči. Pozdravite Vašu suprugu.

Ostajem iskreno Vaš

B. Bugajev

P.S.

Moja adresa je: Krim. Koktebel. Litfond. B.N. Bugajevu

4

Moskva 34

Sajmonovski pasaž 5, stan 36

3. VI 1933.

Premili Borise Nikolajeviču!

Kako ste me usrećili svojim pismom! Čitao sam ga nekoliko puta, s velikom nežnošću i naklonošću. Da umem da pišem pisma (dobro pisati pisma - to je velika umetnost, velika poezija), poslao bih Vam čitavu poemu o tome, kako ponirem svim svojim bićem u Vashe delo, kako ste me pokorili još pri prvom susretu, kako plaho (a šta ako ne izdržim?) osećam Vašu ne može biti složeniju lepotu, to čarobno buntarstvomudraca i vojnika. Već sam vam priznao u jednom svom pismu sa Juga: uneli ste veliko bogatstvo u moju dušu baš kao i svest o sopstvenoj ubogosti u odnosu na Vas. Osećam da imamo nešto zajedničko -to je unutarnji plamen, stremljenje idealu, pobune i zanosi... Ali tu je i razlika: kako sam ja sirov, neotesan, ne obrazovan čovek! Vrti mi se u glavi, ožeženojsvim Vašim znanjima i Vašomumnošću. I talentima.

Raduje me što ste se dobro smestili: Vama pripada to malo blagostanja, izlaganja suncu i moru, i dokolici. Neka za sada sve dozreva samo od sebe, kao trave u leto. Vratićete se osveženi, pod mlađeni, kao Faust. Nemojte se ljutiti zbog bombastične patetike. Ionako me zbog njekritičari, zagovornici "krajnje jednostavnosti", uzimaju na zub.

Ovde je sasvim nestalo sunca. Već desetak dana neprijatna hladnoća, vlažna magla, neprekidne kiše, tama. Tako bih otputovao a ne mogu: partijska čistka i društvene aktivnosti.

Ništa ne radim. Duša mi zebe.

U književnom životuse dešavaju promene. Gronski, mada će do kongresa ostati predsednik Orgkomiteta, de factonema uticaja. Na čelo je došao Fadejev sa svojm grupom. Gronski je mnogo toga propustioi upropastio. A kakve je imao mogućnosti na raspo la ga nju! Nije stvorio aktiv oko sebe, nego je počeo da igra na posebne li čnosti. Ispostavilo se da nije dorastao zadatku. Dva danauzastopce uspaničeno se raspitivao o mom mišljenju, bez da je razumeo moje primedbe na njegov metod rada. A što se tiče novih oblika rada RAPP. Kongres će se održati u septembru.⁷ Za to vreme doći do pregrupisavanja snaga.

U slobodno vreme uglavnom čitam - i to pretežno mar ksi sti čku literaturu. Ovih dana sam prostudirao Pod stegom marksizma. Sasvim pristojna filozofska polemika sa mehanistima, ponešto iz oblasti filozofije prirode i matematike. Ali originalnog i blistavog tu nema ničega.

Ponešto sam prelistao iz beletristike. Sve je čista korespon dencija, iz pozicije sopstvenog boravišta, svakodnevički i opisno. Eto, to se i smatra za ključno i osnovno u umetnosti, od strane ve ći ne ("vodećih") kritičara. Razlika između moga (i Vašeg) shvatanja umetnosti i "orijentacije" naših kritičara i pisaca je u tome, što ja u umetnosti vidim filozofiju datuposredstvom umetničke slike, a za njih je sve u empiriji. Za mene je umetnost višedimenzionalna, za njih dvodimenzionalna, za mene - ravna beskraju, za njih podložna ograničenjima, za mene - porediva sa samimpostojanjem, za njih - sa pukom svakodnevicom. Ne znam ko je od nas u pravu, ali mi slim da je umetnost u znaku postojanja dugovečnija od umetnosti u znaku svakodnevlja, mada su oba pravca sasvim legitimna, i jedan od njih u datom istorijskom tenutku ima prevlast nad drugim. Moja (i Vaša) umetnost smatra se teškom i nedovoljno komunikativnom, a njihova - opšte dostupnom i hranljivom. Ali dijalektički gledano obe umetnosti ipak postoje istovremeno, u neravnomernom kre ta nju. Misliti drugačije - znači biti eklektik. Važno je jedno: živeti u samom srcu epohe, osećati njegove potrese i slivati se s kretanjem ži vota. Znati osnovni lajtmotiv, smisao kretanja, odgonetnuti ve li činu mudrosti ljudskih dostignuća našeg veka. U svakom em pi ri zmu postoji veliki udeo banalnosti i malograđanskog idiotizma.

Ali dosta je bilo mog brbljanja i nagvaždanja.

Očekujem vesti od Vas. Do avgusta sam u Moskvi. A tako mi se putuje. Jedini odmor su mi razgovori sa Grigorijem Aleksan dro vičem.

Izašla je četvrta knjiga "Novog mira". Grigorije Aleksandro vič će Vam je poslati. Pročitao sam vaš članak i bilo mi je nezgodno: odveć me precenjujete. Stid me je što knjigu nisam sasvim doradio. Dobro znam svoje propuste. Čeka me još mnogo rada na njoj.

Srdačan pozdrav Klavdiji Nikolajevnoj. Mnogo sam je zavoleo. Nekako mi je sasvim bliska.

Pozdravlja Vas

Vaš Fjod. Glatkov

Obavezno pišite. Vaša pisma su za mene velika radost.

5

Koktebel. 17. juni 1933. g.

Dragi Fjodore Vasiljeviču,

Vaše pismo me je veoma obradovalo; ali ta uzvratna radost (radost savesti: "poslanica napisana u srcima našima", "na me sa ni jem daskama srca", ap. Pavle)⁸ namah se pretvorila u gorčinu od pomisli da uzvratni poriv, koji je usplamteo u magnovenju, traži reči izahteva hartiju; šta više, vožnju železnicom i t.d. Tako će proći dani i dani... Želja da vam odmah iskreno odgovorim jeste jedini raz log kašnjenju ovog odgovora.

Ja sam po svojoj prirodi mucav. Za mene su reči kao kokte bel ski kamičci: treba ih dugo tražiti, dugo slagati, ne bi li njihova celina odrazila doživljaj, čiji lajtmotiv bi bio razumljiv; a čisto kom po zi tor skog umeća da ga pretvorim u zvuk - nemam; lišen sam reči; svih ovih nedelja doživljavam sebe kao nedarovitog, nemog; mucanje je moja glavna muka: tek u šesnaestoj godini sam ovladao jezikom; verovatno niko nije tako tegobno sticao sposobnost govora. Reč se u meni uvek nesnosno muči; od malih nogu sam zaplašen pra zni nom svakodnevnih reči; zato su mi i izmicale sve reči do moje šes naeste godine; volijah velike reči; a njih ne beše; sve do sad ih nema.

Možda sam, zato što je moja osnovna vokacija muzika, smi 'sao svake reči video u bujanju smisaonih modulacija i u njihovom kontrapunktu; smisao je - u životnosti smisla, u njegovom rastu; kao što zrno, umirući, vaskrsava umnogozrnom klasu, a klas po sta je ustalasana njiva, tako i zanos dovodi do napregnutosti smisla obi čnih reči. I pred tobom puca smisao smisla, i smisao smisla smi slo va i t.d. U sebi čuješ muziku narastajućeg smisaonog koridora, čije dveri otvara upravo običan smisao; taj koridor ti se podaje jedi no u muzičkom napevu; reči nisu dostatne, ne možeš njima doča rati sliku klijanja, rasta, umnažanja reči do njene opravdanosti u Isti ni tosti; a svaka neopravdana reč, za koju su potrebni dodat ni na pori, ikao odgovor na Vaše pismo, zvučala bi kao laž.

Jednostavno ti se ne da da vaskrsneš iz uobičajenog verbal nog smisla; i batrgaš se u njemu kao u krletci. I poriv ka pri po ve da nju sudara se sa sijaset svakodnevnih nemuštosti. Jer istinitost reči nije u podudaranju apstrakcije sa predmetom predstavljanja, nego u pretvaranju tog predmeta u oblik koji bi imao u carstvu slobode, na samom kraju ogromnog istorijskog perioda. Da bi izričaj bio istinit, nedovoljno je biti istinoljubiv u apstraktnom značenju te reči; i malo je sebe iskazivati u "istinama"; verodostojno "ja" - nije sama istina, ona je i staza istine života, i život istine; verodostojnost je stvaralaštvo nad spletom istina, od kojih je svaka - modulacija: ve rodostojnost pod datim uslovima; verodostojnost kao tema u svo jim varijacijama; i kao takva, uvek samo deo neke istine.

Veoma rano, od najmlađeg uzrasta, to mi je postalo jasno - u napevu, u lajtmotivu koji svest nije mogla dešifrovati. I to uviđanje, tačnije žudnja za verodostojnom reči, zadugo me je lišila svih reči, tako da su me odrasli smatrali zaostalim detetom; ta žudnja me i danas čini "otkačenim": idiotes na grčkom znači poseban, odvojen, otkačen. I u tom smislu ja sam sve do sada u mnogim stvarima - idiot. Posebno je upadljiva tema mucavosti, kada se duše dotiče živa reč, koja poziva na reč uzvratnu, isto tako živu i verodostojnu.

Svestan sam da će kritičari sve što sam napisao ubrojati u ro mantiku, ali postoji romantika i "romantika"; sve reči su mnogo zna čne; poneko će "romatikom" da ocrni i samu težnju za ritmom ži vota; a ja ne znam za smisao izvan ritma, baš kao što nema ritma iz van smisla. Želeo bih da iz svih filoloških značenja sintetišem nji ho vu celinu, koja bi zračila novim kvalitetom u svakom pojedi na čnom slučaju, i nazvao bih to kvalitetom verodostojnosti. Neretko se čovek nađe u procepu lako dostupne krasnorečive istine i bez gla sne verodostojnosti. Otuda česte ćutljive pauze - ponad sopstvenog ži vota; otuda i ova pauza u mom odgovoru Vama.

Dragi Fjodore Vasiljeviču! Nemojte misliti da su ove reči - "fi lozofski" uvod u pismo; ne - one vode in medias res; ceo ovaj mesec dana odmora bio je pauza ćutanja, koju doživljavam kao čežnju za verodostojnošću. Hoću da i sam budem takav; a kako je to teško. I da li je uopšte moguće? (...) Sve su to pitanja koja me muče. "Pišite istinito" - rekao je Gronski⁹; kao da je to lako. Ponekad su potrebna stoleća da bi dozrela istinita reč; i tada je to reč sposobna da krši ka menje.

Obično me spopada očajanje od sopstvene mucavosti i tu po sti, kada poželim da verodostojno mislim; zaokupe me gomile šab lonskih, ponekad veoma lepih istina, ne domišljenih do kraja; letiš na njima kao na klizaljkama, izvodeći svakojake bravure s... "la ko ćom neopisanom"; veliki je to izazov preleteti kroz ceo život na tim "istinama"; pa to su ipak..."istine", a ne "laži".

Ali one su tako daleko od verodostojnosti; i ispada da te "is tine" i nisu sasvim istinite.

Često posežemo za lažnim patosom kvazipametnih i kvazi verodostojnih iskaza; a kada ostanemo sami sa sobom, ipak se ose ćamo kao vrane u paunskom perju; to perje nije izniklo iz našeg te la, iz našeg života; istina tih "istina" - nije istina životne staze našeg "ja"; one su posuđene; verodostojnost se sastoji u njihovoj trans for mativnoj organizaciji: verodostojnost je organizam živog života, koji je nastao u rezultatu tih "istina"; verodostojnost je Feniks, istina je, pak preparat, nekakav vitalin!

Dragi moj prijatelju (dozvoljavate da Vas tako zovem?) - to nije nikakva poza kada kažem da se osećam kao vrana u posuđenom paunovom perju; to osećanje nadolazi, muči me i kinji, osuđuje na nemost, na beg od cifrastih šarenih reči ka nesnosno bledunjavim rečima verodostojnosti; svaki put kad želim da govorim verodostojno - ja sam beživotan; svaka "živopisnost" biva kao rukom odnešena; a to znači: kako sam još daleko od umeća da se verodostojno iskažem i da se podvrgnem takovrsnom "oprav da nju".

Nezgodno mi je kad Vi, koji ste proživeli tako bogat život, op ravdavate moju ličnost; to opravdanje prihvatam, ukoliko se ne od nosi na ispoljavanje "ličnosti" grozničavo furiozne (vrana u ša re nom perju), nego na bezimeno patničko stremljenje ka vero dos tojnosti, koja ne nalazi svoj izraz ni u bledunjavim ni u živopisnim "istinama". Verodostojnost se iskazuje u organizovanju "istina"; or ga nizacija je, pak, umetnost komponovanja, a sama socijalnost nije drugo do takt (ritam). Greh mog temperamenta je u tome što se pre puštam "istini" i ogrešujem o "verodostojnost"; eto štame osuđuje na mucavost, eto šta me tišti u najverodostojnijim trenucima pos to janja.

Žudim za opštenjem, za razmenom mišljenja o vero dos toj no sti ličnosti sa onima koji su mi bliski; žudim za sa-vesti. A šta je sa vest? Verodostojnost u davanju vesti i verodostojnost u njihovom poimanju; u nemogućnosti da se to ostvari, nastaju muke, koje na zivamo mukama savesti; želeo bih da reč "savest" postane istinski socijalistička reč, želeo bih da reči "sa-vest", "sa-znanje", "sa-osećanje" , "sa-vet" slažem sa rečima kao "sovjetska vlast", želeo bih da te reči vidim u nedrima njihovih ključnih smislova; ali ne može se do nedara bez revolucije svesti i kulture, bez carstva slo bo de.

Fjodore Vasiljeviču, iznoseći Vam ove misli, rođene u osami, delim sa Vama koktebelski lajtmotiv, koji mi je, može biti, do šap nu lo talasavo more. Ne znam; možda je u pitanju buncanje, neki glas iz polusna; nešto kao šapat: "Budi verodostojan". I reziginirani od govor: "Još ne umem, još ne mogu, ali... biću, biću: biću vero dos to jan!"

Iz ovog ugla se na nov način ocrtava zadatak predstojećeg Kongresa pisaca; nije to šala - iskristalisati u svojoj svesti sopstvenu dužnost pred kongresom, koji ima za zadatak socijalistički rea li zam; njegova parola i jeste: "pišite i govorite i-s-t-i-n-i-t-o". Za ne kog tamo Averbaha to ne znači ništa, a mi, s našom zahtevnošću, s našom žudnjom za verodostojnošću - nije nam lako da se pri premimo; sa strepnjom očekujem kongres i unapred se pitam: biti ili ne biti, govoriti ili ne govoriti, učestvovati ili samo prisustvovati? U poslednjem slučaju - bolje da budem odsutan. Nije lako odlučiti se.

Verovatno I. M. Gronski nije bio organizator, on verovatno nije mogao izaći na kraj sa svim minama i protivminama ne likvi di ranih grupacija itd. Ali ja sam mu verovao kao čoveku; i nastavljam da mu verujem; neka su njegove reči o istini, o realizmu bile pri mi tivne i neka nas nisu zadovoljile; ali u njima je zvučala težnja prema verodostojnosti, o kojoj Vam tako rogobatno pokušavam da pišem; i poverovavši I. M.-u, ja sam ga zavoleo, i znam da je čelo Org ko mi teta mesto za socijalistu i čo-ve-ka, a ne za nekakav aparat: tu treba da bude čovek pravičan, sa intuicijom trenutka, a ne politikant i či novnik. Znam da je mnogima bilo nužno da odstrane I. M.-a, ne za to što je pojednostavljeno shvatao zadatke Saveza sovjetskih pi saca, nego zato što je bio vatren, pravičan i nepotkupljivo častan. Veoma, veoma mi je žao. I više od toga: neverujem daće na kon gre su po je dini ljudi s verom u socijalističku budućnost, sa lajtmotivom pravde u duši, dati potreban ton kongresu. Opet će početi parada pod me tačina, parola, i unapred osećam gađenje prema svemu tome.

Meni su 52 godine. Iskusio sam mnoge prevrate; tokom go di na književnog života, verujte mi - pregoreo sam sve ono lično; ja ne mam šta da izgubim; ako treba, mogu i da umrem; ne bojim se njihovih packi (već su me dovoljno vređali, baš kao i prehvaljivali); ka rijera, špekulacije, želja da se igra nekakva uloga - sve mi je to krajnje odvratno. Ja sam oduvek čuo ritam revolucije i nikada se nisam odricao sovjetske stvarnosti, uvek sam se povlačio, kao puž, u svoju kućicu, čim bi me ljudi, u ime revolucije, počinjali da maltretiraju; to nije nikakav apsentizam, već osećanje sopstvenog dostojanstva i jednostavna netrpeljivost prema gužvi u tramvaju; kada sam video kako se besomučno guraju da skoče na tramvajsku platformu, odlazio bih od tramvaja, ali ne i od sovjetske stvarnosti, noseći u sebi sliku kulturne revolucije, koja je neminovno kruna one socijalne; to su oni mene odstranjivali, da bi "držali stranu" knji ževnim špekulantima.

Plašim se da će odlazak I. M.-a da se odrazi na kongresu, jer će nelikvidirane grupacije i ovaj značajni trenutak našeg života da pretvore u tuču na tramvajskog platformi; i opet će biti bubotki, i proganjanja, i insinuacija. I unapred se spremam na to, tražeći sebi zimsko obitavalište, gde bih se mogao sakriti od studeni, jer ne želim da se borim s intrigama, niti da podmećem mine i pro tiv mine.

Pisac - to zvuči gordo; i - da: ja sam pisac; u nekim tre nu ci ma osećam da mi je dužnost da visoko držim glavu i da ne doz vo lim da mi pljuju u lice.

***

Šta reći o Koktebelu? Dani protiču mirno, monotono; odmaralište nam je puno nameštenika Lengiza, "Gihla" (lenjin gradskog), "Doma knjige", - mirna, tiha publika; sve u svemu, sim patična. Od spisateljske bratije, osim mene, Marienhofa i Man delj štama sa ženom - nema nikog više; ni sa kim od njih nisam blizak, ali je sa Marienhofom relativno lako: on ume da bude ljubazno-hla dan i nenametljiv. A sa Mandeljštamovima je tegobno; zbog nečega su nam dodelili isti sto; i 4 puta dnevno (u vreme čaja, ručka, popodnevnog čaja i večere) oni se odaju veoma "umnim", zamornim, visprenim razgovorima, sa podmigivanjima, sa "šta", "razumete", "a", "zar ne"; a ja - "ništa", "ne razumem"; rečju, M. mi je zbog nečega izuzetno neprijatan; mi smo potpuno različiti(ima u njemu, izvinite za reč, nešto "prefrigano", zbog čega njegov um, nači ta nost, "kulturnost" deluju posebno neprijatno); ponekad se baš bo rim za pravo ćutanja u vreme naših mučnih tet-a-tetova; ali to su obične sitnice u poređenju sa nizom prednosti našeg Doma; ad mi nistracija je izuzetno ljubazna (ne iz straha nego po savesti). Hrane nas odlično, skoro da se prejedamo, upravnik čini čuda u rasporedu gostiju (ima nas više od tridesetoro) pretvorivši "Dom" u pravo naselje; u samom "Domu" je malo soba; a on unajmljuje privatne stanove u okolini, što rešava problem smeštaja. Tako mi stanujemo u udobnoj sobi čuvara "Doma", 150 koraka daleko, sasvim izolovani, s terasom, s pogledom na more, planine; naši susedi su prijatan bračni par, Kantoroviči: on je slikar, tek što se vratio sa pomorske ekspedicije na "Sibirjakovu"); s njima je komotno i jed no stavno. Koktebel mi je veoma drag: u njegovim skromnim kon tu ra ma ima nečeg elegantno zamišljenog, što priziva meditacije: u vaz du hu lebdi umrtvljujuća seta, delom i zbog nepogoda, malo je ved rih dana;sunca jedva da ima; nisam se skoro ni kupao, samo sam se jednom smočio u moru, žena možda dva puta; dosta čitam be let ris tiku; veoma mi se dopao roman Vreme, napred (V. Katajeva); to je, na ravno, daleko od Energije, ali oduševljava majstorstvom pojedinih stranica; tema socijalističkog takmičenja veoma je široko zahvaćena.

Eto, mili Fjodore Vasiljeviču, to je skoro sve o našem živo va nju; ono je više u mislima nego u događanjima.

Još jednom oprostite za glupo, rasplinuto pismo. Dužina nje gova potiče od želje da se sit ispričam s Vama. Veoma, veoma želim da Vas vidim; i sve se nadam da ćemo se još jednom sresti u Moskvi pre Vašeg odlaska u avgustu.

Srdačan pozdrav i prijateljski zagrljaj.

Vaš Boris Bugajev

P.S.

Pozdrav supruzi.

Mili Fjodore Vasiljeviču! Hvala za ljubazne i tople reči. One su izraz naših uzajamnih osećanja. U meni je isto, nakon naših retkih susreta, ostalo nešto svetlo i toplo. Kao da smo se oduvek poz navali. Možda je po sredi neki, rečima teško opisiv, ritam ruske duše, veoma široke, veoma duboke i slobodne kao muzika. Njega ču jem i u Vama i u Grigoriju Aleksandroviču. I on bi mogao, bez ijedne izgovorene reči, da kaže: "Znam, znam!" Izvinite za ove ne vešte redove.

Sve najbolje,

K l. Bugajeva

6

6. juli 1933.

Dragi Fjodore Vasiljeviču!

Da li ste primili moje dugačko, kitnjasto pismo? Kitnjasto je zbog moje urođene mutavosti, još i pojačane promenom života. A promena u ritmovima je ogromna; tri pune godine ne znam za od mor, sve pišući knjigu za knjigom. I odjednom dospevam u pot pu nu dokolicu, jer nisam poneo sa sobom nikakav posao. Vremenske prilike, na žalost, ne pogoduju šetnjama, kupanju i sl. Danas je 6. juli a skoro zebemo: kao na početku juna kod nas, u podmoskovlju; juče i danas - kiša; i fijukanje vetra koji nas prati mesec i po dana, nasrćući na našu udobnu belu kućicu. More je hladno, 15-16 stepeni, ne više; kupamo se sa prekidima; dva dana kupanja, dva dana pauze: čas plima, čas vetar sa kopna rasteruje toplu vodu;voda se ledi, a sunce žeže; ili obrnuto, more se mlači a lije kiša, i ne možeš dospeti do njega, takvo je blato naokolo.

Pa i pored tih nezgoda sa zahvalnošću ću se sećati Koktebela, koji nam je, ipak, omogućio da se odmorimo.

Ovih dana sam sa zadovoljstvom pročitao prikaz Energije u Izvestijama; naročito me je obradovala misao da se Energija odnosi i na političko rukovodstvo. Baš tako i jeste: umetnička dela upravo snagom umetnosti konkretizuju i samu politiku.

Nadam se skorom susretu. Odlazimo za Moskvu 15., 17. ili 19. jula.¹⁰

Na Moskvu mislim ne bez straha: predstoje mi hitni i neprijatni razgovori sa "Federacijom" itd.

Ovo pismo je sasvim uzgredno, da bih Vam potvrdio svoj raniji odgovor. Čovek mora da se obaveštava o pismima: ovde im se gubi svaki trag. Ostajem iskreno Vaš,

Boris Bugajev

P.S.

Pozdrav Vašoj supruzi. Klođa Vas toplo pozdravlja.

Priredila i prevela s ruskog
Draginja Ramadanski

1. Andrej Beli i Fjodor Glatkov poznavali su se svega godinu i po dana, smrt Belog je prekinula njihovo tek započeto prijateljstvo. Sačuvana pisma, a pre sveganjihov isk ren,temperamentni ton, svedoče o velikim uzajamnim simpatijama dvojice pisaca, poteklih iz maksimalno različitih, anta go ni stičkih kulturnih miljea. Šest pisama koja objavljujemo potiču iz 1933. godine, kada su neke razlike između dvojice kores pon de nata (tu pre svega mislimo na socijalne i par tijske)iznivelisane;njihova tema je Glatkovljev roman Energija i prikaz toga romana objavljen u Novom miru, 1933/4). Roman je, naime, prvobitno bio posvećen M. Gorkom, ali mu se nije svideo. Uvređen takvim odnosom, Glatkov briše posvetu sa novog izdanja romana. U takvim okol nos t i ma, podrška A. Belog je, intimno, Glatkovu mnogo značila. U pismima se često pominje ime Grigorija Aleksandrova Sanikova (1899-1969), koji je drugovao sa obojicom pisaca i često im prenosio pisma. Ovaj epi stolarni korpus, nastao pola godine pre smrti velikog umetnika, pesnika i teore ti ča ra simbolizma - Andreja Belog - čije delo i da nas predstavlja autentičan izazov za teo retičare i istoričare književnosti,u mnogome otkriva suštinske osobitosti poetike Belog,i mimo tragičnih pokušaja njegovih duhov nih preobraćenja.

2 Roman Energija Fjodora Glatkova izašao je 1933. godine u izdanju "Federacije", pošto je pretrpeo značajne izmene u odnosu na prvo, časopisno izdanje.

3 Zimu 1933. godine F. Glatkov je proveo u sindikalnom odmaralištu zajedno sa piscem A. G. Mališkinom (1892-1938).

4 Misli se na referat A. Belog "Osnovne osobine Gogoljevog stvaralaštva".

5 Čiji je životpatnjama prožet taj se još spasti može" (Prevod D. R.)

6 Ima se u vidu roman Maske (1932)

7 Prvobitno je planirano da se Kongres sov jetskih pisaca održi avgusta-septembra 1933. godine. Ivan Mihajlovič Gronski (1894-1985) - predsednik Organizacionog komiteta Saveza sovjetskih pisaca 1932-1933. godine, istovremenoje bio glavni urednik novina Izvestija (1928-1934) i ča sopisa Krasnaja njiva i Novij mir.

8 Korinćanima poslanica druga sv. spos to la Pavla, gl. 3.

9 A. Belise, po svoj prilici, nadovezuje na uvodnu reč I. M. Gronskog na prvom plenumu Orgkomiteta: "Šta je to realizam? U prevodu na jednostavan jezik to je - isti nitost. Kada kažemo piscu - budi predstav nik socijalističkog realizma, mi mu kaže mo: piši istinito".

Beli Andrej (pravo ime Boris Niko la je vič Bugajev), ruski i sovjetski pesnik (1880-1934), pripadnik simbolističkog prav ca, s jasno deklarisanim programom bratstva pes nika-sanjara (u sferi aktivnosti izdavačke kuće Alkonost, časopisa Beleške sanjara, kao i kontakata sa Slobodnim filozofskim udru že njem i grupom Skiti). Knjige stihova: Zlato u lazuru (1904), Pepeo, Urna (obe 1909), Kra ljevna i vitezovi (1919), Zvezda, Posle ra stan ka, Stihovi o Rusiji (sve 1922). Poeme: Hris tos voskrese (1918), Prvi sastanak (1921). Proza: Simfonija (Druga, dramatična) (1904), Severna simfonija (Prva, herojska) (1904), Povratak. Treća simfonija (1905), Pe har mećava. Četvrta simfonija (1908). Ro ma ni: Srebrni golub (1910), Peterburg (1916), Kotik Letajev, Zapisi čudaka (oba 1922), Moskva (l926), Maske (1932). Teorijski i književno-kritički radovi: Simbolizam, Lug zeleni (obe 1910), Arabeske (1911), Maj stor stvo Gogolja (1934). Memoarska trilogija Na rubu dva stoleća (1930), Početak veka (1933), Između dve revolucije (1934). Kao teo retičar stiha i ritma (Ritam kao dijalektika i Bronzani konjanik (1929), Beli je prethodio modernim formalističkim i strukturalističkim izučavanjima, a kao prozni pisac smatra se učiteljem niza modemih prozaista, uklju ču ju ći i Dž. Džojsa. I pored konfrontacije sa agre sivnim koncepcijama fiiturizma i proleterske poezije, tradicije simbolizma su se održale kako kod A. Belog, tako i kod drugih naj is taknutijih predstavnika toga toka - Alek san dra Bloka, Valerija Brjusova, Fjodora Solo gu ba i Maksimilijana Vološina.

Glatkov Fjodor Vasiljevič (1883-1958), ruski sovjetski pisac. Član KPSS od 1920. godine. Napisao je romane Cement (1925, sa preradama 1930. i 1944. godine), Nova zem lja (1930), Energija (1932, nove redakcije 1938, 1947), koji predstavljaju prve posle oktobarske proizvodne romane, sa soc rea lis tič kom tipologijom junaka. Piše autobiografsku tetralogiju Povest o detinjstvu (1949), Slobodni ljudi (1950), Težak čas (1954) i Nemirna mladost (nezavršena, objavljena 1961), pripovetke, novele, crtice. Povest Ognjeni konj (1922) napisana je u znaku psihologizma Dostojevskog i ornamentalne proze. Pripadao je najnormativnijem krilu književne grupacije Kovačnica, sa optimističnom, internacionalističkom i kolektivističkom vizijom budućnosti.

10 15. jula Belog je udarila sunčanica, koja je izazvala tešku nesvesticu i česte potonje glavobolje. U Moskvu je otputovao 29 jula. Preminuo je, od izliva krvi u mozak, 8. januara 1934. godine. "Sunčane strele" su odi sta bile fatalne za umetnika. Uzrok svoje smrti je prorekao još davne 1907. godine, u pesmi pod naslovom Epitaf sebi:

Zlatnom blesku on veru dade,

A umre od sunčanih strela.

Sve spozna pamet mu vrela,

A život proživeti - ne znade.*

Ono što nije mogao znati, ni proreći, taj veliki i tragični modernista, od koga je imao šta da nauči i sam Džojs, jeste groteskna činjenica da će ga dokrajčiti klevetnički pamflet, mučki prokrijumčaren u svojstvu pre d govora (!) sopstvenim uspomenama "Po če tak veka". U tom tekstu-ubici doslovce sto ji: "Pisac koji je sebe smatrao predvodni kom krupnog kulturno-istorijskog pokreta u stvari je ceo taj period protumarao najplesnivijim zadnjim dvorištima istorije, kulture i književnosti".

* Prevod D.R.