Draginja Ramadanski
Roman u znaku spasenja
(Bela Hamvaš, Karneval, Grafički atelje
DERETA, 2000, prevod Sava Babić)

1.

Osmelimo li se da ovaj roman smatramo jednim od tri najveća romana napisana u ovom veku, uz Džojsovog Uliksa i Maestra i Margaritu Bulgakova, to činimo imajući u vidu njegove domete u formalnom, dakle žanrovskom smislu, i u onome što bismo, za ovu priliku, nazvali etosom romana, odnosno vrlinom romana da osim što dijagnostikuju i isleđuju okolnosti ljudske situacije, spasonosno otvara i izvesne vitalne perspektive.

Sredstvima detektivske priče i romana tajni, sredstvima mita, anegdote, ispovesti, dokumentalizma, stilizacije, parodije, kontrafakture, persiflaže, polemike, i nadasve superiornog hu mo ra, sredstvima paralelne metapriče, famoznih razgovora o taj nama spisateljstva, sredstvima nepatvorenog lirizma - dobili smo roman o Čoveku i roman o pravljenju takvog romana. A pre svega o potrebi da se taj Čovek nađe, legitimiše i više nikada ne zagubi.

O specifičnim aspektima ovog romana, koji, posudimo taj izraz ali oslobođen ironije, zaslužuje egzegezu, govoriće se, sada je već svima jasno, bezmerno dugo i strasno. Kao što se govori o svim neprevaziđenim umetničkim delima.

Za početak je dovoljna i naša čitalačka fascinacija i zahvalnost što je jedan kreativan, dosledan, pronicljiv mislilac naše epohe dokazao da je zaista to, odvaživši se da u materiji ro mana ispriča ono što se priča od pamtiveka, baštineći najveća znanja o Čoveku i posedujući najdragocenije osobine Čoveka. O ras košnijem daru skoro da se nije ni govorilo u našem veku. Re klo bi se nedosežljiva ravnoteža unutarnjeg i spoljašnjeg, sci entiae sacrae i scientiae profanae, u predvorju scientiae aeter nae.

2.

Sva tri pomenuta romana svoj etos grade na uvažavanju praznine, tog čudesno ambivalentnog koncepta, koji nam je poznat ponajvećma iz taostičke baštine Lao Cea. Na primer iz 43. fragmenta "Bez reči podučavaj, dobrobit delanja iz praznog u sebi čuvaj. Malo je onih koji to mogu ostvariti!" ili iz 48. fragmenta "Ne čini sa namerom, već iz praznog delaj, sve se da uraditi. Ako vladaš stvarima pod nebom, prazno uzmi kao bit. A ako pojavu stvari za ozbiljno primiš, pod nebom ništa u tvojoj vlasti biti neće".

Pisac Bela Hamvaš je, može biti, i napisao svoj Karneval u znaku prevazilaženja ili tek kroćenja svih drugih, surogatnih, ambicija za delanjem, žigošući pornografiju i satanizam, nihi lis ti čka čeda te iste praznine, čineći to delom začudno humornim, otmeno pesimističnim i setno optimističnim, što i jeste najzrelija pozicija onoga ko drži u vidokrugu sve aspekte stvarnosti i vre mena, a ponajpre pomenuto delanje iz praznog.

Uloga kontrolisane slučajnosti je enormno velika u kom po ziciji sva tri ova romana. Pre svega lepe slučajnosti ali i one ruž ne. Nije teško primetiti da su u njima svi gestovi sa pre du miš lja jem kažnjeni, da su ovo u neku ruku, romani sa srećnim završet kom. Romani bez ulagivanja čoveku ali i bez njegovog pod ce nji vanja. Čovek se, ipak, bez duboke patnje i osujećenosti, ne može poistovetiti sa prazninom, čak i kad se, kao junak ovog romana preziva Vidal. Čovek, pa ako je i čovek najviših moći, teško da bez napora uspeva da joj se, ma i partnerski, povinuje.

U obližju smo fenomena telemahomanije, koji služi kao fa bularna opruga romana. Pronaći sopstvenog oca,onoga ko nas je formirao, predodredio, ovakve, gladne života i žedne duha. Taj apetit jeste i može biti u znaku obične oblapornosti, prinudne dijete ili kanalisane, asketske suspregnutosti, plemenitog uste za nja i apstinencije želje. Jer, setimo se visokih standarda baštine, čovek koji se ophodi sa najvišom ljubavlju prema drugima, to čini bez zadnjih namera.

Ima ljudi koji će posegnuti za prvom šansom a ima i onih koji se, ako već ne mogu da nam daruju novo Jevanđelje, neće uopšte oglasiti, koji će zatomiti u sebi svoju najsnažniju potrebu, potrebu kreacije, plodonošenja, i otmeno se povući. Ljudi koji odustaju od brbljanja i od učešća u karnevalu maski, koji su možda ponajvećma bez nje, jer su priznali svoja visoka merila i svoje nemale, ali avaj, tako nedovoljne, kapacitete. Takav je bibli otekar Vidal, takav je kompozitor Amadeus, takva je tetka Her mina. Samoizolovani u svom intimnom zabranu, dorasli tek do manuskripta, partiture ili kulinarstva, što je isto, do iščitavanja podzemnih istorija tuđih života.

3.

Koja je uloga žene u svemu tome? Kao i Moli, kao Mar ge ri ta, bilo da se buni ili trpi, i Flora je dostojan sadrug toga hris to likog čoveka, i ne komplikuje mu dodatno ionako tešku situaciju. Ona ostaje sama, ali njemu potrebna, i takva, pogotovo takva, stamena. Ona će biti, ako ne drugo, ono dragocena uspomena na njegov okršaj sa sobom, na podvig koji se zove lep, uspeo, dobar život. Davanje recepta za tako šta najmanje je bila ambicija ovog romana, tako samosvesnog i autoironičnog, koji je upravo instis tirao na svesti o krizi, o potrebi spasenja, o mogućnosti spa senja, i njegovoj neosvojivosti, sada. Ovo je umetnost nesvodiva na spasonosnu definiciju. Nedokučiva kao i ovaj naš dan, ovaj naš tren, ovaj naš život.

Ovo je, između ostalog, i ljubavni roman. Roman-potvrda da je žena potrebna muškarcu. A za obrnuto da li smo sigurni? Odnosno, čini nam se da Hamvaš nije siguran. Želeli bismo da imamo protejsku moć i da, kao čitaoci, dopišemo ovo delo, ali iz ženske perspektive, iz perspektive jedne mihaele, koja bi pos ve dočila svoju samopregornu potrebu za Njim, na način na koji je to Vidal učinio. Na duboko patnički i uvažavajući, dalek od svake dihotomije sadizma i mazohizma, način, preveden sa ravni psi hologije i antropologije na univerzalnu ravan večite, sofiološke, ljubavi. Ona i po definiciji ne može biti realizovana ovde i sada. Nikada ovde i sada, a ponajmanje u krevetu, sa Molinom spre mnošću da se voljenom mužu umili kajganom ili Margaritinom spremnošću za poveštičenjem ne bi li doprla do Majstora. Žena ne može dopreti do muškarca, ovo je roman o toj bitnoj okolnosti naših života i naše kulture. Ona to mora podneti na pravi način, njen duh i gracija joj to omogućuju.

Rodoskrvno klupko sve novih rađanja sa tim nema nikakve veze. Kao ni klupko dostava i samodostava. Jer sve je u davanju a ne u uzimanju.

4.

Ovo je i roman o prisustvu zla u čoveku i istoriji. Jer: ima žena koje su inkarnirane kćeri Velike bludnice, ima muškaraca koji su zaposednuti zlim dusima (Abihail, Andraš, doktor Absalom). Ali za velikog umetnika, kao i za samog Tvorca, uvek je dragoceniji grešnik na ispovesti, nego li bogoradeći pravednik, uvek je to Dimitrije a ne Aljoša Karamazov, uvek je to cadik a ne rabin, uvek je to jurodivi a ne isposnik. O iskupiteljskoj potenciji greha tako lepo zbori Tristan u svojoj oproštajnoj besedi pre samoubistva. Baš kao i o svom organskom nepristajanju na njega.

Arhanđel Mihailo, koji je srčika zakrabuljenih mihalja, bio je onaj koji je kaznio pale anđele. Pisac Bela Hamvaš je, pak, i njima dao šansu koja im pripada. Mnogi od njih su nestali sa lica zemlje, ali u rezultatu strasnih, takođe grehom obeleženih, činova, kakvi su oni Patajevi, koji je jednim aspektom svoga bića (imena) nečastiv, kopitast. Radi se o cikličnom umnožavanju zla, što tako dobro znaju oni koji odustaju da ga čine. Koji su spremni samo da ga notiraju i razumeju. Jer uslov za uzlet je spuštanje u pakao. Katalin Kemenj je u svom komentaru uz roman istakla da smo kao čitaoci svedoci katabazije, poniranja, da velika umetnost i velike sudbine nisu zamislive bez "snažnih veza sa donjim sve tom". Tek onaj ko je prošao katabaziju može drugom da saopšti nešto bitno. Razbludan život je na korak od kvijetizma i možda je superiorniji od asketizma, veli ona u svom tumačenju.

5.

Otuda ne treba da nas čudi što najdublje reči izgovara bastard i patnik, Rajmund Herstal najmlađi. Njegova stavroginski napaćena svest izriče i sledeću rečenicu:

"U svakom životu i to bez prekida treba da postoji neko uži vanje koje nije život, koje nije sreća, nego jedna vrsta posedovanja milosti, i bez toga ni život ni sreća jednostavno nemaju vrednosti. Ja sam tražio tu milosrdnu crtu, bestidno, kažem, i besneći, nisam našao ništa drugo sem praznog okvira. (...) Obesvešćenom strašću sam hteo da iskoristim i požderem ovu milost. Naravno, milost je tada iščezla, i ja sam ostao u ničemu." (7, 191)

I tu smo kod ključne jednačine. Velika umetnost je uvek srasla sa religijom a ova sa ljubavlju. To je trijada koja će se izboriti sa svim zlim dusima, sa maskom, sa zlom, sa mržnjom. Ima li tu mesta rečima moral i vrlina? Ponovimo reči Otkrovenja svetoga Jovana Bogoslova:

"Znam tvoja djela da nijesi ni studen ni vruć. O, da si stu den ili vruć. Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izblju vaću te iz usta svojijeh" (3:15-16)

Čovek se, paradoksalno, oseća slobodan kada prihvata na sebe breme odgovornosti i patnje koje iz toga proističu. Svi junaci Karnevala pate, muče se, traže puta, greše i ispaštaju.

6.

Ovo nije roman o samoodricanju, odnosno ne samo o nje mu Ovo je roman upućenosti čoveka na Drugog, roman ogle da nja, neprekidnih provera i samoprovera. Proveravaju se naj te meljnija načela ljudske kulture i istorije, u svojim nebrojenim realizacijama i školama, to se Čovek ogleda i meri prema njima, uhvaćen u koštac ambicije da se zderu sve maske i da se čovek privije uz pravo lice drugog čoveka.

Glavni junak Mihalj, silazi sa scene tačno utvrđenog da tu ma (15. februar 1945.), kada se jedna društvena kataklizma okončala, i kada se stvorila prilika za novog, osvešćenog Čoveka. Na isteku smo jedne nove kataklizme. Ovakvi kakvi smo, kanda je vreme da i mi siđemo sa scene, i otpočnemo podvig sopstvenog spasenja. Čak ni datum nije teško utvrditi. Pitanje koje je pred nama je ono isto, večito i važno: kako da se taj naš novi život, koji nam je na dohvat ruke, ne korumpira. Ispada da ključna reč Karnevala nije maska, već pneuma, izrečena na hiljadu smešnih i manje smešnih načina, onako kako se saopštavaju istine jurodivih patnika, uživaoca i uvažavaoca svakog puta.

7.

Trezveni magister bibendi, koji je kolekcionirao mo no ma ni jakalne spodobe, i ispitivao njihov autogeni logos, njihovu sa mo rastuću reč, slučajnu, omaknutu, stihijnu, spontanu, hao tičnu, strasnu, koja tek a posteriori postaje nužna, a pogotovo kada prelazi rampu stvarnosti i dospeva u umetnost romana, bio je fasciniran Čovekom. Biti u blizini ljudskog apsurdnog testa, koje bez prestanka emituje svoj logos, pašteći se oko zlatnog zečića nedostajućeg smisla, koji im izmiče i izvrgava se u puku bravadu, izokrenuti citat, i nadigravanje, podupirući temeljni kalambur: loša egzistencija dobar egzistencijalizam.

Vidal, preuzimajući tu misao, razvija je na majstorovom tragu:

"I ja sam lud kao ostali. Naime, ja sam pripadao onim ludama koje celog života čekaju ostvarenje carstva Božijeg. Moja monomanija je apokaliptične prirode, i zbog toga je za mene to ekstremna i visoka ludost koja je gotovo istovetne vrednosti s trezvenošću." (7,86) I još: "Prva dužnost svakog mislioca bila bi da položi račun o svesti sopstvenog ludila".

To, dakle, govori Vidal, koji "nije sklon da stvar litera ri zu je", koji bi se, da je pisac, stropoštao u umetničko ludilo, i umet nost bi posisala svu njegovu životnu radost. U unutarnjem dija logu on diskutuje sa sobom i tu mogućnost.

"Neka posisa. Za to i jeste. Strast pisma i ostalih umetnosti je sakralna moć, lep život i veliko delo idu zajedno. Ali kad je delo monomanijačko, život je infernalna pomama koja je u stanju da zgazi mnoštvo ljudi kako bi se ostvarila. Ja za to nisam raspoložen. (7,102) Bio je to čovek koji nije umeo neposredno da živi, koji je, po rečima Amadeusa, "uvek u romanu", "luda lite rarnosti". Mi bismo rekli, čovek najviših moći koji dela iz praznog. Scena samooplakivanja takve svoje odluke spada u naj ve li čan stvenije scene romana.

8.

Vidalov antipod, pneumatički entuzijasta i ujedno njegov poslodavac, koji smatra da se "neposredno iskustvo precenjuje", jedini sluti veličajnost takve ljudske odluke, jedini on je blizu pra ve procene žrtvenosti takvog gesta. Kontroverzni sakupljač ru kopisa u koje nije voljan da zaviri ali čije fatalno zračenje ga fas ci nira, lovac na "kondicionalni ljudski sakralitet", na manifestacije ljudskog "okultnog instikta", penzionisani gospodin general pot pukovnik Rajmund Herstal stariji, prebacuje Vidalu oholost, psu edospiritoidnost i sofijatičku inproduktivnost: "Vi nemate pravo da budete neplodni." glasi optužba. A odgovor, tako utešan za mno ge koji su krenuli putem samousavršavanja, glasi:

"Vi ne primećujete da sam ja u neprekidnoj ponudi. Znam da raspolažem životvornom moći. Ova aktivna tvoračka istorijska sila otvorena je u meni. Nalazi se u izlogu, čak nije ni pod staklom, i bilo ko može da odnese od nje toliko koliko god mu se prohte".

Ovakve, pa ni slične po produhovljenom naboju, reči nisu izrečene u umetnosti od vremena Lao Cea. I zato se na Vidala, koji nestaje u svom misionarskom nesebičnom pohodu, i odnose reči velikog mudraca: Ko pobedi sebe, jak je. Ko zna dokle može, bogat je. Ko umre a smrt ga ne zakloni, besmrtan je.