Katarina Ristić
Stena majčinske sile
(povodom filma Pitera Vira "Izlet na Visećoj Steni")

Otmena kočija, potpuno u vlasti veličanstvenih prirodnih predela kroz koje vetrovnom divljinom svojih konja beše nošena, puna je krhkih, neizmerno nežnih devojaka. One, poput malih šumskih životinja, neukrotljivo-neuhvatljivih u svojoj živosti, u jednom uzajamnom sazvuku, pa ipak svaka za sebe, prodorno-otsutno zure u samootvarajuće prostranstvo u koga se, sa svakim udahom i izdahom, sve više utapaju. Zapravo, izobilje čistog prostranstva one su postepeno do te mere uronile u sebe - svaka kroz svoju osobenu prizmu posmatranja -, tako da predela tu više ni nema, već ostaje samo njihovo nemo gledanje u beskonačni prostor jednog Nigde sebe-gubljenja u vlastitoj unutrašnjosti. Tako svaka, sa izrazom samouronjenosti u sopstvenu unutrašnje-ogledalsku sliku spoljašnjeg predela, plimom i osekom sopstvenih talasnih disanja predela koje je u podudarnosti sa ritmovanim zvukom kretanja kočije, doprinosi stvaranju fluida jednog - sred pauzičnog im procepa muzike sabranih dahova - zajedničkog duha atmosfere. I taj duh, koji je duh jedne preobražajnosne moći izrastanja iz ovog skupnog im sna-tišine, jeste varničav trenutak konačnog progovaranja same vakuumske nemote, kao u tkivo svih tu prisutnih rezonanci dahova, procepno utkane. To dno-progovaranje, dogođeno tek na nivou trenutka, beše izvesan zov za buđenjem (na nivou samog sna prostranstva) onog plamena sagorevanja tamno-duševnih esencija prisutnih devojaka, čiji otud oslobođeni trepetni zvuk, kao pauzično obrnut u sebe, beše zahvatio čitavo krilato biće kočije, i prožeo jezom poznatog daha nepoznatog kosti i aure nežnih devojaka u njoj. Otud one, čedno usnule u svojoj olujnoj nepokornosti, poput čuvanog pupoljka zore u kovitlacima pred-kosmičke noći, širom otvaraju svoje prodorno-sanjalačke oči, u neizmernoj slutnji nailaska dugo-čekanog, ali, celo vreme neosvešćeno prisutnog prizora: sanjani predeo planinskog gorja, obuhvaćen školjkom doline sabiranja svih odjeka, - uprkos krajnjoj osobenosti kontura svojih istančanih šiljaka, te demonskom smelošću svoje bezgranične slobode uob ličavanja (koja, stepenom sopstvene izdetaljisanosti prekoračuje čak i samu granicu zamislivog) -, čudesno pripada jednom je dinstvanom vencu gorja.

I one sabirahu u tamno-zrcalnom eteru sopstvenih očiju jedan hladno lebdeći odsev koji pripada, iz sazvuka njihovih misli upravo porođenom, predelu; te tu već međutrenutačno prodiru u samu unutrašnjost predela - prostrujavanjem tre pe ruće niti smelo-odapete strele svoga pogleda kroz sve njegove skriveno-moguće uglove. Tako one najposle dolaze do saznanja da se sam predeo sastoji od izvesnog - sa njima kao posmatračima sadejstvenog - sitno-paučinastog tkanja nemo-zvučnih niti zgusnutog zračenja. I tada, uspokojavajućim ustru javanjem u ovaj fluid gašenja njihove žeđi za nad-daljinom, one same, sa plavičasto-eonskim sjajem u staklastim jezerima svojih očiju, opažahu kako konture njihovih misli sve više prianjaju uz konture predela - odnosno, uz jedno, iz sasvim apstraktno-geo metrijskih oblika svojih misli, tek oprirođeno tlo, koje upravo spoznaše kao meko-zeleno tlo svoga počinka.

One se iz naglo zaustavljene kočije, nezadrživošću poput planinske bujice, vodošumno-lelujnom kretnjom spustiše do podzemnog izvora jezerske reke, što zmijoliko opkoljava pod nožje celog stenovitog zdanja gorja, - privučene, već sa znatnog rastojanja, magnetnom silom ogledalskog dna voda. I nakon što se zagledaše u ovo vrelo odražavanja neslućenih razmera onog gore, jedna srebrna, sitno-žmirkava zvezda pokaza sebe na tre nutak ispod vela belo-purpurnog oblaka, i tad jedna od njih reče kroz sve ostale: "ove lepotom zgromljujuće stene čekale su hilja dama godina na nas, i one, iako spram nas neuporedivo moć ni je, nisu ništa bez svog ogledanja u nama, a mi nismo ništa bez našeg ogledanja u vodi njenog podnožja - u ovom dvostruko kristalnom ogledalu našeg uzajamnog zavetovanja na ovekovečavanje opaženog kroz prelivno arhitektoničnu tkaninu naših reči". I osmotrivši sebe u takvome vrelu sopstvenog og le danja u slobodi svoje naizmenične pojave i iščeznuća, raziđoše se, konačno, duž silazne drvoredne katedrale, svaka na svoju stranu - kao vihorom svog zanosa ponesene.

Zmijoliko izvijena stabla zadržavanja noćnog daha rojevno-zvezdanog prostranstva u svojim krošnjama, stopiše se sa bićima ovih dirljivo krhkih devojaka što ih izabraše, u samo jedan koren. Tako da u međuvremenu pridošli novi posmatrači, uprkos toga što su znali da su to devojke iz obližnjeg internata, opažiše njih u prvom momentu kao bića koja izranjaju iz životnog korenja šume - kao deo jedinstvenog kolaža igre nje nih svetlosti i senki. U svom blaženo-otsutnom spokoju, vraćene iz ropstva jedne institucije u element kome izvorno pripadaju, behu prožete izvesnom setom, usled svesti da to neće trajati dugo. Pritom, njihova lica, ganuto-ushićena, uz koso-ugaonu prodornost zračeće tvrdoće odlučnosti, te po čistoti svoje ne po kolebanosti sred istrajavanja u voljnoj sebe-suzdršci, po se do va hu aure sadržavanja mekote prefinjene nijansnosti erupcije du binski neospoljenih im htenja. Čas, u odgovaranju hladnoći sa mouronjenog izraza svoga duha, behu kobne; čas, u odgo va ra nju dinamično neuhvatljivom stanju nadintencionalno otvo re nog izraza svoga duha, behu anđeoske; dok im crte lica odra ža vahu jedinstvenu dinamičku mrežu mnogostrukih prostornih odnosa, u koje pojedinačno stupahu uslovno razlučivi aspekti vi šeznačnih elemanata - naizmenično nežni, istančani, oštri i karakterni. Svaki zaseban markantan element beskrajno nežno-senkovito izdiferencirane arhitektonike njihovog lica, beše tu tako specifično akcentovan, da uvek ukazivaše na oprečni ele ment svoje susedne perspektive, iz koje bi, kao iz tek samo malo pomerenog ugla, prethodna celina u potpunosti promenila svoj izgled, - to beše gotovo neopisiva preosetljivost lika na promenu uglova i osvetljenja. I takav samoprozirni fluid izmenjenog za ko na lepote, na čiju se polifoniju ne može primeniti ni jedno njeno fiksno merilo,- upravo poput ove izrezbareno stenovite gore u čijem su podnožju one zasele -, ne može po svojoj samoj prirodi biti viđen a da ne izazove sadejstvenu promenu u svesti po smat rača. A ko god za takvu preobražajnosnu promenu kakvu u ne kog unosi dijalog sa prirodom, poput većine, nije otvoren, taj ni ti samu prirodu, niti ove devojke koje njenom elementu pri pa daju, uopšte nije kadar da vidi - jer, su one, upravo kao i sveta priroda, iznad svega neskriveno-skrivene, diskretne. Međutim, usled toga što ono što ni od koga ne beše viđeno, pa makar to bila i zgromljujuća snaga ovih prirodnih zdanja (kao scenski prostor pojave ovih nežnih devojaka), zapravo još ne postoji, tj. tek je u stanju svoje mogućnosti, utoliko se na ovom svetom mes tu devojačkog počinka po sudbinskom slučaju našao i jedan re dak, pravi posmatrač; i on iznenada nekome reče:

- Odavno sam odustao od želje da ih naslikam - to bi bilo kao okameniti jednu životnu bujicu čiji svaki pojedini trenutak, onda kada se izdvoji iz svog konteksta, deformiše celokupni tok lanca onakvih pokretnih slika koje su već unutar sebe beskrajno-vrludavo mnoštvene: tako bi se njihov izgled mogao rasuti na hiljadu fotografija od kojih ni jedna ne bi ličila na drugu. Takođe ne bih mogao da o njima išta kažem a da pri tom ne učinim nepravdu prema sustvaralačkoj izvornosti vlastite per cepcije. Ali, to nipošto ne znači to da su one u principu neiz re ci ve. Već su one samo preteća opomena za nas da sa našim je zi kom nešto nije u redu - čim opstaje nad potisnućem i pro gon stvom žive sile ustalasavanja preosetne strujne paučine for mi ra nja pra-govornog teksta stvaralačkog zapetljavanja simboličkih slika: a sve se te pra-slike pri tom vrte oko praznog središta otvorno-dišuće granice pra-jezika čiji je koren u Majci-Zemlji. Sebe-svesna biljka pra-jezičja majke, išćupana je iz svog pra ka mena i premeštena u jedan veštački uređen te nasilno ograničen prostor priznatih zakona sintakse. A to sve beše uradio vrh dru štvene moći, u svojoj beznadežnoj težnji da u svoj beskrajno ne živi mehanizam upregne i ukroti, te da do kraja iscrpi onu tajno-životnu silu što se ogleda prvenstveno u biljno-vilinskome svetu bestrasnog ushita prolistavanja. Tako oni neprestano dobijaju samo kosture i ljušture jedne sile koja im venući pobedonosno izmiče!

Posmatraču su se ipak najviše urezale u sećanje tri de vojke: one koje su se u svojoj polu-igri često nazivale mojrama, i, - isto kao i mitske suđaje kojih takođe, shodno mesečevim me nama, beše tri -, behu nosile poluraspletene lovorove vence na glavama; dok im haljine, oblika jesenjeg cvetnog zvona, behu be le, - jer su odgovarale nadzamislivoj hladnoći korone odsevno-mesečeve svetlosti.

*

Lice prve među njima koja tu beše naišla, a koju zvahu Amanda, predstavljalo je živ primer jedne nemoguće sinteze oduhovljeno inteligibilnih i mačkoliko-ptičjih elemenata - koji se behu uzajamno sudarali i pretapali kroz nevidljivu prizmu bezdodirno-lakog spajanja najkontradiktornijih prelazno-uga o nih sklopova: to beše lice istovremeno nepojamne blagosti i ne pojamne oštrine karaktera. Beskrajna suzdrška plime njenih misaonih tokova beše preduslov njihove izvesne elegancije u is poljavanju, dok njena tišina beše ledeno-kobni izraz tačne mere pred-nastupa onoga što ona (- budući da je to nešto, kao njome još nerođen plod, zaštičeno belinom svog svetlosnog ovoja -) još nije izgovorila. Otud je svaka moguća misao o njoj bila osuđena da u njenom prisustvu bude najpre poništena a zatim sasvim preoblikovana, ili, "promenjeno-akcentovana", - jer njeno pri sustvo ne beše drugo do vrcavo iskrzan veo beline njenog otsu stva. Tu behu prisutni i vanzemaljački elementi njenog lika - po put u temenu zašiljeno-izdužene lobanje, što gradiše jedinstveno vučje-zloslutnu, trouglastu konfiguraciju sa zlo-zašiljenim vrho vima školjke njenih ušiju i iskošenim zadnjim rubom očiju, - što sve skupa stajaše u oštro-okomitoj liniji sa dugačko-tankom lini jom bezmalo oštro-otmenog nosa. Uz to, oprirođena misaonost dim-plavičastim odsevom uokvirenog sivozelenila njenih očiju, beše odjek, iz srebrne izmaglice sjaja periodično palećih, og nje no-bakarnih žica njene kose, - koja beše meko-neuhvatljiva, pre živa i presjajna kao šumska živica što se svakoj nametnutoj jednoti oblika opire upravo bezbrojnošću svojih odbeglo-ma le nih slapova. Iskošen položaj njenih sanjalačko-bademastih očiju, dugačkih kao u drevne Egipćanke, te položenih u duboko-skro viti prostor između takođe dugačkih, zlo-izvijenih obrva i jače is taknutih mačje-kosih jagodica, uslovio je jednu prebogatost u-sebi-prelamajućih značenja: odnosno, jednu samodovoljno-"pti čju" sferu višeznačno prelivajućih linija i senki, koja je ujedno sfera u-sebi-sveobuhvatnog vidnog polja, - koja raspršen zrak sopstvenog pogleda usisava unazad u ponor svoje prekomerno raširene zenice. Dakle, tu u celini beše ujedno prisutna antička strogost crta i izraza, naročito izražena u njenom poluprofilu, i neizbrojivo haosno mnoštvo uzajamno zaigrano-presecajućih, presitno-utkanih pod-elemenata, koji skupa davahu izvesnu vetrovnost atmosferi njenog lika, - atmosferi u kojoj i sama beše, vihorom svog beskrajno samodovoljnog bitisanja, periodično nestajala. Filigranska građa njenih ramena, odnosno, sitno-senkovita struktura svih telesnih zglobova prenaglašeno šuplji kave čašice, beše ono što njenoj figuri već u stanju njenog miro vanja davaše izraz čežnje za praunazadnim otisnućem u svoje izvorno-ptičje stanje večno-trajne lakoće pokreta. Plemenito preizdužen stas u struku tu ne beše nauštrb njegove ovalne oblikovnosti, a istovremeno stajaše u čudesnoj harmoniji sa njenim u visinu beskrajno inteligibilno izduženim temenom glave, te sa bezmalom dužinom njenih prozirno-tananih prstiju, čija šaka kao da se poput palminog lista produžavala iz vre te na sto-duguljaste grane palmine.

Stalna dijalektička napetost između zglobova i musku la tu re, kao da izražavaše beskrajnu suzdršku njene volje za prvi pok ret pra-idejnog sebe-stvaranja, koja tako ostade okamenjeno-za robljena u prelomno-zračnoj šupljini svojih zglobova - poput plamtećeg fitilja duha koji tinja u lebdećoj pećini na-sebi-zamrznute konstelacije noći; i to je plamen koji konačno ugušuje sebe u ognjenoj pari vlastitog samosagorevanja: ali, koji, s druge strane oslobađa nov prostor za jedan obnovljen krug udaha i iz daha, za stalni protok spoljno-vetrovne struje kroz zgusnuto or ganizmičko središte njenog mikrokosmičkog srca - sve do naj skri venije patničke dubine porekla same moći udaha i izdaha koja tu beše paradoksalno predodređena za svoju kompletnu izloženost potpunom doživljaju nepoznatog. Upravo otud sledi trijumf dvosmernog prolaska vodošumne struje spoljno-vasionskog daha nad-prostranstva kroz srce-pulsni filtar aurične pod-sfere njenog mikrokosmosa - kao trijumf prolaska njene sopstvene, iz nad-daljine svog beskrajnog otuđenja nazad sebi dozvane volje, kroz tanano-žičani instrument njenog duševno-muzikalnog sveproživljavanja.

Sasvim čudesno je bilo to kako je ona svaku situaciju svoje prepuštenosti nesamerljivo surovoj igri slučaja, - a koja beše re zultat njenog namernog odricanja od svake svoje posedujuće moći -, pretvarala u unutrašnju snagu sopstvenog preobražaja; jer, ona se time beše dovodila do onakvog stanja svoje pre ko merne ranjivosti kakvo je bilo izlečivo samo njenom beskrajno inteligibilnom osetljivošću, tj., hiperotvorenošću za saznanje nečeg apsolutno nepoznatog što po njenoj intuiciji stajaše u os novi svakog spoljašnjeg udesa. A to njome novo-upoznato beše tajna ekonomija bezoslonačnog življenja ili lebdećeg održavanja nad pra-kladencem vlastite žrtvene propasti - nad vodo-od raz nim likom svoje još nespoznate smrti iz čije se neizmerljive du bine jedino po sebi već crpi sam beskonačni život.

Njoj, upravo kao i mojri Lahesi, za duševno-simboličko obeležje najviše odgovaraše srp mladog meseca - tj. polukružna posuda zrcalnog pred-saznanja ideje duševnog blizanaštva između sebe same i majčinskog kosmosa; a sam srp podržavanja zvezde njenog sopstva beše zapravo u pra-nebo uzneseni otisak skrovite severoistočne doline najudaljenijeg planinskog vrha; ali, taj srp beše ujedno i otisak podmorske pećine stvaranja eonski nepromenljivog klobuka gigantsko-talasnog sudara; i tek na taj način od mesečevog srpa postade muzički instrument uskrsavanja jedne beskrajno daleke uspomene na nikad više dogodljiv, ali zato uvek iznova novo-izražljiv, trenutak pra-do ga đaja ljudske uronjenosti u strašnoću sveukupnog prostranstva vasione.

Drugu koja se pojavila, a koju zvahu Irma, kao da su ob li kovali skladno-skokovito ritmovani zvuci pra-šuma. Nosila je u sebi nešto divlje i pramitološko, i, istovremeno, nešto civi li za cij sko-maniristički prefinjeno. Beše toliko mala i sitna, a povrh svo je ljupkosti još do te mere skladno oblikovana da beše nalik na igračku ili nešto tek bestelesno, samo nacrtano. Imala ja krupne tamne oči eonskog prasjaja i polukoso-veveričjeg oblika, smeš te nih između visoko-izvijenih, "mrko-namrštenih" obrva, i ve ve ri čje blago istaknutog ovala jagodica sa unosećim kontrastom svo je presvućenosti kožom snežne mat-beline. To behu oči sve obuh vatno animalne duševnosti, u kojima ničije pojedinačno bi vstvo vanje još ne beše izlučeno, ali ujedno i jedne, kod većine ljudi inače izgubljene, sokolske oštrine brzo-poglednog sverazlu či va nja. Njeni pokreti uvek su oscilirali u ustaljeno-polukružnim rit movima neopažljivog uzimanja energetskog poleta za naglo-uz vodni pokret sopstvenog izleta u za sebe grčevito novoosvojen prostor tražene bezgranične slobode samoodređivanja; to behu stalne oscilacije između monotonih ritmova kolektivne prirode i prestupa ka prkosnom obeležju svoje sopstvene prirode. Za raz liku od Amande, u koje polet glasa beše čas tanak i dečje-me lo dičan, čas duboko-akustičan ali pri tom poluprigušen, čas prebrz i preoštar, Irmin glas beše ptičje-skokovito šuplje-akustičan, i, ču desno, uvek nekako već unapred skladno uobličen; ali istovremeno beše i vrlo klizavih amplituda, - koje kao da izražavahu njenu teskobu ili tek poluiskazan najdublji otpor u odnosu na jedan prekomerno uređen i preosvetljen prostor - zagrađen prostor na nju još za detinjstva bačene mreže zlo kob nog granja svejezičja pred-stvaralačkog haosa, izražene u vidu predominantne slike njene majke koja beskrajno blago-umilno nju orobljavaše. Ali, njena pobuna kao da beše još polu ne zavr še na, i otud, čitav njen karakter mutan: kao da je odvlačeća sila ko renja jedne daleko-potisnute drevne uspomene na svet u kome vladahu majke bila nesrazmerno veća spram svakog njenog dugo-pripremanog pokušaja osamostaljenja; to bi nažalost ostajalo uvek samo kopijom mogućnosti jednog zbiljskog poku šaja kakav bi imao za cilj osvetljivanje/zaceljenje srca samog ras kršća između prošlosti i budućnosti: odnosno, suzdršku od pov ratka u raj pradogođenog zarad njegove zamene sa čudom sop stvene novo-poetske izrecivosti.

Nerazmršeno i gotovo netaknuto je od njene strane (uko liko se ona uslovno poistoveti sa Klotom) ostalo klupko zvezda no-jezičkog pra-tkanja, a blagotvorni učinak središnje-osovinske "zvezde-pokretnice" što jedina mnogostruko-složeno suočava i prepliće svetlu i tamnu stranu mesečevu, tako ostade zamrznut na svom preletnom pokretu; i ona sama otud ostade tek na tome da oblikuje svemirsku posudu sakupljanja mesečevevih hladnih suza (od kojih svaku čini zasebni događaj nečije smrti), odnosno, da izluči obrazac novo-jezičkog tumačenja još uvek ni od čije strane otpetljanog plana zvezdanog paljenja i gašenja, koji kao njome posredovano obelodanjen obrazac svekolikog stvaranja i dalje ostaje sam da stoji pod neotključanom šifrom. I u tome bi bio onaj ipak važan deo njene zasluge.

Njoj za lično-simboličko obeležje najviše odgovaraše po lu mesec mojre Klote, koji ujedno beše faza buđenja u noći kobne pravodene nimfe; kojom, kada neko biva odmamljeno-dozvan, tada ujedno biva i osuđen da poput barke drevno-sutonjeg sunca potone, te i da bude odvučen grabljivim granjem pod vod nog rastinja njene nepokolebljive volje, uobličene u krajnju zlo-presudu; jer, nemilosrdno tu biva osuđen svaki radoznalo-pohotljivi zavidljivac prema životu da bude odvučen sve do pećinskog dna dubokih voda iz koga izvire dah-smrtonosni zvuk jarko-svetlosne kobi same nimfe; a to jeste pra-zvuk koji ne beše drugo do zamrzlo-uslikovljen eho više nedozovljivih pravreme na vladavine duha svemajke.

Treću, koju zvahu Gala, kao da je oblikovao sam senovito meko-magličast i ujedno hladno-suzno-kameni lik mesečev. Lunatička "lažljivost", lucidna vragolastost, te nadizrecivo pre ži votna ljupkost behu kombinovane sa krajnjom strogošću i hlad noćom izraza i karaktera - kameleonskom ljuskom njene pred-svesne samozaštite spram za nju razorno-pregrubih zakonitosti spoljašnjeg sveta, - prema kojima, usled leda svoje čiste ironije, zauzimaše tek beskrajno bezličan, pasivno-neutralan stav; te otud njeno, sred jedne čiste kobi uobličeno, bezmalo anđeosko lice često imaše izvesan hladno-besan, jezovito-namršten izraz. Krhko-vazdušasta konstrukcija cele njene figure kao da od čiste misli beše sagrađena, a beše udova građenih kao u srne, te joj korak beše lako-preletan, blaženo-krupan kao u deteta; ona cela kao da pripadaše nekom davno iščezlom, dečjem svetu zračne zgusnutosti svih minijaturnih, lucidno-misaonih oblika. I dok je, samouronjenog izraza, - sa očima koje u sebi sadržavahu presek stablovih godova, te koje kao da upijahu upravo samo sopstvenu svetlost -, spokojno lutala kroz guste hrastove šume, glava joj je izgledala kao skrušeno-pretiha čašica cvetnog zvon ceta što se u predvečerje svog pra-dalekog pamćenja sklapa unazad u tamninu sopstvenih neiscrpnih sokova. Ali, izbliza se moglo videti i to da njene oči, uzano-dugačke, tamno-keste nja ve, in tro vertno položene, uz posedovanu blago-setnu speci fi čnost oblika donje ivice, ne behu drugo do pra-biljni odjek jedne davno zamrle sile tajno-žalostivog cvetanja: tek poput rano-proletnjeg precvetavanja još sasvim svežih cvetova, usled sanjalačkog iz obi lja vlastite im čašice, behu i njene oči prepune žalno-usnulih sila sebe-premašajnog ushita procvetavanja.

U njoj, poput Adrasteje, beše beskrajno neuhvatljiv pokret vetra što ispunjava međuprostor između vode i stenja, a što se stepenasto survava niz strmu liticu ispraćaja senovitog daha mesečevog, te odatle dalje, snagom čistog bez-osvrtaja, stremi ka drugoj obali, ili, horizontu akumulacije novo-pesničke snage nadizrecivo hučnog penušanja. Otud joj njen pretanko-zvonki glas često beše pomalo potamnjen, ili, vraćajući svojom završ nom notom u dubinu odloženog pronalaženja svog tamno-du ševnog otvora, - koji je otvor ispoljenja probojne snage jedne napete tetive luka skokovito-intuitivnog gledanja. Jer, njen ljubavni prapokretač od kojeg se tu za uvek s nadizmerljivom ljubavlju okrenula, beše upravo duh drevne starice, izražen kroz lik punog meseca što se žalno-maglovito nadvio ponad kršno-stenovitog predela, - koji nepopustljivo nagoni svakog svog od bačeno-izgnanog putnika na totalni zaborav dogođenog; ali tako da ga pri tom i nadahnjuje na obnovu sećanja na još-ne do go đe no; na nulto-stvaralačko prisećanje na, pod maskom svoje čiste strašnoće prikriven, izraz neosvešćene budućnosti u svedo živ lje noj prošlosti: a to je onaj pra-pra-zaleđen izraz skrivenog naličja stvari koga može da oslobodi na sveopštu površinu vidljivog još samo mojra Atropa, ona što preseca uže sudbinskog tkanja, - "ona koja se ne osvrće", "neumoljiva", "od svih mojri rastom naj manja, ali, i najstrašnija".

*

Beše došao trenutak kada je trebalo da se okupe za po la zak na stenu. Osim njih tri, i građanski nastrojene vaspitačice koja im beše stalna nametnuta pratnja, pridružila se, iz čiste ra doznalosti, još jedna sasvim obična debeljuškasta devojka. Ali, one ne behu znale zašto njihova prava drugarica Sara nije došla. Ostala je u internatu, što se od njih krilo, jer je bila od strane upraviteljice kažnjena zbog nedozvoljenog širenja "pesimizma" u školi, - zbog toga što je umesto propisanih stihova naučila ovaj: "Jer, mi smo samo ljuska, samo list: a sve se u nama oko ploda vrti, oko preogromne smrti." (Rilke). Slične stvari su radile i sve tri, ali je Sara, plemenito-uzane glave, dečje-ovalnog, bledog lica sa izrazito visokim čelom i srnećim očima tužnog iz raza, bila siroče, te je sav upraviteljičin gnev zbog njenog i tuđeg držanja padao uglavnom na nju.

Prošavši kroz dolinu prepunu zaigrano-sudarnih mikro konstelacija - što sveskupno postaše od svojih, na neslućene da ljine odaslatih, čežnjivo-zovnih zvukova izatkavanja najtanje le peze nezamislivih spojeva među silama tajno-lepršastih ma le no sti -, njih pet se konačno zaustaviše pred samim gigantsko-pla ninskom vencem: to je venac nezemaljski surovih stena koji, svo jim razbacano neuređenim oblicima, obitavajućim u jednoj sas vim nemogućoj istovremenosti sprežno-zajedničkog im pos tan ka, beše ujedno groteskan i stravičan: groteskan, jer je pred njim sve drugo ljudsko življenje, koje stalno ka nečemu stremi, a pri tom ne opaža sveispunjenost bezgranične želje praizvornog života u samodovoljnom biću planine, postajalo besmisleno. Za to Gala, penjući se beskrajno živahno i iznenadno, te ugledavši kolone ljudi sa već ogromne visine, zaprepašćeno reče: - Pogledajte, izgledaju kao mravinjak, toliko njih živi bez ikakve svrhe! ; A možda oni obavljaju neku funkciju a da ni sami nisu toga svesni! da bi Amanda na to odgovorila: - Sve otpočinje i završava se na pravom mestu i u pravi čas! Jer, planina živi ve likom smrću vlastite kosmičke ličnosti čije je ime pra-majka preushitnog samoispisivanja sopstvene zračne sile, oslobođene iz svog pra-skamenjenog lika neizrecive žalosti za svedogođenim, tu tako povratno do-urezane u vlastito stenje; dok puk u dalekoj dubini podnožja živi nad smrću onog nemoćnijeg drugog, - ostajući večno zavidan spram onog naslućivano-višeg, a zavistan od onog još nižeg, i time nužno uvek za stepen manji od svoje sopstvene predodređene mere. A ujedno beše stravičan, jer sve ono ruglo periferije njegovog podnožja, - nesamerljiva gnusoba stalno ponavljajućeg obrazca uvek iste pojave nasilja, proizišla iz teskobnog vrtloga unutar same ideje nužnosti vlastodržnog opstanka, obelodanjene u vidu krajnje zlo-ispovrnute sile među-ljudskih previranja-,beše kao cena sopstvene nad-visine, već po kobno-anđeoskoj nužnosti u sopstvenom prapočetku, predod re đena da se desi. Zato je planina praobavezana da u sebe nemo upija, pamti, te besano svedoči o svakom nadljudskom užasu koji sve svoje pogođene žrtve među živim stvorovima jednostav no nemo kameni i neprimetno dodaje sopstvenom kamenu, - kako bi demonskim premašajem pred-date mere jednog dvo sprežnog, božansko-ljudskog trpljenja, svoju sopstvenu nad-vi sinu iskupila. Tako iznenada nekim svedoživljeno prisustvo du še-planine naterava svo latentno zlo, što lebdi u vazduhu njenog podnožja, da se oda -, na taj način što će do samog svog kraja biti isprovocirano da se ispolji: bez obzira da li je u pitanju iz ne čije obesti ranjena srna, ili, negde zatočena mučena devojčica, sama ideja takvog jednog čina gubi snagu onda kada se ostvari; jer kosmos tada, već u tom istom trenutku, sa beskrajnom oš tri nom tačnosti nevidljivo reaguje na nju, - čak i onda kada se čini da čitav svet protiče potpuno mimo takvih događaja, kao sa gotovom namerom da ih sasvim prećuti i sakrije, te da pre tvor no stvori privid u svesti onih kojima se takvo što dogodilo, da im se to zapravo nije zbiljski ni dogodilo; jer, ono što ostaje bez svoje poredbe u spoljnom svetu, biva po pravilu već isključeno iz stvarnosti, ostajući zatočeno u izolacionoj komori neoslobođene snage pritiska nečije jedinstvene, unutrašnje-doživljajne reak cije. Dakle, s jedne strane, planina kao provokator praiskonski još u čoveka ukorenjene želje za prekršajem kosmičkog zakona, i, s druge strane, ona kao strašni nemi sudac ideji takvog čina i počiniocima takvog prekršaja. Ali, upravo zato ona sama, kao sebe-još-nesvesna duša-priroda, traži svog nad-daleko bliskog sadelatnika i sudoživljavaoca u nečem još suštinski neoživlje nom, ledeno-prausnulom, - u Licu Mesečevom.

Zato mesečevo bledilo pred-osvita davno-zamrle duše planine, eliksirskim suzama spira sav talog njenog mračnog se ćanja, te zaceljuje rane posred bića za nju žrtvovanih zvezda - koje mikrostaklasto iznova procvetavaju sa prebolnih mesta svoje bivše potpale, u talasno proširujuću poljanu tim istimbo lom uskovitlanih horova tek poluraspevane mlečne prašine. A to je probuđenom unutrašnjom komorom neiscrpne svežine dišu će sve-sunce noći, - kao da jedan, do tad tek neopažljiv, bledi svi tac prosvetli zgusnuti mrak unutar stihijske svetlosti onog po znatog nam prastarog, zlo-vlastodržnog sunca. I nije li taj, smrz lo-plavom aurom obavijen, bledo-zeleni svitac - kao ujedno ru žin tajnovito-samooplodni kap-plamičak - nastanjen upravo u drh tavo-razlomljenoj krošnji onog zloćudno-čvornatog drveta, koje beše putokazno za upravo onaj strmo-stepenasti putić što ne pos redno vodi do najviše zidne stene. A to beše nad-uzvišena kris talna stena kao prazno-ekranski bez-ulaz u jednu prirodno zagrađenu, presečno-svesredišnju pećinu; dok sam njen tajno-otvorni zid beše zračio čudesnom belinom nagoveštaja jednog ljudskijeg prostora, skrivenog posred nezavršive dubine mraka tog samog, strahovito neljudskog bića pećine. Otud i to pu to ka zno drvo stajaše na zakovanoj tačci raskršća vetrova, koji se svo jim praljudski tugaljivim zovom, spuštenim sa najvećih brujećih visina, međusobno otimaju za prilaz ovoj najnepristupačnijoj steni.

U kakvom samo protivrečju stoje jedna bezmerno nežno-sitna sila cvetnog kolutanja, zaklonjena polukružnim udub lje njem mekote središta ove preizložene krošnje, i okolna at mos fe ra, kao dvo-ulazno-izlazni, presečno-kružni zbir sudarnih atmo sfera od sve četiri strane sveta! Kakva klaustrofobična napetost izazivanja provalnog talasa čežnje sitno-granajućih sila prolis ta vanja, unutar svoda ove zaleđeno-grozničave krošnje, koja se pred ovim pregolemim spoljnim udarom upravo jednom ne opi sivo-grčevitom divljinom zatvorila u sebe! Njegove najviše grane usred svoje grozničavo-budne drhtavosti sanjaju o budućoj ras pletenosti svojih rastno-sićušnih sila, koje bi se, kao konačno raskorenjene i od-sebe-otisnute, neopažljivom silinom ubrzanja sveskupno rasule po noćnom nebu, te ostale da plove u sopstve nom odsevno zaplavljenom mestu, - pra-mestu, tu već pred-za datom unutar sveopšte, magleno-mlečno-plovidbene atmosfere nepromenljivo fiksiranih sazvežđa. Svaka se srebro-zlateća pupoljak-zvezda kupa u odsevno-voštanom tonu plavozelene korone vlastitog samosagorevanja, - a to je korona, koja zvo nasto odzvanja unutar sebe, kao kroz vetrovno-iskrzan prostor unutar svodova one zvezdane plašt-kupole što beše izatkana krajnje-plimatskim talasom previranja hladno-zvezdanih iskri - u vidu svaki put drugačije obojenog mikrokristala. Jer, svaki mikrokristal drobi svojim ubrzanjem graničnu prepreku onih makro-kosmičkih celina na koje u svom večno-nastavljajućem, beskrajno muzikalnom putovanju periodično nailazi.

**

Granato-paučinasta kupola noći se kao prozirno sveobuhvatna čaša nagnula ponad, vlastitom mu težinom od nje još pra-davno otpali, predeo. To beše predeo koji je, kao sko ko vito-uspinjući ka zapadu, odisao slutnjom odbegle odsevne sfere neponovljivo životnog pradogađanja sutonje zamirućeg sve-zračenja. A ono što je zajedno sa sutonom tu odbeglo - proširen prostor večernjeg sebe-izdaha - ostalo je ipak uokvireno u ljud ski premerljivom rasponu između visećeg međuprostora sred s nadvisina pra-otpale zemlje, i, još uvek gornje zakačenih saz vež đa. Taj, pak, preostali okvir ispraćaja nečeg nad-daleko od be glog, teži da povrati to odbeglo tako što sebe sanjarski projektuje u najviše mlečne magline, u kojima se iznova ogleda tek samo okvir njegovog iščeznuća, - sazdan po meri fluida punine njego vog neometenog događanja, koje beše prekriveno sjajem nje go vog iščezlo-bivšeg prisustva. To sebe-obelodanjeno prisustvo mlečne beline zamagljenog prostora odustva koje zrači nadom još neslućenog prostranstva budućnosti, jeste isto što i nedo vrše ni skup svog spiralno-nedosegnutog dna izvrnute zvezdane ku pole koji je od njega putujuće otkačena - zvezda-pokretnica koja prigušeno diše sred čiste vrludavosti tačke ukrsta onog što je sopstvenom nuždom, tj. samo magnetnom silom vakuumskog stešnjenja gornjeg ponora nad-daljine, u svojoj nespojivosti već paradoksalno spojeno, - a to je najdublji ponor između kobno-proklete mreže zarobljavanja zvezda, i, one munjonosno-procepne beline njihove zasebno neuslovljene pojave; tako je ona po neumoljivoj nuždi ukhvaćena u sveiscrpljujuću mrežu prisile produžetka svog dalje sebe-prisjedinjujućeg tkanja - orobljavanja blaženo samotnih zvezda; jer, na taj način sve one bivaju primorane na gašenje. Ali, uporedo sa njima lančano se ruše i sve ostale - u onakvo nebo-ogledajuće crnilo noćnog jeze ra u kome biva udavljen i poslednji im odjek.

I zato one kreću iznova da tkaju obrzac svoje nove, rastno-otvorene ravnoteže - uspon cele gromade crno-crvene zemlje, kao otpale grudve jezgra ugušenog prastarog zlo-sunca, u novo, sveobuhvatno-razgranato, noćno sunce, - sazdano od bezbroj sveuzajamno ogledajućih svetlucavosti; odnosno, od jedne čiste prozirnosti koja ni samu sebe više ne vidi. A odblesak mu ognjeno-bakarni što udahnjuje izvorni podsticaj svakom pra-životnom pokretu, a što beše u prastaroj grudvi sunčevoj već u protiv-slici svoga odseva skamenjen, dolazi od ponorno mu suprotne, zapadne strane: a to je strana postsutonjeg, sneno-ze lenog nebo-okeana onakve rastno-plimitske tišine kakva nastupa samo nakon velikog potopa, - i od koje započinje plovidba u ve čno zaklonjenom mestu, ona plovidba kakva samo od bistrine jednog sanjalački-slepog pogleda beše predvođena. To je pogled koji se najpre beše svio u zavojitu školjku daleko-ostrvske uvale, da bi se, - kroz svetlost sopstvene dvostruke slomljenosti, usled munjonosno-međutrenutnog događaja uvida u čudo njene potpune rasklopivosti -, odmah unutar nje i rastopio. To beše prapećinsko-ostrvsko mesto tajnog uzimanja zamaha svakog mogućeg sebe-stvaralačkog pokreta.

*

Takvo beše njihov opažaj svetlosnog događanja neba i zemlje jugozapadne strane stene. Ali, videvši po prvi put i drugu stranu ove preogromne stene, - koja, budući severoistočna, beše ukleto-skamenjena, ili, odbojno pusta -, Amanda je konačno mogla da kompletira i do kraja otključa smisao pokretno-kolažne mape čitavog predela. Jer, na toj drugoj strani prona la zimo ono dugo traženo, a samo u snu već viđeno, otcepljeno ma lo breg-ostrvce što odgovaraše sablasno metorskoj rupi u valo vi toj nizini predela jugozapadne strane, sa svih strana oivičenom bezbrojnim životom. Tada ona shvati da je čitav predeo jugozapadne strane tekstualna mapa sa nedostajućom kockicom sadržavanja ključne šifre svog tumačenja, odmetnute na severnu stranu, koja je mesto bezmale zaštite samo za onog ko je kadar da uz pomoć nje sustvaralački "do-isprepisuje" čitavu širinu naglo-zaokretnih vizura toga predela. I usled naglo shvaćene sprege između udaljeno-muzikalne sile pokretanja svog daha i moći svoga rastumačenja viđene zagonetke, prođoše joj kroz glavu ove reči: "Ko zna udisati vazduh mojih spisa, zna da je to vazduh visine, jak vazduh. Za njega neko mora biti stvoren, ili je ne mala opasnost da se u njemu prehladi. Led je blizu, usam lje nost stahovita, - ali, kako mirno leže sve stvari u svetlosti, kako se slobodno diše, kako se mnogo toga oseća pod sobom!" (Niče). - O, kada bismo samo mogle ostati ovde i po noći!, uzdahnula je tada Gala u ime sve tri.

Kasno-popodnevno brujanje ubrzano procvetavajuće doline podnožja ove stene, kao da je sebe odjednom dovelo do vrtoglavog glasovnog uspona, odbivši se, kako im se svima učinilo, o ledeni lik punog meseca i njegovu sablasnu tuđinu, - dobivši time još na ubrzanju, te ujedno se prelomivši na bezbroj lutajućih melodija od, iz zbirne dubine svih dolinskih cvetnih čašica, prazno-izdahnutih zveket-kristala. I taj povratno obru ša vajući pad s visine zlosrećnog susreta mesečevog kamena, beše doveo do ponovno zbirno-sudarnog ujedinjenja raspršenih kris talnih segmenata ovih ptičje-melodijskih linija, - sve do njihovog komešajućeg uskovitlavanja na rubu vlastitog poniranja u preduboke mekote doline, koja u sebe beše bespovratno upijala svaki, s strme visine nemo-kliknut, zov. Kovitlanje zbrke ptičje-vetrovnih zvukova, što beše u sadejstvu sa nadolazećom jekom glasova iz odškrinute planinske pećine, postade sve intenzivnije, prešavši u zaglušivo-vodenu huku koja je počela da udara i navire uz okomitu stenu. Više je bilo nemoguće razlučiti zvuk vetra od zbirno-ptičjeg zvuka. I budući omamljene ovim naglo-poletnim haosom zvukova, u kome kao da je bilo nečeg zloslutno odmamljujućeg, sve skupa ih u trenutku već savlada san: u njih zaspale hučno-penušasto je ustrujala eterična bujica, izvukavši, za trenutak, njihova svetlosna tela kao svilenu bubu iz odbačene težine sopstvene joj čahure. Tada se sve skupa, kao po već unapred odbrojanom trajanju sna, probudiše. Beše samo jedna, - ona njima iz radoznalosti slučajno pridružena -, koju to ne beše sasvim zahvatilo, te koja se na vreme prenu. Krik neljudskog straha prolomio se dolinom: jer, ova devojka, sleđeno-zapanjena, beše upravo videla sve njih, kako bosonoge, ćutke-saglasno, i ne obazirući se na njene dozive, kreću da se golim rukama penju uz strmu šikaru najgornje litice, grčevito se hvatajući za šiblje kao što to čine samo slepci u potpunom mraku, - konačno nestajući, prateći pri tom u korak Amandu, u gustom purpurnom oblaku što je iza zida odškrinute pećine blago istrujao, obavivši najedared i celu spoljašnju stranu oštro-strme stene.

Šta se dogodilo na steni? Osim tela stare vaspitačice, nađenog u podnožju, nije nađeno ni jedno drugo telo, a u maloj okolini u kojoj se svi poznaju nije bilo nikog ko bi ih neprimećen mogao oteti. Posle nekoliko dana pronađena je onesvešćena Irma, nešto niže od mesta njihovog nestanka, iako je na tom istom mestu sve do pre toga dana nije bilo. Na njoj nije bilo tragova nikakvog napada, - i, čudnovato, iako su joj ruke, usled hvatanja za trnje i grubo šiblje, bile ranjave i nokti polomljeni, bose noge su joj ostale sasvim neranjene, kao da joj nisu bile ni potrebne za penjanje uz stenu, odnosno, kao da je uza stenu nečim bila silovito brzo nošena. Kada se osvestila nije se ničeg sećala, čak ni toga kako je na steni zaspala. Ubrzo posle toga njeni roditelji su je iz straha izvadili iz internata. Sara je tvrdila kako je Amanda uistinu znala da se neće vratiti, te da je bila osoba koja je znala izvesne tajne, te da je bila poput Botičelijevog anđela. Iz žalosti zbog odvojenosti od Amande i Gale, Sara se razbolela, da bi, nakon kraćeg vremena, ispustila dušu u onaj jedan njome obožavani biljni staklenik gde joj oduvek beše zabranjeno da ulazi. Jedna svima njima naročito draga učiteljica uzalud je bila pokušavala da zaštiti Saru od upraviteljice kada joj je pretila da će da je vrati nazad u užasno sirotište iz koga beše samo uz tuđu pomoć i puku sreću prebegla. Toj učiteljici je Sara najavila svoju smrt, prethodnog dana, u njenom snu - to beše isti san kakav se u sasvim isto vreme dogodio i njenom siromašnom bratu, zaposlenom u obližnjem mestu, koji joj nije mogao pomoći. Meštani, pak, pričahu kako izvesno bilje na steni, onda kada je pun mesec, stiče moć da se samo od sebe vidljivo pokreće. Svačiji sat bi svoj otkucaj zaustavljao u podnožju ovih stena, i to tačno na podnevnom podeoku. I sve te priče koje su se munjevitom brzinom širile po internatu stvorile su neopisivu paniku kod skoro svih učenica i njihovih roditelja, pa i samih učiteljica, da bi, na kraju, prerasla čak i njihove lične interese koji su ih tu još zadržavali. Škola je propala, a stara konzervativna upraviteljica, ostavši tako gotovo sama, izvršila je samoubistvo u očajanju zbog svog "građanski nedozvoljenog neuspeha".

Otud se čini da zbiljska opasnost po ove prenežne devojke nije ni dolazila od spolja, sa stene, već od iznutra, iz same građanske institucije koja ih beše suštinski onemogućavala u ospoljenju njihovog sopstvenog izraza. Jer, one su tu samo iskliznule iz jednog sistema u koga ih je, neko ko je ostao skriven iza lika uistinu sobom samo upotrebljene upraviteljice, hteo smestiti u korist upravo svog vlastitog ojačavanja u njemu. A sa njihovim iskliznućem propao je i taj neko ko beše bezmalo zavidan prema njihovom "tajnom znanju" - tek na izgled ni malo vrednovanom u jednoj velikoj i uglednoj javnoj instituciji!

Ostao je tu samo jedan drzak mladi putnik sizifovske upornosti, koji neprestano gledaše u pravcu vrha one najviše stravične stene: i čak se jednom usudi da, osećajući u trenutku dah čiste svesnosti u bilju koje držaše pod prstima, pogleda u zakrvavljen krug zrcalno-punog meseca, drhteći. Pitao se, iz sopstvenih pred-znajućih dubina, na koji način je veliko smrt-utočište, - onda kada se zarad njihove zaštite i očuvanja za neku daleko im buduću pojavu na zemlji, tu beše već međutrenutno ras klopilo -, uopšte moglo toliko ubrzano da rastvori njihova fizička tela; odnosno, da ih bez traga rastvori sve do u sam eter što struji kroz nisko visinsko zelenilo. I tek tada se iznenada seti kako mitska Alkestida, u zamenu za produžetak ovozemaljskog života dragog joj Admeta, beše bez traga nestala na onaj svet:

"(...) Zar meni nešto ostaje od onog

što bejah ovde? To što umirem

i jeste razlog. (...)

(...) Ali, on

još jednom vide devojčino lice

gde okreće se k njemu, s osmehom

svetlim kao nada, koje bezmalo

bilo je obećanje: da će se

kada izraste iz duboke smrti

vratiti njemu, živom -

 

Tada on

klečeći, naglo prekri lice svoje

šakama, kako ne bi ništa više

video posle ovog osmeha."

 

(Rilke, "Alkestida")

Sunčane strele