Ilija Bakić
Vratolomni stiho-slalom

Zvonko Sarić "Šinjel do svanuća"
izdavač: Signal Beograd 2001.

Stvaralaštvo Zvonka Sarića (1963) višestruko je u svojim pojavnim oblicima - poezija, priča, roman, vizualije, mejl-art, rok'n'rol, pozorište performans - ali se sva dosadašnja dela/radovi mogu podvesti pod zajednički imenitelj - traganje za drugačijim, specifičnim likom stvarnosti koja nas fizički i duhovno ispunjava i okružuje. Naravno, traženje novog određuje stav-odnos prema starom i tekuće-sadašnjem (nemirenje s okoštalim instant-konfekcijskim svetonazorima i isto takvom konfekcijsko-svakodnevnom umetnošću koja ih prati i podupire) i stav spram onoga što dolazi (a taj je aktivno učešće u gradnji senzibiliteta koji se trudi da obuhvati totalitet sveta/svetova i uspostavi interaktivne odnose s njim/njima). Ovaj Sarićev (neo)avangardizam (u okrilju Signalizma kao približnog/pogodbenog odredišta koje se istovremeno prihvata ali i menja i proširuje) rezultira strastvenim pristupom samom činu stvaranja odnosno visoko voltažnom energijom koja izbija i varniči iz njegovih knjiga i koju reči-slike-pokreti kao provodnici isporučuju čitaocima-gledaocima-slušaocima. U sledu tih i takvih energetskih emisija "Šinjel do svanuća" najnovija je poruka-signal krcat značenjima, aluzijama, igrarijama, "bukom i besom", tišinom i mukom.

Pesnik oštro započinje svoj vratolomni stiho-slalom na kom su reci strmoglava staza a vizualije kapije-zastavice za koje se zakreće ka novoj etapi trke s vremenom i sopstvenim snagama, intelektualnim i fizikalnim - knjigu-trku otvara proglas Velike administracije književne proizvodnje upućen mladim piscima s zahtevom da za realizovanje svojih ostvarenja plate u gotovom. Nema, dakle, mistifikacija o Umetnosti-Lepoti-Opštem dobru itd. već se odmah traže pare. Ako pišeš - plati da bi bio objavljen, ko to ne može - nek se okane ćorava posla. Popusta nema. Čist račun - duga ljubav. Koliko para - toliko literature i slave. Ko voli - nek izvoli. Šou/cirkus mora dalje. A "Slovocikli", ta negativna pojava, moraće biti uklonjena jer remeti podaništvo organizaciji autora angažovanoj na proizvodnji jezika. Onih koji drugačije misle i rade ne sme biti.

Ipak, pored podobnog i odobrenog stihoklepstva, izvan zadatih okvira-šablona postoji slobodna, neogranizovana (van organizacije) poezija, njeno stvaranje duboko je ličan, intiman čin a pesnika, kao u svakoj vezi, rastržu teško-slatke muke u kojima je začinje, za kojima slede mučnina, frustracija, neodlučnost, sumnja, iščekivanje, porođaj (s komplikacijama). Reč je, dakle, o demijurško-đavolskom poslu, kreaciji i dekadenciji, o potpunom zaranjanju u opšte poznati svet i njegovom razbijanju na deliće koji će biti sastavljeni u novu sliku na kojoj jesu svi delići ali je njihov položaj i međuodnosi sasvim originalno neponovljiv. Rizik ovakvog delanja ogroman je; kretanje u pravcima suprotnim od uobičajenih svakako se neće dopasti ostatku populacije kojoj je propisano da misli na određeno-odgovarajući način, što pak proizvodi nerazumevanje, otpor, odbijanje takvog dela i njegovog stvaraoca (ali baš zbog toga narečeni pesnik i nije u organizaciji); drugi problem je u nužnosti samo-posmatranja, samo-poricanja i samo-gradnje pesnikove, u otkrivanju sopstvenih mračnih mesta, od blage nekonvencionalnosti, preko obesnih poigravanja svojstvenih svakom detetu koje se zanosi iluzijama da vlada onim što je pred njim (jer mu se ono čini slabim i bespomoćnim) do konačnih svođenja računa u kojima nihilizam svega i svačega oštro šamara po licu domaćina.

No, još pre nego je napisan i jedan stih ove knjige ili isečena i jedna ilustracija za kolaž-vizualije, Sarićev stav je bio jasan: snaga stvaranja neće se (svesno) sputavati pod izgovorima bilo kakve (ne)pogodnosti, (ne)poželjnosti, (ne)podobnosti. Svi putevi, pravo, ustranu, unazad, istim tragom, igrarije, izvrtanja i uvrtanja reči u i iz sebe, bolna usecanja u meso značenja sve do potpunog bez-značenja, zavedenosti kloparanjem, odzvanjanjima reči - sve je to dobrodošlo. Fragmenti - kafana i konobarica, kafe-kuvarica, izmišljenih samo-citiranja, opranog i prljavog rublja, rok fetiša, retuširanih poslovica i svakodnevnih narodskih mudrolija, fantazama, cinizma, smeha, iskežene podsvesti, prostituisane nesvesti, karikiranja velikih parola sa TV mozgoloma-mozgoždera, perika i zamašćene kose, hemijskih olovaka, kočijaša, reklama za lepše-brže-bolje-to-vam-je-oduvek-trebalo-ali-niste-to-znali, ah tugo potrošačka!, golih šetača/ica, sijalice, prenosa fudbalskih utakmica, začepljenja i otčepljenja i čega sve ne i toga još i još - svi su promešani, začinjeni, slatko-gorki, slano-ljuti, za smeh i naborano čelo, za začuđenost do zore prve, druge i one sledeće. Svako novo čitanje i razgledanje, bilo da se ide redom ili na preskok donosi drugačiju vizura, ona stara se koriguje ili potire, ista je i drugačija, nema je, vraća se, gubi. Šinjel kojim smo se ognuli, veliki, vojnički, miriše na znoj, kiše i drnč za čišćenje zagaravljenih cevi, topao je, preširok ali i tesan, dubok, težak, guši, daje sigurnost. U svakom slučaju, ništa nije jednosmerno, jednoznačno, zadato za vjeke vjekova jer na vlasti je razbarušenost, lascivnost, neobaveznost, razgaljenost, dobra vibracija raširena i preko mučnine ne da bi sve bilo kič-ružičasto već da se vidi i druga, treća, peta strana. Koju će čitalac odabrati zavisi samo od njega, od volje mu, sklonosti, trenutnog (ne)raspoloženja. Zvonko Sarić je raširio lepezu svakovrsnih puteva i nije voljan da bilo koju protežira (mada, istini za volju, sam njegov čin nosi poruku, neizgovorenu ali ko razume - shvatiće, za ostale nema šanse).