Slobodan Nenin
Umetničko situiranje prolaznosti

Gađenje

Kada se jedan nedužni umetnik, koji pre nego što je dobio zadatak da oslika manastirsku trpezariju nikada nije razmišljao o onome što radi, požalio da ne zna kako zmaj izgleda starešina manastira mu je rekao: "Zatvori se tamo, postani zmaj i onda naslikaj samog sebe..."

To nije moglo da se dogodi u Evropi. Najviše što u evropskim manastirima može da se nađe u čoveku je Bog. Ne zmaj. Zmaj u čoveku je čedo istočnjačkog pogleda na svet koji sve stvari poima u međusobnoj povezanosti na način da svaki deo u sebi već sadrži sve ostale delove; pa i zmaja. S tog stanovišta starogrčki aksiom da "nijedan deo ne može biti veći od celine čiji je deo" ne može da izazove nikakvu drugačiju reakciju do Budinog plemenitog ćutanje. Ono je posledica uviđanja da objasniti nešto znači, u krajnjoj liniji, pokazati kako je to nešto povezano sa svim ostalim, a pošto je to nemoguće, nemoguće je objasniti bilo koji pojedinačni fenomen.

Međutim, ljudska sudbina se baš i sastoji od pojedinačnih fenomena kojima naše želje pripisuju stvarnost, a oni nam, zbog svoje nepostojanosti i prolaznosti, propisuju patnju. Patnja je posledica toga što su nam naše predstave o stvarnosti toliko shvatljivije od stvarnosti same da ih brkamo smatrajući naše pojmove i simbole stvarnošću samom. Tako sva "objašnjenja" nisu ništa drugo do pokušaj utehe zbog prolaznosti stvari. Možda niko nije potresnije od Kjerkegora uvideo koliko je ta uteha varljiva. Posle "Estetske" i "Etičke" faze u životu on je na kraju, u "Religioznoj" fazi, morao da se baci u "ponor beznađa" zato što je ljudske duše spakovao u uske fioke čije ključeve drži Bog. Svako od nas se ponekad suoči s Besmislom. Ako ništa drugo, ono bar onim Hegelovskog tipa "Zašto je nešto, a nije ništa?" Ali, samo se poneki zgade kao Kjerkegor. Oni kojima se to desi postaju umetnici ili isposnici; ljudi koji znaju da je "fioka" prazna i da se, prema tome, može ispuniti bilo čime. S tog stanovišta Krišnina izjava da se razlikuje od ljudi samo po tome što se setio svih svojih pređašnjih života zaista mora da izazove "gađenje" jer je zbir svih njegovih pređašnjih života zapravo samo zbir svih prolaznosti, svih neznanje i svih patnji koje iz njih proizilaze po zakonu Karme.Kada se shvati da svaki postupak ima za posledicu sve ostale, a i da je sam posledica svih pređašnjih i da se taj lanac varljivog, nepostojanog, prolaznog produžava u beskraj, iz života u život, čovek mora da se zgadi i da poželi da se svega toga reši.

Kad se zgrabi Besmisao nevolja je u tome što jedni vide samo besmislenoga drugi samo ruke. Oni prvi postaju budistički kaluđeri, a drugi umetnici. I jedni i drugi nastoje da se iskobeljaju iz sopstvenih pojmovnih mreža, da preveziđu reči i objašnjenja i tako raskinu okove Karme; nastoje da isprazne "fioke". Kaluđer će se patnje osloboditi kad uvidi da je i patnja nešto prolazno i nepostojano kao i sve drugo. Dopustiće međuzavisnim prolaznostima da teku kroz prazninu "fioke" i po principu "Dođi i vidi" čekati na ljude koji traže istinu i utehu.

"Ne ide izvor žednome već žedan izvoru", rečeno je. Kada je o umetnicima reč oni su zaista izvor koji teži žednima. U osnovi je težnja ka poimanju sveta u kome naučna otkrića mogu biti u skladu s duhovnim ciljevima i religioznim uverenjima - kako veli Nikola Tesla. Stoga ima mnogo više sličnosti između zapadnjačke umetnosti i umetnika, nego između zapadnjačke umetnosti i zapadnjačke navike s jedne, i istočnjačke filozofije (u ovom slučaju Budizma), a druge strane. Istočnjačka filozofija nikada nije imala potrebu da se odvoji od religije jer su i jedna i druga oduvek bili zadatak koji treba ostvariti, put koji treba preći, jedan praktičan pogled na ljudsku patnju. U zapadnoj tradiciji to se pre može reći za umetnost nego za filozofiju i religiju. Dodatna sličnost je i u tome što ni zapadnjačka umetnost, niti istočnjačka filozofija nisu opterećene "značenjima" i "objašnjenjima" kao filozofija i religija na Zapadu.

Ali, po čemu se onda razlikuju budistički kaluđer i umetnik? Pa po tome što, nasuprot kaluđeru koji se prepušta toku osvojene "praznine", umetnik nastoji da tu "prazninu" ŠUNJATA ispuni, što znači da se još nije oslobodio patnje. Po tome je on ravan budističkom idealu Bodisatve koji odlaže vlastito spasenje da bi ostalim ljudima, a Buda i svim bićima, pomagao da se spasu. On je više od utihnulog kaluđera jer je "svoje srce usaglasio se sveopštom patnjom čovečanstva".

Da bi se ovo poređenje lakše shvatilo treba reći da se umetnik ne prepušta toku "praznine" kao kaluđer već nastoji da uhvati sam "tok". Kineskom slikaru, kao onom s početka, nikada neće pasti na pamet da preslikava ili imitira prirodu jer priroda zna bolje. On nastoji da uhvati ono prirodno, promenu samu. Zato odnosi boja i tonaliteti na istočnjačkim slikama mogu biti "neprirodni" - ponegde je to čak neophodno - i ostati vrhunska umetnost, ako sa stanovišta ispravno pojmljene prolaznosti u jednom trenutku zaista mogu biti takvi. Ta vrlina mogućeg našla je najpotpuniji izraz u kaligrafiji, a potom i u Simije slikarstvu. I zaista, dalja redukcija nije moguća. Crteži zaista izgledaju kao da su slikani u vazduhu, bez boje, kista i hartije, i da su vidljivi samo zahvaljujući boji, kistu i hartiji!

To je prelomna tačka u poimanju prolaznosti i umetnosti, jer umetnost pre svega treba da bude nepostojana, prolazna, efemerna, neuhvatljiva kao i život okovan zabludama i neshvaćenom patnjom. S druge strane, pošto se umetnička dela obraćaju ljudima s koprenom iluzija na očima (Maja) i okovanim lancem Karme ona moraju nešto i da znače da bi našla put do središta orkana, do beskrajnog, mirnog ponora u koji se Kjerkegor bacio. Značenje je putokaz na Zapadu, a uputstvo na Istoku. Svako umetničko delo na Istoku istočnjacima znači isto koliko i religioznim zapadnjacima verske slike, pesme, romani..., ali tamo nikome nije ni na kraj pameti da ih zbog onoga što znače (dakle, u prvom sloju) proglase za Lepe. Lepota je iza "značenje" i "uputstva". Na Zapadu to prečesto zaboravljamo iako savršeno umemo da prepoznamo lepotu u istočnjačkim umetničkim delima mada nam je njihova simbolika nepoznata, a "značenjski" sloj teško razumljiv ili nerazumljiv, pa čak ako ga uopšte i nema. Notorna je činjenica da se od buljenja u putokaze ne vidi pejzaž kojim nas put vodi, a umetničke kritike itekako prečesto liče na preuređivanje saobraćajnih znakova umesto da odgovaraju na pitanje kuda nas taj put to vodi. Umesto da uhvate umetnika za ruku ("Ja ne znam kako zmaj izgleda") dive se putokazu ("Zatvori se, postani zmaj i naslikaj sebe.") Još gore je kada se dive umetniku umesto da "vide" zmaja. Inače, rečeni zmaj je najbolji ikad naslikan.

Razlog za to najverovatnije leži u činjenici da nas umetnička dela tako bolno opominju na prolaznost, neznanje, zablude i patnje koji iz njih proizilaze pa sva "objašnjenja", "pojašnjenja" i analize značenja umetničkih dela nisu ništa drugo do očajnički pokušaj utehe zbog prolaznosti stvari. Nekada je to očajanje toliko da i iz skroz negativnih kritika proizilazi da je reč o vrhunskom umetničkom delu; čim je izazvalo toliko očajanje.

Dokaz da se putem može hoditi i bez putokaza je slika Jan van Ajka "Venčanje Đovanija Arnolfinija i..." Mladoženja je odeven u crnu odeću, a to je boja Zemlje, mekog, slabog, povodljivog i pre bi odgovarala mladi koja je odevene u zeleno. Baldahin je crven, a to je boja kreativnosti, muškog, jakog... Mladoženja je bos, što bi moglo da znači da je na svetom tlu. Međutim, bosi su ti koji očekuju blagoslov, a on drži ruku kao da blagosilje. Uz to, njegov veliki crni šešir izgleda kao oreol oko glave. Tu su još i papuče koje niko ne bi mogao da obuje, nekoliko zalutalih pomorandži i sedmostruki svećnjak iznad glava s jednom upaljenom svećom. Ne zna se šta svetlost s prozora osvetljava, a njih dvoje kao da su ozareni tračkom svetlosti kroz otškrinuta vrata kroz koje umetnik izlazi...

Toliko o značenju, uz napomenu da je pomenuta simbolika crne i crvene boje Kineska, a ono ostalo...

Pa zar se u ogledalu iza njih ne vidi umetnik kako izlazi...