Slobodan Nenin
Umetničko situiranje prolaznosti II

Opreznost

"I najduže putovanje počinje jednim korakom; ali nije sigurno da ćemo ga završiti s jednim parom slamnatih sandala."

Buda je jedanput rekao: "Ne čini zlo. Čini dobro. Neka ti um bude čist. Ovo je učenje Bude."

"Zar je to sve?", začudi se jedan stari ratnik. "Pa to zna svako petogodišnje dete!"

"Možda", odgovori Buda, "ali koliko osamdesetogodišnjaka znaš kojima je to uspelo?"

Na to putovanje, s jednim parom sandala, polaze umetnici i kaluđeri, Prvi korak je posledica jednog nejasno pojmljivog osećanja, ali sasvim konkretnog, posledica GAĐENJA na: "To što smo danas potiče od naših jučerašnjih misli; naše današnje misli grade naš sutrašnji život. Život je delo našeg razuma." Taj prvi korak, dakle, nije posledica razuma, zaključka, obrazovanja ili znanja niti mudrosti. Gađenje nad vlastitom "uvaljenošću" u tok prolaznih i promenljivih fenomena za koje smo vezani željama i patnjom što se nijedna ne ispunjava do kraja većini ljudi se pokazuje kao svest o tome da kroz život stalno napredujemo sa sve većim osećanjem gubitka. Umetnik polazi na put da nadoknadi taj gubitak, da ga nečim zameni; umetničkim delom ili, možda, naporom da ga stvori. Kaluđer, međutim, mora da uvidi da nikakvog gubitka nema, da je vera u cilj istorije i svakog individualnog života iluzija.

Doduše, umetnicima se ne može odreći svest o tome da dokaz da nešto postoji ili ne postoji nema nikakve veze sa stvarnim postojanjem ili nepostojanjem te stvari. O, znaju oni to, osećaju, da ne postoji nigde i ni u čemu trajna i nepromenljiva osnova, ali se, za razliku od kaluđera ne mire s tim. Oni pokušavaju da ponude nešto "umesto" te trajne osnove, a mogu da ponude, bili toga svesni ili ne, samo sebe. Stoga i kaluđeri i umetnici moraju biti oprezni na tom putu. Oprezni da se "ne vežu" nizašta što im se ispreči na putu. "Monah koji poznaje radost opreznosti, a nepromišljenost posmatra sa strahom, hodi svojom stazom kao vatra, uništavajući sve prepreke, velike i male", rečeno je u Damapadi.

Ali, ta vrsta opreznosti nije nepoznata ni nama zapadnjacima. Jedan od onih koje je bila obuzela je i Hegel. On je odlično znao da je smisao nešto što se pojavljuje na kraju, kada je stvar već iscrpena u svom rezultatu, ali je zapadnjačkog odnosa prema svetu, u naučnom miljeu po principu "ako..., onda..." uspeo da se otrgne tek pred kraj promišljanja, iako je već Kant dosta stidljivo posumnjao u njega. Kakva li je to "GAĐENJE" bilo koje je jednog Hegela podstaklo da sebe poistoveti sa sovom koja će progledati tek kad zavlada tama! On je, dakle, prekasno postao oprezan.

Njemu nasuprot - sigurno i zahvaljujući - Ernst Bloh od opreznosti baš i počinje. On se na jedan od najspektakularnijih načina odrekao "nepromenljivih osnova" i "definitivnog smisla" kada je u Tibingenskom uvodu u Filozofiju napisao: "Ja jesam. Ali, ja nemam sebe. Stoga mi tek bivamo. "Shvativši nedostalnost Dekartovog" Cogito ergo sum." i posumnjavši u primat "metode" Ernst Bloh je u obrazlaganju ovog stava i dokazivanju Dekartovske manjkavosti posegao, umesto za Filozofijom, za Geteovim Faustom. On razrešenje Faustovske dileme pronalazi u Nadi, ali je postao neoprezan kada je pokušao da definiše njene principe pre no što je otkrio zašto je Nada uopste moguća.

Najtragičniji primer "neopreznosti" na Zapadu je Šopenhauer. On je možda jedini čovek koji se "vezao" za ono početno GAĐENJE. Prosto kao da je prepisivao ono najelementarnije u indijskoj tradiciji kada je tvrdio da je "ovaj svet najgori od svih mogućih" što bi svaki budist prihvatio, da bi potom, krajnje neoprezno, ustvrdio "i da je samo malo gori ne bi mogao da postoji". Buda bi na to odgovorio da baš i postoji zato što je gori da gori ne može biti.

No, s umetnicima je stvar nešto drugačija, mada se uvek radi o jednoj istoj opreznosti. Kao ni budistima, ni njima nije neophodno da se bave Metafizičkim, a još manje Ontološkim problemima, jer je sve iluzija, prolazno i lažno, jer je sve što vidimo, činimo i želimo samo tvorevina naših "vezanih" umova. I za jedne i za druge jedina izvesnost je patnja. Budistički kaluđer nastoji da se patnje oslobodi, a umetnik da gađenje zbog besmislenosti patnje osmisli. Umetnici, za razliku od Bloha, ne traže razloge za Nadu,oni ne dokazuju da Nada postoji već nam to neprestano pokazuju. I mora da bude neprestano, da bi bilo Umetnost, jer se u neosmislivom toku stvari uporište ne može tražiti u prevrtljivom umu već u srcu. Baš zato umetnička dela mogu da budu uverljiva,uprkos tome što umetnici pokušavaju nešto besmisleno: da osmisle Besmisleno. Može li se napisati knjiga o nečemu što ne postoji, čak ni kao izmišljotina? Može li se napisati knjiga o Ništa kada su čisto Ništa i čisto Nešto lišeni svih kvaliteta? Ovaj početni uvid Hegelove Logike je skroz "budistički". (Između je promena, a u promeni ne postoji nikakav smisao) što odnedavno toliko spretno uviđaju fizičari (osim Promene same). Bili umetnici toga svesni ili ne ljudi im veruju jer nema alternative....

Budistički mudrac zna da alternativa Besmislu ne može biti Smisao.

Na to je mislio i Lao Ce rekavši da "Onaj ko ne zna govori, a da onaj koji zna ne govori". Umetnici govore,zapravo njihova dela, pa su ipak slični kaluđerima. Jer, autentični umetnici "delaju nedelanjem", isto kao i Zen kaluđeri. Ova taoistička ideja o "nevezanosti" za posledice dela je elementaran oblik ispoljavanja budističkog odnosa prema svetu. Kanonizovao ga je šesti patrijarh kineskog Budizma HUINENG, i priznati začetnik Č'an škole koja je kasnije postala Zen. On je odnos prema svetu definisao kao obavezu da se svaki posao obavlja kao da je najvažniji na svetu, čak i najprljaviji i "nečisti", kao da je jedan jedini i bez ikakve "vezanosti" za korisne ili bilo kakve druge posledice tako obavljenog posla. E, umetnicima niko to ne propisuje, kao učenicima u manastiru. Oni tako stvaraju ukoliko su zaista umetnici. Takvog odnosa ne može biti bez početnog gađenja. Kaluđeri su ljudi koji su se tako zgadili nad samim sobom, a zgaditi se nad samim sobom znači poistovetiti se sa samim sobom. Umetnici su ljudi koji su se zgadili nad "fukarom", nad neznanjem, nad zlom, glupošću, nad svom nedostajućom punoćom života. Međutim, kao što je rečeno, zgaditi se nad "fukarom" znači poistovetiti se s njom... Zbog toga je stvaranje, bilo kakvo stvaranje, umetničkih dela i onih koja im samo nalikuju prvenstveno akt milosrđa. Umetnik ne treba neprestano podsećati da "usaglasi svoju patnju sa svekolikom patnjom Čovečanstva", niti da se moli "da sve strasti budu iskorenjene i da sva bića budu spasena", što su obavezne jutarnja i večernja molitva u Zen manastirima. Umetnici su i bez toga milosrdni, kad su umetnici. Po tom milosrđu su i najsličniji kaluđerima. I jedni i drugi spadaju u najmilosrdniju grupu ljudi, a žive od milostinje drugih...

Dakle, opreznost posle prvog koraka je milosrđe, ali nije samo milosrđe. Pojam opreznosti uključuje još nešto; i za umetnike i za kaluđere. I za jedne i za druge zato što se ipak radi o Životu, ma kakav bio. Kaluđer radi na tome da život primećuje koliko i kap kiše koja mu se sliva niz ogrtač, a umetnik radi na životu koji protiče kroz njega. Zato, u stvari, umetnik mora da bude još oprezniji. Suština te opreznosti je nešto što je promaklo Dostojevskom i Tomasu Manu, čim su dopustili da im ponestane fizičke snage, a možda čak i one druge, da dovrše ono najbolje što su započeli (mislim na Čarobni breg i Idota). S Isidorom Dikasom i Remboom stvar stoji sasvim drukčije; oni su bili dovoljno oprezni da na vreme dovrše ono najbolje, pri čemu ne mislim na njihove godine već na milosrđe koje su uložili u taj napor...

No, tu vrstu opreznosti ipak je najlakše uočiti u blizini kaluđera jer je on toliko radio na sebi da je postao živi primer milosrđa, da je postao "umetničko delo", mada se svako od nas prilikom takvih susreta neminovno zapita: "Zar toliko dugog i strašnog truda za tako mnogo običnosti..."

Ima li većeg komplimenta?

Prisetimo se slike Jan van Ajka "Venčanje Đovanija Arnolfinija i Đovane Cenami". Da li to Đovani blagosilja odlazećeg slikara kome je baš dao novac?