Slobodan Nenin
Umetničko situiranje prolaznosti III

Poniznost

"Bambusova senka mete stepenište;

ni trun prašine..."

Oprezni su ponizni,jer su svesni da su zatečeni uslovi i okolnosti posledica njihovih postupaka iz prošlosti,njihovih vrlina i mana; dakle, njihova vlastita zasluga. "Sada" je uvek bambusova senka na velikoj pozornici Sveta, a "JA" trun prašine. Budistički kaluđer to smatra poukom, a za opreznog umetnika svest o neprestanoj samouslovljenosti je teret kojeg po svaku cenu nastoji da se oslobodi. Istini za volju, na svoj način svako od nas to pokušava i po tome smo sličniji kaluđeru pošto cenimo, čak poštujemo, iskustva starijih, a verujemo samo svojima. Umetnici, međutim, osećaju da je jedini način da se neprestano čuvaju askripcije. To je suština poniznosti ; svemu što vidi ili doživljava čovek ne sme da pripisuje sličnost s nečim što je ranije video ili doživeo. To, uspešno, oslobađanje od askripcije je zalog umetničke originalnosti. Dela onih koji su uspeli da se askripcije oslobode nam baš zato uvek izgledaju nova iako je, priznaćete, broj umetničkih tema užasavajuće mali...

Ovde se radi o pogledu "nerođenog deteta". O "viđenju" suštine kroz smetnje koje dolaze od materijalnih stvari, od drugih ljudi i, već rečeno, od vlastite prošlosti. Radi se o svesti da se čovek s pravom može nazvati ogledalom univerzuma, pošto se u njegovoj svesti mogu reflektovati sve stvari, ali se, zato, univerzum ne može nazvati ogledalom čoveka pošto mu ništa što u njemu vidi ne može pokazati šta on zaista jeste. Taj problem su ljudi osuđeni da rešavaju sami.

Kada se s Opreznosti uspnu do Poniznosti kaluđeri će zauvek ostati u svom žutom ogrtaču; svesni da su roditeljima dužni za život, drugim živim bićima za pomoć, državi za mir, a Budi za prosvetljenost. Na žalost, umetnici na stupnju poniznosti nisu svesni ovih dugova i zato mogu biti veoma opasni, pre svega za najbliže...

Šta to znači? Najpre treba razjasniti jednu protivrečnost koju mnogi kaluđeri ne uspevaju da razreše i zato se nikada ne uzdignu do sledećeg stepenika, do Saosećanja. Radi se, naime, o tome da je mržnja prema objektima i drugim ljudima isto toliko "vezujuća" koliko i ljubav prema njima. Voleti ili mrzeti su kategorije žudnje kojom se vezujemo za svet iluzijom o vlastitom nepromenljivom "JA", koje je uz to najvažnije i nepogrešivo... Istom vrstom žudnje vezuju se za svet prolaznosti oni koji žude da se spasu, da se prosvetle, da dosegnu krajnji cilj Budinog osmostrukog puta oslobođenja.

Tako je i žudnja umetnika da se tereta prolaznosti oslobode na isti način samoj sebi protivrečna; dakle "vezujuća". Kaluđeri su, u miru i tišini svojih ćelija, toga svesni jer ne zaboravljaju maločas pomenute dugove. Od navedena četiri duga svako od nas je uključujući i umetnike, bar trostruko dužan; roditeljima za život, drugim živim bićima za pomoć i državi za mir. Toga su, međutim, umetnici najčešće nesvesni jer stvaraju s uverenjem da delima otplaćuju sve dugove, da je "dug" koji oplaćuju čovečanstvu važniji od svih drugih dugova. Stoga lako zaboravljaju na svakodnevne životne obaveze, pre svega prema najbližima, a loše posledice te zaboravnosti najčešće pravdaju "važnošću" svog rada. Eto, po tome su oni do grla "vezani". Zahvaljujući umetničkom naporu, iz želje da se prolaznosti rasterete, oni dugove u najboljem slučaju zanemaruju. Šta su, na primer, svojim najbližima i okolini dobro doneli Vagner, Rembo, Kjerkegor pa i Kafka...?

Iako je žudnja za prosvetljenjem ista vrsta vezanosti kao i žudnja za stvaralačkim opredmećenjem kaluđeri su u svojim ćelijama zaštićeni od loših posledica ovakve poniznosti. U oba slučaja, i žudnja za umetničkim stvaranjem i žudnja za prosvetljenjem su strogo individualne i neponovljive, i prosvetljenje i završena simfonija su jedinstvena iskustva. Pa ipak, na osnovu toga što ne postoji umetnik koji ne mašta o stvaralačkom miru i samoći (mnogi su ih i potražili i našli, odričući se porodičnog života, prijateljstva i posla) može se reći da svi umetnici zaista jesu ponizni s tim što se jedni odriču "vraćanja" dugova, a drugi zaboravljaju na njih. Prvi se povlače iz sveta kao kaluđeri da bi tražili u sebi samima i zbog toga su stalno u opasnosti od griže savesti jer je u samoći najlakše suditi samom sebi; a umetnicima još lakše jer je i svako umetničko delo na svoj način i osuda i presuda. Drugi pak, "zaboravni" stalno su izloženi opasnosti da ih drugi osuđuju i presuđuju im, ali ne zbog njihovih tvorevina već zbog načina života kojim nastoje da svojim tvorevinama obezbede neprolaznu vrednost. To su ljudi kojima je najlakše manipulisati. Nema ničega tužnijeg od umetnika koji postane političar niti ičeg lepšeg od poklona glumca posle valjane odigrane predstave. Oni prvi su u stalnoj opasnosti da skliznu sa stepenika poniznosti nazad do opreznosti, a poneki čak i do nivoa gađenja posle čega u njihovom životu ostaju samo prethodno stvorena dela... Neće pomoći ni vlast,ni žene, ni narkotici, ni alkohol, ni samoubistvo... Pali anđeo više ne može da uzleti.

Budući da je neprestano svestan "dugova" o kojima umetnici ne vole ni da misle poniznom kaluđeru ne preti takva opasnost već jedna mnogo plemenitija. U želji da otplati tri prva "duga" on će se odreći četvrtog zaduženja, prosvetljenja. Budi neće dugovati ništa jer će pomažući drugim bićima da se prosvetle i spasu vlastiti spas odložiti za neki drugi život. Takav kaluđer, Bodisatva, inače vrhunski ideal u Budizmu, jednak je poniznim umetnicima jer su im nastojanja u osnovi ista. Nije jedanput rečeno da je umetnost uteha, olakšanje, pročišćenje, podsticaj i saznanje, otkriće..., "da postoji da ne bismo umrli od istine".

Još po nečemu su umetnik i Bodisatva identični; bez obzira na različite posledice svojih nastojanja u svakodnevnom životnom miljeu. I jedan i drugi - umetnik dok stvara, a kaluđer u svakom trenutku svog života - delaju po principu "Učini to sada!" Tome su se naučili još na nivou Opreznosti, kada su se opredelili za "nekoristoljubiv rad"; umetnik da stvara kao da je to jedini i najvažniji posao na svetu, ne misleći na posledice, a kaluđer da u svakom trenutku svog života čini samo ono što je potrebno, ni manje ni više. "Posipaj svoj sjaj prašinom svetskom", savet je Taoističkog mudraca (Lao Ce) kojeg se kaluđeri zdušno pridržavaju jer delaju - i primerom, i rečju, i postupkom - za sadašnjost, za ovaj jedan, konkretan život i za žive, konkretne ljude kojima su okruženi. Umetnici, naprotiv, s obzirom da delaju za budućnost, za večnost, svojim sjajem razvejavaju prašinu svetsku. Samo taj sjaj nije identičan sjaju kaluđera koga neki ljudi cene zbog njega samog. Umetnika ljudi uvažavaju zbog sjaja njegovih dela i to uvažavanje je najveće iskušenje za opreznog umetnika. Ako mu podlegne, ako veličinu svojih tvorevina - a one su ipak produkt samo jednog manjeg dela njegovog bića - pripiše svojoj celokupnoj ličnosti, ako počne da misli: "Ja sam blistav, pa je blistavo i sve što činim", sunovratiće se u ponor sujete, zavisti, plagijata... Izgubiće ono najvrednije što poseduje. Izgubiće iskrenost. Istu onu iskrenost koja ga je odvela do Gađenja, uzdigla do Opreznosti, i koja ga sada pridržava na stupnju Poniznosti. Ona je kao "suza u oku ribe"; bistra, prožima, ali je mutna voda ribnjaka lako spira,...

Kroz tu suzu oko ribe gleda pogledom "nerođenog deteta". Koliko je važno zadržati je u oku, i za umetnika i za kaluđera, kazuje i sledeća priča:

Jedanput je Buda zamolio kaluđere da bosim nogama stanu na zemlju i opišu mu šta osećaju. Kaluđeri su opisivali zemlju, pesak, lišće...

"Šta?", uzviknu Buda. "Zar niko nije osetio stopalo?"