Slodan Nenin
Umetničko situiranje prolaznosti IV

Saosećanje

"Visok zid.

Sad žali...

Samo izviruje!"

Poniznošću se budi žal što niko ne preskače zid. Na tom stupnju i kaluđeri i umetnici su shvatili da su neponovljivo sami. Zauvek. Ali, još nisu svesni da je takvih samoća bezbroj. Poniznošću se obezbeđuje neophodna svest o samoći, o jedinstvenosti i neponovljivosti vlastitog bića; koja je, uz već apsolviranu svest o prolaznosti i izmenjivosti svega, osnova da se ostane umetnik i postane "dovršen" kaluđer. Da, ne morate biti umetnik da biste bili sami, ali morate biti sami da biste bili umetnik ili postali kaluđer.

Duše poniznih su, u stvari, ogledala koja verno odražavaju sve želje i zablude, toliko da niko u tom odrazu nije u stanju da prepozna svoju pravu prirodu već vidi sebe onakvim kakvim se drugima predstavlja ili onakvim kakav bi želeo da bude. Stoga ponizni ponekad liče na ulizice ili kukavice, ali se od njih razlikuju po tome što ne očekuju ništa zauzvrat. Reč je, dakle, treba shvatiti, o mentalnom stavu, možda je bolje reći duhovnom, a ne o prolaznom koristoljublju ili urođenoj zlobi. Međutim, veaini ljudi beznadežno uronjenih u zablude prolaznosti Poniznost baš tako izgleda, jer nisu čak ni pokušali da se oslobode askripcije. Duh poniznog je ogledalo u čijem odrazu oni ne vide istinu, jer ne znaju da ničemu ne smeju da pripisuju sličnost, ili istovetnost, s nečim već viđenim ili doživljenim, a naročito ne s jučerašnjim predstavama o sebi. Tipičan primer za ovo je iz indiske logike: askripcija je kada od debelog konopca u travi pomislite da je zmija, čak i da će vas konopac ujesti...

U simboličnom smislu duhovna situacija poniznih može se opisati kao: "Posipanje vlastitog sjaja prašinom svetskom" (Lao Ce). Ta prašina prlja ogledalo i ne dopušta mu da sija čistim, blistavim sjajem koji tako malo ljudskih bića uspeva da zapazi u svojim srcima, još manje da mu dopusti da sija, a najmanje je onih koji će se u njemu ogledati bez vlastitog odraza. Najveće šanse da u tome uspeju imaju umetnici i kaluđeri, kada shvate da ogledalo treba "očistiti od prašine svetske". Prašina svetska je rečeni zid, pa se može reći da je čišćenje ogledala isto što i rušenje zida. To se postiže.

Saosećanje je prvi korak koji se na putu do duhovnog ili umetničkog situiranja prolaznosti zaista računa. To je trenutak kada čovek oslobođen askripcije počne da veruje samom sebi, kada postane svestan da su "stvari" zaista onakve kakvim ih on "vidi", a ne onakva kakvim su ga učili da misli da jesu. On zna da "vidi" istinu uprkos tome što će ogroman broj ljudi, većina, SVI... tvrditi da nije u pravu. Žestok primar ovakvog "viđenja" su slike Stojana Đelića. On tako ubedljivo ruši zidove da bismo zaurlali od sreće da se iza njih da makar naslutiti blistava površina ogledala. Nje nema zato što Stojan Aelić stvara "zalihe". On je u zabludi, umetnički izuzetno vrednoj, genijalnoj, koju je Čuang Ce opisao sledećim rečima: "Uzvišeni čovek koristi svoju svest kao ogledalo; odslikava, ali ne stvara zalihe." Stojanov primer je možda najbolji da se pokaže na kako suptilnom terenu se nalazimo kada pokušavamo da dokučimo procese umetničkog situiranje prolaznosti? On "koristi svoju svest kao ogledalo; odslikava, ali STVARA zalihe" On stalno "čisti" ogledalo, stalno "ruši zidove" ali, umesto da "dozvoli ogledalu da sija svojim čistim, blistavim sjajem" skuplja "otpatke i ruševine" i njih slika. Te "zalihe" su za nas, za obične smrtnike, kao udarac pesnicom u lice; iznenadan, od koga ćemo se oporaviti s osećanjem da smo nešto propustili. Ali, nismo mi ništa propustili već Stojan. No, nije li, posle gledanja njegovih slika, svest o tome da nam nešto nedostaje već jedno postignuće kojim se tako malo umetnika može pohvaliti. U vezi sa tim, sada je valjda već jasno da će nadalje kaluđeri brže i u sve većem broju napredovati ka definitivnom savladavanju prolaznosti? Naime, niko se ne može školovati za umetnika, a za kaluđera može svako. Možda nam se zato čini da prosvetljeni kaluđeri postižu više? To više oni i ne pokušavaju da opredmete na bilo koji način, a kada bi pokušali... pa, možda bi bilo umetnost...

No, ipak je najvažnije istaći da prolaznost kojom se umetnici zanimaju i svetlost za kojom u svojim srcima tragaju kaluđeri nisu ništa drugo do dlan i nadlanica jedne ruke. Jedan Zen koan glasi: "Kakav je pljesak jedne ruke?" Na isti način bi se moglo pitati i šta je neprolazno u prolaznosti? Ili..., pa šta je crno u belom i obratno...? Odgovor, a on je uvek jedan, treba osetiti. I to je jedini razlog zašto se ovakva pitanja postavljaju i zašto se stvaraju umetnička dela. Umetničko delo je odgovor jednako kao i kaluđer sam, ali umetnik nije. On se rađa iz saoseaanja. To je sposobnost da se neka stvar sazna u njenoj celini, a ne da se "saznaje" po nekom njenom delu ili svojstvu. Saosećanje je sagledavanje neke stvari bez veze sa bilo kakvim životnim iskustvom ("čisto ogledalo"). Drugačije rečeno, to je trenutak kada Ponizni, razrušivši zidove i očistivši prašinu, kao ogledalom odražavaju neuprljanu, čistu, svetlost drugih ogledala u ljudima, životinjama, biljkama, kamenju... Saosećanje je uviđanje da se suprotnosti ne isključuju već da su uzajamno povezane, da je svaki par suprotnosti dlan i nadlanica jedne ruke, da skretanje od suštine nije moguće ako suštine nema, a ako je ima onda je i ona delić skretanja... Kinezi tu sposobnost, Saosećanje, nazivaju Feng Liu karakter čija je suština da se u haosu vidi sklad koji ga omogućava, da se taj sklad izdvoji i da se u njemu uživa. Moglo bi se reći da je to već samo po sebi umetničko postignuće, jer, nemojmo se zavaravati, ovakva otkrića ili razvijanje Feng Liu karaktera ili Saosećanja ima veoma dalekosežne posledice po one koji u tim nastojanjima uspeju. Ali, samo ako nisu umetnici. Umetnici rezultate tih nastojanja koriste da nam doviknu: "Hej! Vi, što patite! Znajte da patnja proizilazi iz vas samih! Niko drugi vas ne može potčiniti..."

To su, inače, Budine reči. I sličnost njih sa umetničkim delima nipošto nije slučajna. Stvarajući, umetnici su u suštini jednaki Bodisatvama, kaluđerima koji odlažu vlastito spasenje da bi drugim bićima pomagali da se spasu. Ili, najjednostavnije, umesto da uživaju u svom Feng Liu karakteru umetnici se muče, pate i trpe da bismo mi uživali. Možda se suština Aristotelove Katarze krije baš u rečenom, a ona je u tome što do "pročišćenja" dolazimo bez napora, bez ikakvog truda, u tome što je ono izazvano bez neke naše svesne namere, a bogami često i bez svesti o tome da nam je potrebno. Lao Ce je rekao: "Smanji stvar i uvećaće se. Uvećaj stvar i smanjiće se". Ovo je direktan izraz saznanja da se suprotnosti ne isključuju već da skladno, nadopunjavajući se, jednostavno postoje. Stoga je valjda već jasno da je odlika umetničkih dela to što male stvari čine velikim, a velike malim i obrnuto... No, nevolja je u tome što cenu za takva postignuća plaćaju umetnici. Za njih najdirektnije važi stav, izveden iz Lao Ceove izreke, da svaka stvar kada dostigne vrhunac u svom razvoju nužno mora da se preobrati u svoju suprotnost. Velika muka umetnika ostavlja premalo blaženstva jer zna da je mogao bolje, da nije kraj i da nikada neće biti sve "niti umanjeno, niti uvećano..." Isto je i sa nama koji u umetničkim delima uživamo. Prava umetnička dela umanjuju našu nesreću i patnju uvećavajući ih do opštečovečanskih razmera, a našu sreću i radosti (koje uvek hoćemo da podelimo sa onima koji ih ne zaslužuju ili će nam zavideti zbog toga) svode na pravu individualnu meru. Usred tih suprotnosti pritajeno drema ono zrnce blistavog sjaja. O njemu je možda najbolje reći samo: "Kako je žalosno što ljudi ništa ne znaju o vlastitoj mudrosti!"

To važi i za umetnike.