Lajoš Turzo: U plavom kvadratu neba
Pored Tise
(A Tiszánál)

O kako davno zagrljaj naš, Tiso,
stare noge rodnog grada mije,
odavno već oko zaljubljeno
banatske pustare
smeđe slike pije:
pečurkastog salaša strop,
letnji puteljak u nebo trči,
vrbaka kaleidoskop,
seoski toranj što štrči.

Opet sam ovde nakratko
i ćutim pored Tise.
Niz nogu kljastu mrtvog mosta vise
i ližu skelet druma magle.
Obnažena šuma njiše
jato vrana.
U mrežama golih krošnji diše
zima u putama.
Snežna bunda greje leđa stare reke.
Po ledu tankom hrabra stopa beži.
Nad mojom glavom zanjihano
u sivilu neba tako samo
gnezdo se naježi...

I nisu mogli
prastare reke vode
da presvode.
Zdepasta skela prkosi
mostu klecavom
pa ona škripava nosi
kola, korpe, pruće s korparom.
Kuke zijaju, uže jeca,
parče se šume u oku lađara zguri:
„Daj požuri...“

U večnoj slozi i inatu
zauvek su Tisa i šuma srasli
i život dali Bačkoj, Banatu.
O, kako dobro znam jesenjeg grožđa vrenje
i novog vina zlato...
Već vidim dinje raspukle zrenje
i bure trbušato...

I stojim tako sred beline
kraj drage reke
što snove sluša.
I dok iz zore dan izranja,
nad zimskom Tisom leti duša,
zatočenica visine...

Prepevala s mađarskog Draginja Ramadanski