Janoš Siveri: Kraj praznika

Strmoglava dijadema

Visoko čelo Dedala
orosile perle žala.
Rasuta pera plove
od gline otežala.

Rana zima, leto brzopleto?
Kroz maglene dubine
tajanstvo baulja kleto.
Lepršamo sred tmine.

Otiču žile temene,
pletu se bola kurjuci.
Plime i oseke mene
povlađuju toj muci.

Vatra će da nas potopi
u pepeljavo blato.
Veliki je naš greh,
sramota debela, zato.

Skorela mi se usta
kao na vetru gaće.
Vreba nas, štura i pusta,
ni sama ne zna šta će.

Obzorje crta ugarak tmoli.
Gar se na biće hvata
dok samo za jedno moli:
da dostane nam inata.

Uljuljkuje me galama,
osećam strašnu muku.
Ispovraćano svanuće
pruža mi koščatu ruku.

Na tuđoj usni uludo visim
u vrtu sparušenih reči.
U ovom sporu gubitnik
odbijam da ga rešim.

Limeni krov rđa liže.
Dok trne svaka navika,
lice uzano ptica diže
u hudom oku smrtnika.