Ceduljica, krila

Sibelan Forester
Dva pisma i jedna dopisnica

[Draginja Ramadanski: Bogaraš III]

NENINO PISMO.

Draga Vera!

Zamolila sam moju ćerku Melisu da ti napiše ovo pismo – nisam baš najbolje sa zdravljem, teško mi je da se bakćem s tim nalivperom. Nedavno smo pronašle tvoje pismo među papirima moje majke, pa sam pomislila da možemo da obnovimo našu vezu. Ti znaš da je mama umrla nekoliko godina nakon svog odlaska u Sovjetski Savez. Jedva da je se i sećam, ali smo svi veoma povezani s njom, kao i sa srpskom stranom naše porodice, uostalom, o kojoj sam tako mnogo pričala svojoj deci. (Volela bih da Melisa vodi malo više računa o svojim korenima. Mogla je da pohađa večernju školu poput dece naše susetke Litvanke, a i posle je imala mogućnost časova ruskog na fakultetu. Ali je ona zaželela da studira francuski – i sad, kako da utičeš na odluku mlade devojke? Devojka želi da bude fina). Evo, diktiram joj šta da piše, a onda ponovo čitam i ukazujem joj na pravopisne greške. (Pismo koje vidiš je prepisano s te prve, zbrkane versije. Pišemo ovo kao što je Tolstoj pisao svoje romane! Tolstoj i njegova žena, ako ćemo pravo).
Bog sveti zna da li si još uvek na staroj adresi. Pismo sa tvojom povratnom adresom staro je četrdesetak godina, mogla si se odseliti u neki sasvim drugi grad. Ili su se promenili poštanski kodovi, ili imena ulica. Lako može da se zagubi u nekoj pošti... Ili... Kako ljudi uopšte održavaju veze jedni sa drugima? Dok se nisam razbolela bilo mi je najlakše da kucam elektronske poruke. Mada moram priznati da u elektronskom mejlu nema baš mnogo toga lepog. Dok posmatram ovo tvoje staro pismo, mislim kako je to jednostavna a opet prelepa stvar: tanka plava hartija sa tvojim rukopisom (reč „pozdrav“ je nekako crvenkasta, ili tek izbledela), pa onda malecka poštanska markica... Tričave li stvarčice, a deluje poput nekog muzejskog eksponata. Kad sam rekla Melisi da ti piše, imala sam želju da te na ovaj način pronađem, bez obzira što se tako dugo nismo srele. Bila si još mlada žena kada sam te poslednji put videla, a ja sam, mislim, mogla imati sedamnaest. Neke stvari oko sebe vidimo sopstvenim očima, i na taj način stičemo oskudnu predstavu o svojim srodnicima, o dalekim mestima iz kojih su se pre mnogo godina otisnuli, a sve ostalo treba domaštati. Sve što odistinski poznajemo jeste miris kuhinje... I mi ga lako možemo iznova izazvati, dovoljno je samo da se latimo onih istih recepata. Još uvek imam nešto od te snage, kada bi samo dao Bog da povratim tu žensku moć, zajedno sa svojim zdravljem.
Evo, sada mi se misli već brkaju, ali znaj da ti šaljem svu svoju ljubav, i sve najbolje želim tvojoj ćerci, s kojom smo se lepo družile kao deca.
Voli te
Tvoja Nena

DOPISNICA OD MELISE.

Draga Vera!

Pozdrav from Novi Sad! (?) Puno uživamo u našoj plovidbi Dunavom, mada bih želela da nas odnese bliže mestu gde si ti! Moj muž Džef kaže da je Budimpešta najlepši grad na svetu, a ja, opet, želim da vidim Beograd. Mama te isto pozdravlja! (Naterala me da obećam da ću ti pisati kad stignemo ovamo).
Veliki pozdrav tebi i porodici,
Melisa

MELISINO PISMO.

Draga Vera, Mama je u bolnici, ne znamo kada će se dovoljno oporaviti da je puste kući, ali dok sam juče sedela u njenoj sobi, ušla je jedna simpatična bolničarka, iz Niša, zove se Ljiljana. Bila je tako srećna što je srela nekog s kim može da čavrlja srpski. I mama se raduje što može da razgovara s njom, kaže da se istinski odmara samo kad ne mora da govori engleski. (Ja ih pomalo razumem, jer je teta Nana uvek pričala srpski kadgod bi nam dolazila u posetu.) Ljiljana se upravo ponudila da i ovo prevede. Jako bih volela da pronađem ono pismo u kome si detaljno pisala o svemu, mada se i ovako mnogo toga sećam. Molim te, pokaži tvojima ovo što pišem. Ako se dobro sećam ti si spomenula neki veliki portret iznad klavira...
Želim da ti kažem nešto o onoj polovini dana koji smo proveli u Novom Sadu, prekidajući turneju niz Dunav. Znam da je to mesto koje je važno i za tvoju porodicu. Grad kao da je napravljen da se posećuje brodom: ta strana reke, leva nizvodno, ravna je i pristupačna, pogodna za vožnju biciklom, dobra za bašte i lutanja ili za brzu šetnju, u žurbi da se negde stigne. Tu je i zanimljiva raznovrsnost kuća, neke izgledaju kao da im je krov napravljen od kolača sa đumbirom (veštica iz bajke!), sa crepovima zaobljenim i izrađenim pažljivo kao da su kolači, a zatim su tu sasvim nove zgrade koje izgledaju kao da su podignute od plastičnih blokova. Malo smo prošetali obalom a onda smo skrenuli u divan park i poželeli da ne moramo žuriti nazad na brod. Mislim da smo imali sreće da je reka ipak bila plovna – vodič nam je rekao da su morali da otkažu nekoliko turneja, kada je bila suša i suviše nizak vodostaj (a da ružne stvari ne postaju vidljivije u vodi?) Negde sam pročitala da je gledanje kroz prozor voza klasičan način da se zaposedne pejsaž, ali meni izgleda da je gledanje kroz prozorče broda pravi način da pejsaž u potpunosti apsorbujemo u sebe. Još bolje je gledati sa palube kad nije previše toplo: vidite šta vam dolazi u susret, šta proklizava pored vas, kako se prizori postepeno menjaju. Kao da se takmiče sa vremenom, sve te metafore naknadnog pogleda u retrovizor, uz poptuno slepilo za ono tek treba da dođe. Zapravo, zbog nečega osećam da reka, kao i ulica, treba da ostane na izvestan način dosledna i prepoznatljiva dok protiče… U svakom slučaju, želela bih da ostanem malo duže u Novom Sadu, sviđa mi se kako ime ovog grada zvuči na engleskom: Novi, kao supernova, ali i tužan, Sad. Kao da eksplodirate i ispunite celo nebo svetlošću, ali vas to čini nesrećnim. Oprosti, malo sam odlutala.
Sledeće godine Džef i ja želimo da idemo na krstarenje po severu Rusije – mada naša familija nije iz Sankt Peterburga, slike iz turističkog vodiča su me podsetile na priče o mojim precima. Nadam se da će se mama do tada oporaviti, pa će moći da pođe sa nama! Ona se seća samo malo ruskoga, tako da ćemo svi biti u istoj koži! Javićemo ti se otuda.
Čuvaj se, mama ti šalje najtoplije pozdrave. I poručuje da se moliš za nju.
Voli te, Melisa

[Emeše Rajšli: Princeze]