Ceduljice sa krilima

KNJIGE BAJKI. Saša i ja smo zajedno odrastali na novosadskom Telepu, stanovao je prekoputa, ja sam od njega naučila srpski, on od mene mađarski. Od mojih knjiga najviše je voleo Čorija, Makoša, Dugonogog, kojoj se sećam samo naslova. A ja sam volela one njegove knjige uz koje je išla polivinilska ploča, dok se na poslednjoj stranici nalazila slika koju je trebalo iseći. Naknadnim presavijanjem dobijenu figuru valjalo je staviti na sredinu ploče: zajedno sa pločom vrteo se i lik iz bajke. Gramofon je stajao u uglu sobice koju su delila dvojica braće, i uključivao se pomeranjem ručice udesno, sve dok ne krcne, a onda bi trebalo pažljivo postaviti iglu na ivicu ploče. Slušajući ploču, pratili smo ćirilična slova knjige, dok nas je zvuk zvonceta opominjao kada treba prevrnuti list. Uz Snežanu je išla figura veštice u dugom, crnom plaštu osutom modrim zvezdama, i kada se, već pri kraju, ploča redovno vrtela u mestu (a maćeha je... a maćeha je.. a maćeha je...) mi bi smo se kikotavo podgurkivali, pošto sam, kada se ploča prvi put zakačila, upitala Sašu šta znači to „amaće haje“.

< kapije | Meda & Company>