Ištvan Besedeš: Sardinija ili Facies hippocratica – Magični nihilizam
3. besmislica sa malom umetnutom pričom o paljevini
Mesto odvijanja radnje: Ćelija. Zvučna kulisa: Hor kitova. Može i pojednostavljena verzija muzičkog motiva. U kasnijim ponavljanjima može se nadograđivati, komplikovati. Nazovimo je stoga motivom 01..
NEPOZNATI još uvek svetli. U njegovom „svetlu” vide se ostali. U Prostoru su stojeći spavači.Okačeni su kao lampioni bez svetla. Polako se spuštaju.
DR. OŠTRICA se ne pojavljuje. Sve samo čuje i ne govori ništa.
DR. MILA OŠTRICA: On ni sam ne zna ko je. Ergo: ima teškoće s identitetom.
PRAVEDNI: Zaveži gubicu! Odmori se, ako možeš!
ŽANA ŽILET: Stoga može da zamišlja i da je sam Stvoritelj.
PRAVEDNI: Odalamio bih te dobro, samo da mogu da se pokrenem.
BISER: Kako vidim, ovo je jedan svetleći Hristos.
DR. MILA OŠTRICA: Da izmislimo uz to neku priču! Kreativni smo, zar ne, i oštroumni?
BISER: Čiji je to glas? Ko se od vas izmotava?
ŽANA ŽILET: Znači, kada je svet promrzao do kostiju, hodao je u svojoj crnoj mornarskoj uniformi kao da je neka izgubljena senka među nanosima snega koji isijavaju unutrašnju svetlost… Hoće neko da nastavi?
PRAVEDNI: Nije bolje da neko nastavi da guši?
DR. MILA OŠTRICA: Znači: prevaziđen kao senka srećnih ljudi išao je od kuće do kuće i igrao se, tapkajući tu i tamo pod prozorom, zavirujući u neki paralelni život koji – budući da jmu je godinama more bilo dom – neko drugi živeo umesto njega.
PRAVEDNI: I od sada će neko drugi da ga živi umesto njega, samo da se oslobodim odavde.
ŽANA ŽILET: I bio je izvan sebe kada je video da neko drugi jede njegovu prazničnu večeru, da neko drugi otvara poklone skrivene pod jelku, da neko drugi podiže visoko njegovu decu i da voljenu suprugu neko drugi privlači k sebi.
BISER: Počinjem da budem dirnuta ovom pričom.
PRAVEDNI: Sad ću ja da te dirnem…
DR. MILA OŠTRICA: Odjednom je u njemu izazvalo navalu gneva to što mu je mesto zauzeo neki trbušasti, mekušni nikogović u prsluku i sa štucovanim brčićima, pa je poželeo da im prevrne samovar, da zapali čitav taj koceraj, da sprži grad svojih paralelnih života, da se oslobodi od svih poklona koje su mu samo Bog i ljudi namenili, a nadasve od čitavog zimskog života u luci.
BISER: Moram da plačem!
ŽANA ŽILET: Poželeo je da svetlost lampi eksplodira iz zapaljenih kuća, da ujutro ne bude u čemu da se odražava more stranputica.
EVANĐELISTA: Ili Božje. Jeli zazivao neko Boga?
PRAVEDNI: Tu sam, ako sam potreban.
DR. MILA OŠTRICA: Ili da se obesi. Pucanje vratnih pršljenova će verovatno da pocepa to mučno podsećanje na nepostojanje. Prošlo je nekoliko časova, možda je već i ponoć prošla, kada je došao k sebi. S razjapljenim ustima i zgrčenim rukama za kockastim stolnjakom neke male krčme.
EVANĐELISTA: Možda to i nije glas samo jednog zarobljenika, što duže slušam čini mi se da je priča najmanji zajednički imenitelj, monolog zajedničke savesti.
ŽANA ŽILET: Pa, zar me ne prepoznajete? Otac sam vam umesto oca. Nije slučajno da nije vaše ime Žilet.
DR. MILA OŠTRICA: Drago mi je, ja sam doktorica Oštrica.