Ištvan Besedeš: Sardinija ili Facies hippocratica – Magični nihilizam
5. besmislica iz noćne kuće

Iznova ćelija. Muzički motiv 01 se ovoga puta utapa u song. Urino-orgulje, koje potom zamenjuju meki prdeži. Ovu „muziku” moguće je komponovati i fizički, formiranjem realnih i funkcionišućih, od ljudskih tela načinjenih „urino-orgulja” i čelenka-timpana (živih instrumenata). Ospoljenje materijalne tame. Tako da se u prvi mah ne može utvrditi koliko je osoba u sobi. Niti ko su one. Čak ni to postoji li soba. Emanacija unutrašnjosti zatvorenog prostora. Minimalna rasveta služi tek zarad vidljivosti scenske tmine. Ljudski grozdovi. Ljudska kocka. Presovana telesa. Među njima svetli električni Hrist. Drži ruke kao da ga razapinje krst. Ne daje znake života, no budući da ga pritisak mase ne pušta, nije u mogućnosti da padne. Napev zbori različitim glasovima. Iz mase telesa, te van nje pojedinačno spijućih ili svoju dužnost obavljajućih stražara, odnosno lebdećeg „anđela”, odn. i drugim glasovima.

Po kući tiho noću koračaj,
da se ne zavrti aveti čigra,
što vratima škripi, loncima
čangrlja i lupa dok se igra.

Odgrizla je koricu hleba,
nosi u ruci sveće patrljak.
Starosnu dob senka nema
i nema onoga, ko je baca.

Postoji neko ko čuva je i vija,
sve dok ne preskoči zaslon,
najverovatnije neki delija,
sa svećom u ruci izgorelom,

što promuklo veli ecce homo

Plesnom koreografijom koja se razvija polaganim osvetljavanjem scene zatvorenici pokreću kible i zajedno sa njima, na njima igraju.

Mračna je ovo spavaonica,
samo se sluti, šta se tu zbiva,
teturava se sudaraju lica
od vlažnih zidova plesniva.

Postoji neko ko čuva je i vija,
sve dok ne preskoči zaslon,
najverovatnije neki delija,
sa svećom u ruci izgorelom,

što promuklo veli ecce homo