Ištvan Besedeš: Sardinija ili Facies hippocratica – Magični nihilizam
14. besmislica u kojoj se konačno artikuliše mogućnost jednog stvarnog leša

Ćelija. Iznova muzicira „mesna kocka”. Nasuprot iščekivanjima, to je jedan veseo komad. Početna strofa I mogu da rastu kosa, brada i nokti ... može da bude i refren. U međuvremenu gledamo blisku sliku NEPOZNATOG, o njegovom besvesnom, samrtnom osmehu. Večno kruženje života u kontraparovima. Vođenje ljubavi među kosturima, igre sa kostima i tome slično, sve ono što može predstavljati raskalašni Danse Macabre.

Prolazi stoti dan, i kao živ živcat,
izbegavaš vrelinu sunca, po kojoj
senka štapa sunčanog sata
klizi oko zakrivljenog pejzaža.

Nek raste kosa, brada, nokti,
i svud naokolo mračna radost,
ukusi, mirisi u zalihama spremni,
na glavu navučen kripte poklopac.

A onda ulegne istinski mrtvak,
što svoje pesnice otvorit ne da,
i telo mu ospe šara mramorna
iz rupe te večni život tera.

Ako se vratiš vani, gde zaraze
lebdi lomno, klonulo mrtvilo,
čućeš himnu, beskrajno „živeo“
država pod svojim zastavama.

HOR IDIOTSKE DECE

Jao, ala se zaglibih …

Rekoh li ti da mi sestra ima stan u Madridu.

U Madridu? Ja vikendicu na Dunavu imam.

O! To nije ništa, ja na Tisi je imah…

O! Ne spade mi bedro, do vraga! Sad ga depilirah!

Izgubih, jebaji ga ti! Pak sad ondulirah kosu? Staviću ja mini-val…

Ja pak u sauni bejah, bio sam i kod pedikira. Ja pak kupih japansku patku.

Ta čemu japanska patka, ja Povrnuvšeg se Majkla Džeksona koncert kupih… Imaću ja sve...