Ištvan Besedeš: Sardinija ili Facies hippocratica – Magični nihilizam
17. besmislica o koristi kulturnog vaspitanja

Deo pri zatvoru. Počinje projekcija. BISERKO govori napolje, u gledalište. Na projekcionom platnu perspektiva iz gledališta. Živa slika. Uglavnom portreti.

BISERKO: Posedajmo lepo u krug. Po redosledu. Napred kralj lopova, za njim dvorjani, zatim vitezovi, a na kraju prljavci. Neka neko kaže da tokom poslednje presude neće da bude tako. Koga ovde zanima nevinost. Mesto koje zauzimaš u redu je jedino bitno.

BISERKO:

Možda sam stigao pre početka,
i koncert još nisu započeli.
Debeljko neki sedi na klaviru,
a po zidu se penje bršljan.

Onda se štimuje orkestar,
ali ništa od toga ne čujem,
marširaju mažorete,
uz nečujno jen-dva, leva-desna!

Sviranje posta bezvučno
uprazno zeva trombon,
klaviri uzleću iznad tla,
nedostaje jedino tvoj glas.

EVANĐELISTA:

Ono što prvo čujem: jedno „hvala“.
Potom ulaziš sa stolicom u ruci.
Na pragu neodlučno zastaješ,
i krećeš u prostranu dvoranu.

Ovo je sedmi dan tvorevine,
Oglašava se svet, uprizoren.
Odasvud doleću klaviri:
ali od tvoje glave ič ne vidim.