Katalin Ladik: Travnati kavez

Jedro vremena, paukov gaj

Sneži život. Drobi u beli prah
osećanja i sećanja, ocrtavajući
mestovremenske koordinate, vlakna iz kojih me sazda
baš kao i ja njega.
Obrušava se na mene,
na vrtložno biće,
posred belog usijanja kostiju.

Moja tvarnost postaje svetlosna nit,
izgladnela, iskidana, živcata tama.
Mapiranje osećanja prema reljefu bola,
gde i praznina jesam ja.
Veju preko mene snovi,
obeleženost, privrženost, ponovno rođenje.
Iz mene ističe vreme,
sklapa se moja senka
ne bez plahosti, dok istrajava
svekoliki
na mene motreći divotni mrak.