Katalin Ladik: Travnati kavez

Vilin konjic

Ukoračujem u senu.
Nezaboravan je veo mog postojanja.
Zimogrožljiva luna mi u vodi rezbari telo,
da bih se vratila iz velikog Skoka, iz opiljaka
svetlosnih zrna, da uspomene ne razvejem,
da smognem iznova i svakad da podrhtavam.

Ukoračujem tako u osećanje;
vično utiskujem trenutke u tragove bleska,
i ta sam koja podrhtava sama od sebe,
a ne krilata sedeća gospa dok se kupa,
ne večita stvarnost bez uspomena.