Ištvan Besedeš: Zlato zemlje Zarđanije

 

Mališa

 

Kako li je zalutala, šta je znala,

šta je dala, ova hala?

 

Pronalazač

 

Napuštena termocentrala

grejala nam je kuće,

onda joj srce prepuče,

jer je sagorela granu svaku,

do panja, pljujući šljaku.

Gle, poslednja cepanica,

koju ne svari vatrica,

iz ljuta kotla iznikla,

krošnjom krov podigla,

i širi se iznad puta.

 

Kiselo drvo

 

Na vas računam jako-jako

Želim da me vidi svako,

zbog toga krošnju svoju širim,

nije dovoljno samo da mislim.

 

Gle samo šta je na grani,

Ljuljaška što od kletve brani!

Tamo gde je tama pala,

igra već se zanjihala.

 

Dok je Zemlja mlada bila,

igra širila je krila,

vijala oblak iznad gaja

dok se ptičja razlegala graja.

 

Kad svet još beše malen,

ko mak rumen, trava-zelen,

činilo se - caruje doveka

sloga deteta - boga i čoveka.

 

Skupa su se igrala dugo

dva nemirna, nestašna dečaka,

i šarenilo se selilo u polja,

jer takva beše dečja volja.

 

Nakon sedam leta postadoše strogi,

izostadoše podvizi im mnogi,

još sedam, i sedamdeset se roje,

i hiljade još, što se ne broje.

 

Dok je Zemlja mlada bila,

igra širila je krila,

vijala je oblak iznad gaja

dok se ptičja razlegala graja.

 

Pronalazač

 

I dete da se smeje treba!

 

Mališa

 

Kako je samo lepo leteti

između zemlje i neba!

Zašto me nosiš tako visoko?

 

Kiselo drvo

 

Da što dalje dopre ti oko.

 

Mališa

 

Sve se vidi! To istina je prava!

S desne strane žuta, treptava

zvezdica jedna mala

pokraj puta je pala.

Pronalazač

 

Mesto kraj mene zauzmi.

Sada kad pravac znam,

vođstva se ponovo prihvatam.

Pčelicu na rame uzmi!

 

Nosi ih opet vozilo čudno -

ostaviše za sobom drago drvo.

Za njima ostade tmuša mraka,

pred njima vijuga žuta traka.