Priče sa Makropolja 10/4
Boško Krstić
Bitumen

Cobor Mihalji: Usporeni puls

Stari asfalter Mešter gledao je u jutarnjoj izmaglici mutne tornjeve Šapate. Pucketala je vatra u crnom kazanu za topljenje bitumena, a pred njim se prostirao daleko, sve do ivice magle, lepo složeni kolovoz od žute klinker opeke. Na levo koleno već je privezao zaštitno jastuče presvučeno kožom, da ga štiti od vrelog crnog asfalta koji će klečeći ravnomerno tanjiti drvenim ravnalom po glatkom klinkeru. Radnici su u peć ubacivali cepanice od drvenih železničkih šlipera, a iznad svih njih, rasterujući maglu i jutarnju svežinu orošenog drveća i trave po parkovima širili su se oštar miris i toplina rastopljenog bitumena. Za koji trenutak otvoriće se vratašca velikog kazana i iz njega u metalna kolica poteći tečni asfalt koji će žurno dovoziti Mešteru pred noge, a on rutinski, majstorski, zadivljujući proste radnike oko mašine, kleknuti na levo koleno i, kao mađioničar, početi veliku predstavu pretvaranja žutog puta u crnu ulicu. Glava će mu biti sasvim blizu vreloj masi, od isparenja će jedva razaznavati mesto dodira dva materijala - žutog klinkera koji svojom glatkoćom odbija sve sa sebe pa i ovaj crni, preteći pokrov, i tečnog asfalta koji se rasipa u fine fuge pravilno složenih kocki, popunjava pukotine, hvata se i lepi za njih. Dok se meki asfalt bude polako hladio i stvrdnjavao, bacaće na njega prah od krede kako se ne bi radnicima lepio za prljave cokule. Asfalter Mešter, licem okrenut tom svom novom delu, neće ni primetiti kako mu se iza leđa skraćuje žuti put od klinkera. Udisaće naftna isparenja u pluća i sinuse, sve do mozga. Oštar miris bitumena probijaće mu kroz rukavice i upijati se u ispucalu kožu ruku, mešati sa znojem pod njegovim radnim odelom i kroz pore duboko prodirati u njega. Pronalaziće kasnije taj miris i u pregibima svoje žene, u kosi dece, rublju, peškirima i posteljini, zalogaju hleba, gutljaju vode.

Udisaće naftna isparenja u pluća, sinuse, sve do mozga. To će ga omamljivati i prevoditi u drugi svet. Za tren neće znati gde se nalazi i šta radi: da li to on žuti klinker prekriva asfaltom, ili sa žutog klinkera skida crni prekrivač? I ko je gradio ovaj žuti put? Da li ovi nad zemljom, iz njegovog sveta, ili neki drugi, iz prošlosti, iz nekog sveta ispod njega. Možda je taj žuti, sjajni, tvrdi tepih njimu put, a nekima dole plafon?

Radnici će isipati pred njega kolica s rastopljenim asfaltom, sve se više diviti njegovim majstorovim ravnomernim pokretima ravnalom po novom putu, njegovu zanesenost pripisivati velikoj koncentraciji i veštini. Niko od njih neće primetiti da asfalter Mešter nije svestan onoga šta radi.

Cobor Mihalji: Zemlja će nam presuditi