Priče sa Makropolja 10/3
Cobor Mihalji
Usporeni puls

Boško Krstić: Vazduh Monarhije

Kako otkuca srce, tako se oku prividi. Tren, što ga bezobalno prepliva u zvonjavu uronjeni poj klinker-opeka, beše utisnuo svoj nepokret u mrežnjaču Alajoša Ridega, da bi, svih ovih godina, u svoj raskoši detalja, bio prizivan u njegova neumitna snoviđenja. Alajoš Rideg beše muzičar, a pomalo, kako je mislio o sebi, i kompozitor, ali su mu se utisci i pored svega uvek urezivali u obliku slika, i od njih bi komponovao panoramske prizore a ne muzička dela. Pa i nije živeo u nekom simfonijskom vremenu; ako bi muzičkim jezikom trebalo da opiše sopstveno doba, ne bi mu palo na pamet ništa pogodnije od rapsodije. Svet nije posedovao ritam, sve je dolazilo tek tako, nastupivši, navrevši, hrupivši iz ničega, za izricanje smisla nedostajalo je sazvučje, kompozicija se nekako spoticala, batrgala, nesposobna da samu sebe osmisli, da bi se na kraju provalila kao onaj limeni lavor, što ga je Alajoševom dedi limaru doneo na krpljenje komšija Kotek, inače dvostruki sibirski zarobljenik, ne bi li ga osposobio makar za napajanje živine, jer kokoši, patke, morke još i nekako, ali guske baš nemaju mere, oglođu sve čega se dokopaju, pa tako i valov, iz koga su, uz živinu, gasile žeđ i dve runjave ovce, Ilma i Irma. Komšija Kotek, koji je čak u dva navrata dopešačio iz Sibira, mada, osim kućerka, smeštenog na ivici ledine, pokraj udžerice Joce Ciganina, džangrizave žene i malo živine jedva da je imao išta što bi ga navelo na takvu pustolovinu.

Grofica ot Hotkov i Vognin, plemenita Sofija Marija Jozefina Albina Hotek, zacelo je bila u nekoj genetskoj vezi sa porodicom Kotek iz kuće prekoputa, pod brojem 17 u ulici Đule Kovača Starijeg, čija se bašta prosto survavala s brega, i gde se moglo do mile volje sankati iliti rodlovati, te su stanovnici kuća pod neparnim brojevima uveliko pominjali zabavu manguparije mokrih nogu i odela natopljenog znojem, tek pristigle sa velikih spustova. Rodle su bile kapija prošlosti. To svakako važi za Alajoša Ridega, pred kim su se, na sam pomen te reči, otvarala vrata nekakvog memljivog podruma, sa deda Lakatošom u njemu, koji bez obzira na prezime nije bio Ciganin, po čemu zaključujemo da je reč o dedi sa majčine strane, koji je nameravao da mirno proživi svoj život kao limar, ali je, i pored toga, i protiv svoje volje, okusio gorku vodu povesnice, da bi u svojoj trideset i trećoj godini, baš u dobi Isusa Hrista, kao rezervista dopao zarobljenišva, i bio oteran u radni logor. Po isteku jednog pokolenja, nešto slično zadesilo je i njegovog unuka, koga su isto pozvali u vojsku kao rezervistu, u Hristovoj dobi od trideset i tri godine, godinu dana nakon očeve smrti, da bi pred njim demonstrirali reprezentativne moduse smrti.

Alajoš se, posmatrajući smešne grimase konja u senci bođoša, survavao nekih četrdeset godina u prošlost. Puls mu se usporio, svako ko bi ga posmatrao, pomislio bi da se onesvestio u podnevnoj pripeci. Navirala su sećanja. Za njega sećanja nisu značila podatke, datume, imena, sećanja su se pojavljivala na ogromnim panoima, i te živopisne prizore nesuđeni muzičar je iznova komponovao, ali sada već okom reditelja. Prizivao bi poneku scenu ukotvljenu u detinjoj memoriji, vazda je potkrepljujući novim okolnostima.

Komšija Kotek bi tokom zime posećivao komšiju limara. Predveče, kada bi u radionici već dogoreo drveni ugalj, u kuhinji je još tinjao štednjak Plamen, dok je u spavaćoj sobi plamsala-buktala okrugla tučana peć nabijena piljevinom, koju je nakon smrti komšije Koteka ostatak limareve familije zamenio Kraljicom peći, tip četiri, od livenog gvožđa. Gledali su televiziju, pri tome se najviše baveći podešavanjem kabla antene parčetom staniola i štipaljkom, da bi na ekranu dobili iole oštru skliku. Ta zanimacija je bila u nadležnosti limareve supruge, koja je obožavala sve verzije najnovijih telekomunikacija, te je na ormanima, u fiokama, po stolovima držala na desetine pripravnih tranzistorskih aparata. Pošto mu je pod rukom šušnula folija strgnuta sa Galeb čokolade, Komšija Kotek zazveči aliminijumskom tabakerom, otvarajući i zatvarajući poklopac, bez namere da pripali. Alajoš Rideg ga još nikada nije video kako puši, ali je vina kuvanog na peći, baš kao i domaće dudovače bivalo sve manje. Tabakera beše uspomena na dvostruko sibirsko zarobljeništvo. I deda Lakatoš je doneo ili pak slao kući svojom rukom u logoru izrađene ukrasne predmete. Komšija Kotek je slutio njihovo poreklo, ali nije imao pojma da je njegovu prezimenjakinju Žofiju, koja je uzgred budi rečeno, rođena prvog marta, kao i Alajoš Rideg, samo daleke 1868. godine, u donji stomak pogodio, 28. juna 1914. godine, dvadesetogodišnji aktivista Mlade Bosne, koji je izjavio da je gađao samo Franca Ferdinanda, mada je jedan metak ipak pogodio nadvojvodkinju u matericu, ali komšija nije imao pojma ni o tome da je on, zacelo baš kao daleki potomak porodice Hotek, u dva navrata čamio u Sibiru, ispaštajući tako za studentov metak namenjen nadvojvodi koji je greškom oduzeo i grofičin život.

Komšija Kotek bi rado raspredao ovu priču sa svog mesta kraj peći, nervozno vrteći praznu tabakeru, ali nije imao pred kim. Jedini slušalac bi mu bio stari Lakatoš, ali je on, u svom usporenom pulsu, skladištio daleko bespoštednije uspomene. Jeste krpio limene i aluminijumske lavore, ali je januara iz pištolja usmrtio sopstvenog tovljenika, da bi posle pobegao u kuhinju, dok kasapin nije svinji ispustio krv. Bilo je previše uspomena.

Alajošu Ridegu bi uvek pozlilo kada bi video krv ili presno mesto, i otac mu se onesvestio za vreme jednog vađenja krvi.

Kako i da opstane jedna tako rovita familija? Alajoš Rideg je iz senke bođoša virnuo na susedni sto, gde su zdelice postavljene na plavi platneni stolnjak već izgubile mašak svežine, a sladoled se pretvorio u odurnu masu. A nije mi ni dvaputa otkucalo srce, pomisli Alajoš, plati, rastane se od društva i zaputi se u pravcu groblja.

S mađarskog prevela Draginja Ramadanski

Boško Krstić: Bitumen