Makropolje 12, Gore u Obertauernu 4.

Oto Horvat
Očekivane posledice

< Arpad Nađ Abonji: Jedna mala crvena i plava tačka |

U tom trenutku su ušli u bar Karlo i Sofija i ja sam istog trenutka osetio fizičku bol kojoj nisam mogao jasno odrediti izvor, jer nijedan oboleli organ nije mogao da izazove u mom sportskom telu takvu vrstu bola. Celo telo me je zabolelo kada sam ugledao Sofiju . To mi je bilo prvo iskustvo takve vrste, da osetim fizičku bol kada ugledam jednu ženu, i naravno da me je i iznenadilo i uplašilo. Ispio sam dupli Martini na eks da se vratim u svoj balans i zatim ustavši sa stolice, kao da su mogli da nas ne primete u tom praznom baru, glasno viknuo u njihovom pravcu: Hej, društvo, tu smo! Kakvo iznenađenje! A pri tom sam video samo Sofiju , njenu do ramena ravnu, svetlo smeđu, skoro plavu kosu, tamne oči koje su bile uperene samo u mene, činilo mi se, i ka kojima sam padao nezaustavljivo preko praznog prostora, praznih stolica i stolića sa belim i uspravnim svećama i plastičnim cvećem u vazicama. Osmeh i beli krupni zubi iza kojih je čučao njen jezik poželeo sam da sisam, iako sam ko zna koliko puta ranije bio u njenom društvu, a da nisam ni jednom pomislio na bilo šta slično. Ili možda ipak jesam? Osetio sam da je Sofijina pojava, odnosno moja iznenadna telesna bol izazvalo napuknuće u mom odnosu sa mojom suprugom, ali i u mom odnosu sa Karlom i Sofijom, mada se još ništa nije desilo, ni naslućivalo da će se desiti, ali već sama mogućnost za to, promenilo je moj odnos prema njima, moja osećanja i želje. Zapitao sam se nije li nedavna izjava moje supruge da je nekad davno bila u dobrim odnosima sa Karlom učinila od mene ljubomornog slepca, koji sada traži prvu priliku da dokaže svoju muškost i sebi i njoj. Ali nisam imao vremena da razvijem i oslušnem svoje misli do kraja, moja supruga već je bila na nogama i Karlo joj je prilazio raširenih ruku govoreći: Gle, gle kakva Nimfa je zalutala na ovo pusto mesto! Sofija kao da je bila osetila promenu u meni koja se odigrala koji trenutak ranije, odnosno videla je moj pogled koji ju je merkao i skidao, pa mi je pružila samo ruku. Uhvatio sam pruženu ruku i poljubio je, a zatim pokušao uzalud da je privučem sebi i poljubim je u obraz. Ostala je distancirana, čvrsto na svojim nogama. Ali mi je uz smešak zagonetno rekla: Ne žuri Gerharde, meni se ne žuri. Zakoračio sam iza nje i pomogao joj da skine kratku bundu i onda držeći je preko leve ruke desnom sam uhvatio gornji naslon stolice da joj pomognem da sedne. Ovlaš sam pogledom kliznuo preko njene stražnjice u zategnutim farmericama i na tren se izgubio u šavovima.

Karlo i Ula su odmah krenuli da razmenjuju novosti o našim zajedničkim prijateljima i poznanicima, a kako je njihov krug prijatelja ipak bio daleko veći od mog koji sam delio sa njima, tu i tamo bih čuo nepoznata imena i uz njih vezane događaje, sretne ili nesretne. Za to vreme sam se trudio da sa Sofijom vodim neobavezan razgovor koji mi je teško padao ne samo zbog trećeg duplog Martinija. Pripremala se oluja osećao sam. U svojim jajima.

Ali kako nagoveštaji oluje često ostanu samo kao moguća pretnja i pripreme da se ona spremno dočeka ostanu uzaludne jer se nebo najednom razvedri i ni kap kiše ne padne među bujnu travu, tako je i najavljivana, ili se takvom samo meni činilo tada, intimna perspektiva sa Sofijom ostala na razgovoru koji nije oskudevao u dvosmislicama i blagim seksualnim aluzijama i to sa obe strane. Ovaj put sam ja bio miš, iskusan, ali uprkos tome uhvaćen Sofijinim kandžicama. Njene kandžice će mi parati leđa nekih pet godina kasnije, u raskošnoj sobi hotela Četiri godišnja doba u Njujorku. Ah, kako je tu sve bilo drugačije od onog zimskog hotela Schütz koji je za nas sve tog vikenda značio prekretnicu u našim životima. Karlo i Ula su tada već bili moja, odnosno naša prošlost. Ula, moja bivša žena, dosta skupa prošlost, moram da dodam. Sa mog bankovnog računa bi svakog meseca odlepršali švajcarski franki u jatima ka njenom bankovnom računu u Minhenu. Ali moji romani su se dobro prodavali i ono što je najvažnije pisanje mi je išlo lako, nisam oskudevao u idejama i snazi da ih realizujem. Od kada sam napustio Salcburg moje emotivno i psihičko i duševno i telesno stanje se poboljšalo, pa je u skladu sa tim i moje pisanje postalo veliko zadovoljstvo kako za mene stvaraoca, tako i za čitaoca. Posle uspeha u Austriji i Nemačkoj počeli su da se prevodi moji romani i na veće evropske jezike. Moj roman «Očekivane posledice» prvi po redu preveden u Sjedinjem Državama se našao na bestseler listi, iako moram da priznam nisam shvatao zašto. Moj američki izdavač je učinio sve da knjiga dobije na publicitetu i ja sam imao zakazana čitanja, moram li da kažem unapred rasprodata?, širom Amerike. Kao Rolingsotunsi bio sam na višenedeljnoj turneji. Sofija se uprkos mojoj bojazni da će joj česta putovanja iz jednog grada u drugi, iz jedne hotelske sobe u drugu i skoro monoton ritam dana zbog mojih obaveza sa novinarima i publikom biti naporan, nije dosađivala. Redovno je odlazila u šoping ili u razgledanje grada, ako je bilo nešto vredno da se vidi i fotografiše i uveče mi je takođe redovno grebala leđa vrišteći u orgazmu. Ako je i glumila, bila je sjajna glumica. Mislim, ja jesam o sebi imao dosta visoko mišljenje o svojim sposobnostima, ali me je uspešnost kod Sofije, ipak bila malo pokolebala. Ja, tako dobar jebač? Verovatno je kod nje moja seksualna uspešnost bila pojačana mojim drugim uspesima. U svakom slučaju leto u Americi je bilo manje sparno, nego što sam bio očekivao i već sama činjenica da sam se znojio samo nad Sofijom me je činilo sretnim. Leto i toplotu ne podnosim, da budem jasan. Nisu mi plodni za spisateljski rad. Dane tada provodim skoro u dosadi, u pravljenju beleški, u skiciranju događaja, u istiskanju mitesera svojim likovima budućih romana. Vapim za zimom, ali u Salcburgu sam je imao na pretek, pa se uprkos tome nisam dobro osećao. Darovitost ume da prikrije pred drugima mane u našem pisanju, u nedostajanju energije, u bledim realizacijama naracije. Samo mi međutim znamo koliko nisko letimo, sa koliko praznim rezervoarom prelećemo beline. Čak sam i Ulu i svog najboljeg prijatelja, advokata Feliksa Depnera, uspeo da zavedem svojim pisanjem. Nisu videli da sam bio nesrećan u tom Salcburgu u suštini, iako je izgledalo da sam najsretniji upravo u Salcburgu u Ulinom društvu, koja me je najbolje poznavala. Moram dalje i duže o tome da razmislim, o tim mojim i našim danima u Salcburgu. Verovatno je priča u vezi sa tim daleko duža i zahtevnija da se potanko ispriča i da se objasni kako sam se našao ovde u Njujorku sa Sofijom koju posmatram kroz otvorena vrata kupatila kako upravo vrši malu nuždu i pri tom odustno gleda svoje sveže nalakirane nožne prste.

| Arpad Nađ Abonji: Sofi, Karl, Ula i ja >