Makropolje 12, Gore u Obertauernu 3.

Arpad Nađ Abonji
Jedna mala crvena i plava tačka

< Oto Horvat: Prvi čitalac storije |

Ovakve i slične misli prolazile su mi kroz glavu danima. Štaviše, čak i onog tmurnog popodneva kada sam u mojoj radnoj sobi premećući po mojim papirima jedva čekao da se oglasi zvono nad ulazom. Dok sam čekao tražio sam jedan moj stari tekst, pošto mi je u međuvremenu palo na pamet da je Gerhard jednom, još za vreme mojih isprobavanja literarnih mi krila, pročitavši jednu moju za eksperiment smatranu novelu, napravio čudnu primedbu. Još i danas čujem njegov hrapavi glas i vidim kako se u žutom sakou okreće ka meni i kaže: Hans, ti neguješ mimoznu književnost! Moram da priznam da sam maltene reagovao sa osetljivošću pisaca-početnika, no potom sam se ugrizao za jezik. Kasnije mi je mnogo puta u pamet dolazila ova njegova opaska, naročito onda kada sam bivao nesiguran u odnosu na vrednost pojedinih mojih tekstova. Tada sam nastojao da uvek najprodornijim pogledom gledam na svoje napise, pošto sam znao, osećao, da je Gerhard možda i nehotice nabasao na slabe tačke mojih budućih tekstova. Danas već verujem, shvatam, na šta je onomad ciljao. U početku sam, naime, fabrikovao pesme, kao i gotovo svako ko se sprema za spisateljski odnosno pesnički poziv, ali sam na koncu, međutim, postao prozni pisac. To, valjda, bolje i priliči mojoj advokatskoj profesiji. No ja i danas osećam da sam zapravo pesnik, ali dospevši – ili zalutavši, ne znam ni sam – na putanju proznog spisateljstva, ja ni danas ne umem da se oslobodim od njegove centrifugalne snage. Napeti luk redova, ili pokatkad upravo blago talasanje rečenica, tajanstvena, i – valjda ne preterujem ukoliko to kažem – muževna snaga proze mene i danas drži u zaptu. Danas već znam da je upravo to, ta izvesna snaga, energija, ono što je onomad Gerhard osećao da nedostaje u mojim tekstovima. Evidentno je da moju pesničku bit nisam uspeo da svučem, te da lijane lirizma makar i nehotično prepliću moju prozu. No sada već lagano shvatam i to zbog čega je upravo meni, a ne Magnusu poslao svoj tekst: jednim delom upravo zbog našeg starog i bliskog prijateljstva, no možda ponajviše zbog toga što je zacelo mislio da ću upravo zbog posedovanja ove poetske senzitivnosti, čitajući i između redova, shvatiti nešto iz za njega toliko važnog i odlučujućeg događaja. Ja ću razumeti skrivene projekcije njegove lične tragedije i onaj jamačno na prvi pogled banalno i ordinarno izgledajući vikend videti u drugoj boji. Uza sve to, polako sam počeo da sumnjam da sam negde, nekom nevidljivom niti i ja umešan u ovu više no dvodecenijsku povest. To je iznova probudilo moju radoznalost i premda sam dobro poznavao obertauernska zbivanja tokom vikenda, više nije bilo upitno to da treba da nastavim da isčitavam Gerhardov tekst. I pošto sam uzalud tražio svoj negdašnji napis, podigao sam, dakle, sa stola povest mog prijatelja i iznova počeo da je čitam: Hotel „Schütz” bio je elegantno svratište. Moja supruga je mislila da je potrebno da za naš susret obezbedimo dostojno mesto, najposle zbog toga što se sa našim prijateljima nismo sreli već dve godine. Znao sam da Obertauern nije ma kakvo mesto: onomad, još u ranim godinama skijaškog centra, posetio ga je legendarni ansambl „Beatles”, dok su se članovi sastava za vreme snimanja njihovog filma pod nazivom „Help” upoznali sa osnovama skijanja. Planirao sam da jedne večeri odemo do čuvenog mesta za zabavu po imenu „Beatles Bar”, koje zapravo čuva uspomenu na posetu ansambla i iz čijih se zvučnika danonoćno čuju numere Bitlsa.

Na to sam mislio kada sam u prostranoj i naizgled udobnoj hotelskoj sobi razmaknuo zavesu i pogledao kroz prozor. Moja supruga je šuškala iza mojih leđa. Čim smo stigli i čim je hotelski lakej doneo naše kofere, smesta je otvorila vrata ormana i počela da pakuje.

Sa prozora sobe moglo se gledati na skijaške terene.

Jedno vreme sam posmatrao skijaše koji su se spuštali na stazi. Motrio sam jednog skijaša u plavoj i jednog u crvenoj odeći: sve su se više udaljavali, dok se naposletku nisu skupili u jednu malu crvenu i plavu tačku.

– Koliko je sati? Bilo je rečeno da ćemo se sastati u jedan, zar ne? – zapitala je moja supruga.

Pogledao sam na moj časovnik. Sastanak smo dogovorili za jedan i video sam da je pola jedan prošlo za par minuta.

– Imamo još pola sata –  rekoh, i okrenuh se.

– Zaista? To je divno! – rekla je ona. Popravila je malčice odeću, a potom zatvorila vrata ormana. Napomenula je da smo mogli da kupimo i neki poklon.

– Poklon? Poklon će biti ovaj zajednički vikend – izletelo mi je iz usta, ali sam smesta i zažalio.

Supruga me je pogledala i video sam da joj je senka preletela preko lica, no ništa nije rekla.

– Baš me zanima kako sada izgledaju Karl i Sofi – rekla je potom.

– Sigurno dobro izgledaju, kao i uvek – rekoh. Hajde, siđimo u bar i popijmo nešto. Možemo ih i tamo dočekati.

– U redu, samo da popravim frizuru – rekla je.

Dole, u baru, osim konobara nije bilo ni žive duše. Seli smo za šank. Naručio sam dupli Martini sa ledom i limunom, a moja supruga pak vruću čokoladu.

– Sigurno su svi na skijalištu, zato je ovde sve tako prazno – primetih.

– Danas govoriš tako dobre stvari – reče ona i dugom kašikom poče da meša vruć napitak. Upravo sam želeo da odgovorim, no...

Dotle sam stigao u čitanju kada se oglasilo zvono. Bacio sam na sto gusto ispisani list hartije i otišao do vrata: u vratima je stajao samo jedan osiguravajući agent. Njega nisam čekao, te sam se i nehotice besno obrecnuo na njega. Ako nešto, naime, ne mogu da podnesem to su oni uvek u najgorem trenutku, uvek sa najpretvornijom nameštenom grimasom prispeli agenti koji kradu vreme. Nakon što je odstupio, nasuo sam sebi čašu konjaka i žurno iznova u ruke uzeo Gerhardov tekst. Nastavljao se ovako:

| Oto Horvat: Očekivane posledice >

Prevod Predrag Popović