Makropolj 12., Gore u Obertauernu 1.

Arpad Nađ Abonji
Gore u Obertauernu

Grad se već budio kada sam izašao na snegom prekrivenu ulicu. Nebo je bilo vedro, lampe su još gorele, a nad rekom, na kulama Hohensalcburške tvrđave, vijorile su se zastave. Četiri dana sneg je konstantno padao, te se činilo da nas očekuje lep vikend u brdima pored Salcburga.

U jutarnjem svetlu sve je iskrilo, čak i otisci stopala koji su vodili do taksija koji je čekao pred zgradom.

U oštroj zimi sam brzo u prtljažnik kola stavio dva povelika kofera. Šofer je hteo da pomogne, ali sam ga ja odvratio od toga. Posle toga sam seo na sedište iza vozača i čekao da pristitgne moja žena. Celo smo se veče spremali, dvaput smo se raspakivali i spakivali. Pogledaću unaokolo, da ne ostavimo nešto ovde, rekla je, kada sam izašao kroz vrata stana. U redu, čekaću te dole u taksiju, odgovorio sam i sa dve putne torbe u rukama krenuo ka liftu.

Zavalivši se u sedištu kola pogledao sam na moj časovnik. U osam je polazio voz za Obertauern, a kazaljke su pokazivale sedam časova i četrdeset pet minuta.

Onda i krećemo, rekao je taksista, nakon što sam mu saopštio da idemo na železničku stanicu.

Ne krećemo, rekoh, sačekaćemo moju ženu.

A, tako, reče on.

Prolazili su minuti i ja sam počeo da bivam sve nervozniji. Na kraju je već i šofer gledao na svoj sat. Posegao sam za telefonom, ali se tada u ulaznim vratima zgrade pojavila moja supruga. Video sam da na njoj nisu onaj kaput i ona kapa koje je bila nabacila u predsoblju.

Već sam i stigla, rekla je kada je sela do mene. Na licu joj se ogledalo zadovoljstvo.

Taksi je krenuo. Uhvatio sam ženinu ruku i zagledao se napolje kroz prozor. Lep je bio grad koji je plivao u ranoj jutarnjoj svetlosti sunca; snegom prekrivene kuće, u ukrasne lampione zaodevene ulice. Bilo je vreme Adventa, te smo sa suprugom odlučili da pozovemo naše stare prijatelje, Karla i Sofiju, na dugi vikend u Obertauern, u poznato zimsko odmaralište. To je bio predlog moje žene, a ja se nisam protivio. Iznajmićemo skije, rekla je, pa ćemo se spustiti niz sve skijaške staze, a uveče ćemo piti onoliko kuvanoga vina koliko god možemo. Biće čudesno, dodala je potom i udarila dlanom o dlan.

Rezervisali smo dve sobe u hotelu „Schütz”. Dogovorili smo se da ćemo se tamo naći.

Karl i Sofi bili su mlad bračni par, a a poznavali smo ih oko deset godina. Istina, nismo se sreli već gotovo dve godine. Karl i Sofi su, naime, bili Nemci, živeli su u Minhenu, a Karl se izrazito gnušao Austrije. Više no svojevremeno Tomas Bernhard i to je uvek žurio da napomene. Ako je ikako moguće ja ne putujem tamo, u tu kaljugu, ponavljao je. U takvom bi slučaju među nama izbila žestoka rasprava. Ja sam, naime, tvrdio da je Bernhard zapravo veoma voleo svoju domovinu, pošto se ne bavimo onim prema čemu smo ravnodušni, niti to grdimo. On i inače nije psovao njegovu domovinu, već podle malograđane, licemerje, laž, govorio sam ja. Na to je, naravno, Karl imao njegove odgovore.

Karl i ja smo nekada, veoma davno, bili u tesnoj vezi, rekla je jednom moja žena, kada smo jednog popodneva sedeli na kanabetu. U vazduhu je lebdeo prijatan miris čaja.

Šta to znači, „u tesnoj vezi”, brzo sam zapitao.

To znači upravo ono što sam rekla. u tesnoj vezi.

Ah, to je već nešto sasvim drugo, tako već shvatam, rekoh. Zamislio sam da su moja žena i Karl bili u tesnoj vezi i nasuo sam sebi još jednu šolju čaja.

Ne treba se uplašiti. Znaš, ti si dobar subjekat. Volim da na tebi proučavam prirodopis ljubavi, rekla je i zapalila dugačku cigaretu. Pogledala me je čudnim, istraživačkim pogledom.

Da? I, do čega si došla? – upitao sam.

Za sada do malo toga, odgovorila je, ali ako dođem do nečega to ćeš i tako saznati na vreme.

Kako sam u taksiju prizvao u sebi naš negdašni razgovor, činilo se da je u njenim rečima bilo nečeg pretećeg. Ponovo sam je pogledao. Bila je smirena, njen je dlan u mojem dlanu bio prijatno topao, samo bi joj se koleno pokatkad mrdnulo.

I, je li sve tu? – zapitao sam.

Da, sve je tu, rekla je gledajući kroz prozor, mislim da da ništa nismo ostavili kod kuće.

Taksi je skrenuo na put koji vodi ka stanici. Sučelice se dobro videla ukrašena zgrada stanice.

Na kraju smo uspeli da stignemo voz koji je upravo polazio. Kako je kompozicija lagano krenula, te sve više ubrzavajući napustila Salcburg, ja sam osetio da iza mene nije ostao samo grad, već i nešto drugo.

Potom sam pred sobom zamislio krateroliku dolinu skijaškog centra, teren za skijanje iznad ruba šume. Video sam četiri čoveka kako se spuštaju, dva muškarca i dve žene. Izgledali su srećno.

Nakon izvesnog vremena okrenuo sam se ka mojoj ženi. Sedela je uz prozor voza i prelistavala ilustrovani časopis.

Iščekuješ li da stignemo? – zapitah.

Naravno, rekla je, ni ne podigavši pogled sa novina, već jedva čekam.

Onda je dobro, rekoh, te pogledah napolje kroz prozor. U daljini, tamo gde je voz jurio, belasale su se planine pod plavim nebom.

| Oto Horvat: Roman na prvo čitanje >

Prevod Predrag Popović