Makropolje 23., Na Kirkinom ostrvu 11/1.

Roland Orčik
Kletva

< Na Kirkinom ostrvu | Vojislav Radojković:Nevidljiva ruka >

Od kad to dete diše očima?! – pitala je uzrujana majka babicu, koja je pognula glavu nakon što je i sama uvidela kakva glupost joj je izletela na usta. Naime, beba je navukla pelenu na glavu, video joj se samo nos i na trenutak se učinilo kao da je iskolačila oči od naprezanja. Mama je žgebčetu skinula pelenu sa glave i podigla ga visoko, e tek su tada majka i babica razrogačile oči: dečaku se repi ć izvijao ka napred! Tog trenutka odjurile su do lekara koji ju je porodio, koji je raširenih ruku mogao da kaže tek toliko da ne treba da brinu, detetu je samo repna kost ispala nešto duža od prosečne. Majka nije htela ni da čuje za to da mu je otfikare. Kad se već tako rodio neka tako i ostane, odlučila je. Kod kuće je i otac prihvatio sina, onakvog kakav je bio. I on je dobio isto ime kao njegov brat, tačnije kao svi muški članovi porodice: Vojislav. Imena su međusobom razlikovali na osnovu naglašavanja. Ime najmlađeg dečaka izgovarali su tako da naglasak bude na trećem slogu, tako da je ime pride dobilo i značenje „lav“. A inače i lav ima rep!, šalio se otac, ali ga je majka tako opaučila da mu ta fora više nije pala ni na pamet. U porodici su svi prihvatili da se Vojislav rodio sa repom. Brige su počele onda kada je krenuo u obdanište. Naime, Vojislav nikako nije mogao da prikrije repi ć koji se praćakao kad se uzbudi. Povrh toga, vremenom su po njemu izrasle krljušti. Drugari su ga ismevali da ima dva repa, više puta su ga podbadali time da li mu se i kita uvija kad se uzbudi? Ili su ga začikivali: je l' mu to majka bila sirena iz Tise, pa da mu rep prekriva krljušt?

Vojislav nije dugo izdržao u školi. Niko se nije s njim družio, da i ne govorimo o tome da su mu devojke, ako bi im se samo približio, cerekajući se okretale leđa. I profesori su mu se smejali u zbornici. Nakon nekog vremena Vojislav ovim roditeljima je dopizdilo, izvadili su ga iz seoske škole. Biće tebi dobro tu sa nama, rekla je majka i pomazila dečakovu plavu kosu, očešljanu na stranu. Međutim, otac se nije radovao što dete treba da skrivaju. Jeste da je svaki dan spremao, prao, kuvao ali otac je želeo da dete nađe svoje mesto i izvan porodičnog gnezda. Neće biti dobro ovako, sine, kazao mu je više puta, nakon što je napunio osamnaest. A što da poričemo, i ostali članovi porodice su Vojislav a gledali s nepoverenjem. Svi su ga tretirali samo kao pola čoveka, ne računajući majku koja ga je redovno branila pred drugima.

Vojislav je jednog dana odlučio da napusti kuću i nađe posao, ne zanima ga ko će mu se podsmevati. Jedino je majci ostavio poruku na ceduljici, u kojoj je stajalo neka ima poverenja u njega, jednoga dana će se vratiti bogat. Od tada je prošlo nekoliko godina a o njemu nisu stizale nikakve vesti. Majka se veoma brinula za sina ali uzalud je molila policajce da ga nađu, oni su samo slegali ramenima a iza njenih leđa kradimice ismevali dečaka sa repom prekrivenim krljuštima.

Tada još niko nije slutio da to nije jedini slučaj u selu. Naime, te godine kada je Vojislav otišao u svet, u jednoj prebogatoj porodici rodio se dečak koga su nazvali Roland, jer je njegov otac želeo da se poput starogermanskog viteza i njegov sin upiše u svest čovečanstva velikim, odvažnim, herojskim podvizima. Čitava porodica živela je u tom uverenju i iščekivanju, otac je čak i naručio za sina vojničku uniformu na kojoj je bilo izvezeno porodično prezime. Uzdao se u to da će vojska, uz nešto podmićivanja, dozvoliti da momak maršira u sopstvenoj, porodičnoj uniformi.

Međutim, ta iluzija se ubrzo raspršila. Tokom školovanja Roland se više puta žalio na to da ga boli zadnjica. Na kraju su otišli kod lekara i na rentgenskom snimku se ispostavilo da se dečakova repna kost postepeno produžava. Kletva!, vikala je u ordinaciji majka sva van sebe, otac ju je jedva smirio. Trudili su se da se što neprimetnije prikradu kolima i nestanu što je pre moguće. Roland se privio uz zadnje sedište, zgrčivši se od sramote. Jer osećao je sramotu, užasnu sramotu, što će sada celo selo da se smeje njemu i njegoovj porodici, nikad više od njega neće biti pravi junak. Mora što pre da otfikari rep! Tačnije, ovo ni nije on mislio u sebi, već su to njegovi roditelji vikali u kolima na putu do kuće a te misli sa oštrim kandžama odjekivale su u dečakovoj glavi i zarivale se u njegovo tanušno samopouzdanje. Sutradan ujutro kada je ustao, rep ne samo da nije nestao, već je bio još duži, povrh svega prekrivale su ga zelenkaste krljušti. Tada je odlučio da je napustiti roditeljski dom, počev od tada živeće kao izgnanik, ma gde ga odnese sudbina.

Vojislav i Roland se nisu poznavali pa ipak su imali istu brigu: kakoda sakriju i zakamufliraju dugački rep prekriven krljuštima?

Prevod: Sandra Buljanović