Laslo Šari
Dodir početnog tona.
Peter Šinkovič (1946–2023)

Ko se plaši tajni, taj će ih ili napasti i žestoko progoniti, ili će im pognute glave okrenuti leđa. Neki po svaku cenu zahtevaju dešifrovanje i objašnjenje, žele da eliminišu sve oblike sumnje – ni od korova da ga nema –; drugima se čini da ih tajne progone, teraju ih pravo u smrt. Ni jedan od njih neće uspeti, oba odnosa su neodrživa. Ipak, neobuzdana želja za racionalnim razumevanjem dovodi njene protagoniste baš do ove tačke, do ove nesrećne pomame za sigurnošću. Što jasnije žele da vide, mrak pred njihovim očima postaje sve gušći. A misterije poprimaju džinovske razmere.
Ali kažu, postoji i druga vrsta odnosa prema tajni, postoji stav prema kojem je nerazumevanje vrednije i važnije od razumevanja. Po njemu ključ pronalaska puta do svih vrsta mira, životne radosti, prihvatanja drugih i saosećanja sa drugima, ali i mira koji se može stvoriti sa onozemaljskim sferama – je dobar odnos prema tajni.
Kažu, postoje i oni koji su u potrazi za tajnama, vrebaju ih i dive im se. Oni ne traže razlog njihovih postojanja. Puštaju ih bliže sebi, ali pomno paze da veo tajni ne sklizne sa njih. Misterije postaće poslušne, pitomo će ih okruživati. A oni će preko njih, kao preko simbola, videti celovitost univerzuma. Zahvaljujući njima odomaćiće se i na nebu i na zemlji. To su sanjari, to su šetači po oblacima, oni su ispunjeni.
Verujem da je Peter Šinkovič takođe pripadao ovim sretnicima, nebeskim šetačima. Njegovi najlepši stihovi o bliskim i dalekim tajnama i čarolijama tako čisto odzvanjaju, kao da nam stižu na krilima pesama dečjeg hora. S naivnom i velikodušnom popustljivošću, dečjim poštovanjem misterija. Ovaj glas mi se najviše sviđa u njegovim pesmama. Njegov junak, pesnik, ne mudruje, ne pada mu napamet da razotkrije ili dešifruje bilo šta od nematerijalnog. Jednostavno i precizno oslikava pojavu pred kojom čovek (ako je iskren) može da stane samo u svečanom odelu, kao neki posrnuli grešnik. Skicira neshvatljivo, ono čemu se divi, zatim to uzdiže i pušta da poleti. A ono će da poleti mnogo dalje od stvarnosti nego što ga je pesnik zatekao u svom osnovnom položaju.

(...)

Ako ne razumemo fenomen, ne možemo razumeti ni crtež fenomena, tj. pesmu – mogli bismo reći, kada bi imali dovoljno hrabrosti za to. Ali bilo da je razumemo – svako na svoj način – ili ne, svi će se naći smiraj posle kratkih muzičkih melodija, jer smo se, makar za korak, ipak približili sebi. Iznad nas je neobična, čudna melodija zvonkim dečijim glasom otpevana. Bio je to glas neopipljivosti, kojeg smo dodirnuli i osetili olakšanje.
Ovih sedmica objavljena je posthumna knjiga Petera Šinkoviča u njegovom rodnom gradu, u Senti, pod naslovom Brodski dnevnik (Fedélzeti napló), u izdanju Izdavačke kuće zEtna. Odabrane i nove pesme mogu se čitati u ovoj maloj pametnoj zbirci (uredio ju je Ištvan Besedeš). Pesnik i njegov izdavač oduvek su znali da pesme ne treba postavljati u debeli tom. Koliko god da su one dobre, ne možete ih dugo čitati. Malo pa malo, pa u više navrata, to je prava mera za čitanje poezije. Pogotovu ako je odabir u stvari poruka, nešto što nosimo sa sobom na put. Očigledno je da se svi oproštajni tomovi mogu smatrati takvima. Većina ovih pesama kao da nam se već obraća sa one strane. Pesnik se za to pripremao dugo, lepo i pažljivo.

Prevela sa mađarskog: Jolanka Kovač

Péter Sinkovits: Brodski dnevnik
Izdavačka kuća zEtna, 2023.
Izvor teksta: Új Írás (www.ujiras.hu)