Priče sa Makropolja II/1.

Miloš Latinović
Hronika maglovite noći

1.

Grad

- Volim ovaj grad - rekao je gledajući siluetu u staklu ulaznih vrata u zgradu čiji su prozori gledali na gradski trg. Bila je to jasno ocrtana figura čoveka, crna senka bez glave, pošto je na mestu iznad ramena stajao beli trgovagki papir na kojem je crvenom hemijskom olovkom bio ispisan poziv i dnevni red za sastanak kućnog saveta.

- Mrzim ovaj grad - rekao je i iskoračio u noć.

2.

Eks libris

Mala neonska lampa, pored kompjutera, bila je uključena cele noći. Svetlela je uvek, kao i ta neverovatna sprava, koja mu je, kako je iskreno verovao, omogućavala lakše pisanje. Olovku, i to isključivo Pilot G-1, napunjenu crnim tušem, koristio je veoma retko. Ponekad, da upiše neki telefonski broj, adresu, ili da obeleži odredjenu vest, podvuče rečenicu, pasus, ili izjavu u novinama koja bi mogla da mu koristi za naredni novinski tekst, belešku, komentar ili, možda, da postane motiv ili deo neke buduće priče. Kompjuter je bio budan, za njegove misli, ideje, kratke zapise, duge, glupe, rečenice, koje su hitro i sa puno grešaka, upisivane, da bi sutradan, kada se glava ohladi - a jutro je, veruju ljudi, pametnije od noći - sve to pritiskom na odredjenu dirku nestalo u belilu ekrana.

Malo toga ostajalo je upamćeno.

To veče, bio je utorak, završio je rubriku, koju su jednom nedeljno objavljivale lokalne novine. Stubac teksta, 30 otkucanih redova, donosio mu je materijalnu nadoknadu, malu u srazmeri s platama i honorarima, ali značajnu s obzorom na primanja nezaposlenih, a toj armiji je već godinama pripadao. Ako se tome doda redovno slanje vesti za prestoničke novine, potpisane izmišljenim inicijalima, i povremeni honorar od objavljenih priča i prikaza, svota beše dovoljna za pristojan život samca. Ono što je ipak važnije bilo od dobiti i imetka bilo je njegovo zadovoljstvo ispisivanjem tih redova, jer rubrika u lokalnim novinama nastajala je inspirisana čitanjem, knjigama, mislima i životom literata, koje je vešto povezivao s aktuelnim dogadjajima i scenama iz stvarnog života. I još nešto, to lutanje kroz vlastitu biblioteku omogućavao mu da povremeno stavi obrazinu Firentinca Nikola Nicolija, koji je život i sav svoj imetak potrošino na sticanje knjiga, a kada više nije imao ništa, Medičijevi su mu otvorili svoje blagajne.

Firentinac beše odavno mrtav.

On je živeo i njegov život.

Biblioteka - aleksandrida, kako joj je tepao - u jednoj od soba dvosobnog stana, brojala je oko 3500 knjiga. Ona beše izvor.

Rubrika pod imenom Eks libris bila je veoma čitana u javnosti.

3.

To se dešava svakom ko previše pita

(...)

Zbog toga što su mnogo pitali, mračnim i bez slave, generalima u Urugvaju, dogodilo se isto što i De Golu 1969. godine. Ono što je u njihovom slučaju čudesno jeste to da su referendum o svom ostanku na vlasti priredili u trenutku kada se činilo da su gospodari svega. Imali su kupljenu štampu, zabranjene političke partije, suspendovanu univerzitetsku i sindikalnu aktivnost, sa polovinom opozicije u zatvoru ili ubijenom i sa petinom stanovništva, naročito mladjeg, rasutog po celom svetu.

Bilo je, da ne dužim, najmanje dvadeset verzija, koje su, na manje ili više ubedljiv način, tumačile čin raspisivanja referenduma. Samo jedna verzija je zanemarena koja je, bez obzira na prividnu uprošćenost, bila najbliža stvarnosti. Urugvajske gorile su, suprotno generalu De Golu, ali isto kao i general Franko, sami sebe ubedili u sopstvenu nezamenljivost.

Čudno je da su u takvu grešku upali generali koji ništa nisu prepuštali slučaju.

Opijeni apsolutnom vlašću i uverenjem kako im je sve pod kontrolom, pogrešili su samo u jedmom: prepuštajući narodu da se o njihovoj upravi tajno izjasni.

Posle svega Fidel Kastro je, dakle, genije.

Ili, da ne preterujemo, inteligentan čovek koji ne ponavlja jednom naučene lekcije. Kuba je bila ostrvo poroka, a Fidel zna da ako se novac stavi na odredjenu ruletsku cifru, već u sledećem trenutku postoji velika verovatnoća da ona postane vlasništvo kazina. Sreću, naravno, ne treba suviše iskušavati, a i s pitanjima ne valja preterivati, ako želiš (postoji li takav) dug politički vek.

Fidel je odavno premašio Broza.

Dobitak je, dakle, ako previše pitate ili nerazumno verujete u uticaj slučaja u varijanti sreće, isključen.

4.

Magla

Tekst otipkan na belom licu kompjutera otisnut na hrapavoj hartiji ćutao je stisnut u unutrašnjem džepu kožne jakne. Putovao je sa njim. Kroz noć..

Svetla ulične rasvete, provirivala su, žućkasta, slaba, čkiljava, kao lampioni okačeni o grane kestenja, tremove kuća, zabate, tornjeve crkaca...

Išao je siguran, poznajući staze, ko predci njegovi koji su čamcima i konjima, kroz ritove, uzanim stazama, gazovima i vešto obeleženim prelazima, preko živog blata i dubokih jama, što su ćutale pod površinom vode, stizali do trga, tu u srcu grada, koji je nazivao svojim.

Išao je osluškujući zvuke - ljeskanje nevidljive vode, promukli zov roga, šapat u blatu nasukanih riba, tresak umornih, vlagom izjedenih, stabala, promukli pucanj i beznadežni trk kroz plićak i trsku divlje patke...

Išao je trgom isčekujući da se pred njim pojavi crn špic drvenog čamca, u kojem uspravan, stamen, izdeljan od hrastovog stabla, nepomičan stoji Kristifor Kendjelac, čak i u trenutku kada čamac udari svojim o vodeno dno i poput nekog, na suvom nesprednog reptila, ispuzi na blatnu, crnu obalu. Zamišlja ga kako iskoračuje iz čamca na obalu, tu pred njim, na breg - Hekeida, na vlažni peskoviti sprud, i pobada štap, dugačak i beo, jelov, koji je obeležje njegovo i zemlje koja mu pripada.

Ali behu to samo snovi.

A bez snova živeti nije mogao.

Bez snova i pisanja.

- Ponekad se pitam kako se izvlače iz neprilika oni koji ne pišu, koji ne slikaju, koji ne komponuju muziku, kako uspevaju da izbegnu ludilo, melanholiju, paničan strah kojima je izložena ljudska priroda - rekao je Grejm Grin.

Osvrnuo se. Nikog. Magla i žute zenice lampiona.

Pred njim pramac ogromne kuće, komandni most na balkonu, zastava na kojoj je oslikan gajdaš.

5.

Riznica gospodina Radaka

Ušao je u knjižaru Kod svetih apostola Ćirila i Metodija.

Istina bila je to prodavnica tekstila. I već godinama na rafovima i tezgama stajala je konfekcijska i metražna roba, umesto u kožu ukoričenih knjiga ili skromnih svezaka, koje čuvaju velike mudrosti, lepe priče ili opise neverovatnih avantura, te šarenih žurnala, svakojakih nedeljnika i listova otisnutih masnim slovima na lošoj hartiji.

On je, medjutim, umesto čarapa marke Udarnik, košulja iz Ivanjice i svilenih kineskih kravata - mada je Radakova radnja zatvorena1941. godine, posle 77 godina neprekidnog rada - na policama video te knjige i žurnale, čim bi gurnuo teška hrastova vrata i ušao unutra.

- Radakova knjižara bila je čarobna kutija sa svim onim knjigama, kao u biblioteci, igračkama iz inostranstva, listovima i časopisima koji su davali informacije iz raznih oblasti od politike i nauke do mode i sporta. Bilo je to prekrasno mesto, kojeg se i danas sećam - ispričao mu je jednom Jovan Ćirilov, Kikindjanin iz epohe Art dekoa, crno belih filmova u sali bioskopa Uranija, gostovanja Pozorišta dunavske banovine, epohe zabavne i opuštene, čija je lagodnost ispunjena ljubavlju i akordima džeza zauvek nestala u klanici drugog svetskog rata.

Od tog dana on posećuje Radakovu knjižaru.

Prodavačice, dve ljubazne gospodje koje se bore s dosadom i kilogramima, ostavljale su ga da na miru razgleda robu, znajući da ništa, ni te, kao ni prethodnih večeri neće kupiti.

- Lepo je kad u trgovinu udje mušterija, makar - vidi se na prvi pogled - ona to nije - govorila je jedna od njih, kao da je znala da on umesto fino dezeniranih bokser gaća, drži u rukama Tetka Daninu knjigu Danice Bandić, a mesto pamučne majice sa širokim bretelama, kod Radaka pečaćeno izdanje knjige Jokaji Mora Kad ostarimo, u prevodu Uroša Toponarskog, ili Žil Vernov roman Carev glasnik...

I ne samo to. On je pored knjiga u tom toplom kutku literature i umnosti, jedinstvenom u hajdučijom i porazima oslikanom banatskom prostoru, pronalazio učitelja Ljubomira Lotića, člana Književnog odelkjenja Matice srpske, protu Miletu Jakšića, političara i pisaca, te Djoku Radaka, advokata, koji je kao student 1848. godine bunu u varoši podigao.

Sedeo je s Emersonom koji je hrabrio knjižarevog naslednika Rusa, Arandarenka, zapalog u dugove i čamotinju, govoreći da je: biblioteka ili knjižara, sve jedno, vrsta magične sobe u kojoj su začarani najbolji duhovi čovečanstva, koji čekaju našu reč pa da izadju iz nemosti.

Dolazio je tu i Deže Kostolanji, kasnije Danilo Kiš s ocem Samom, Garsija Markes i njegova dva drugara Karlos Fuentes i Hulio Kortasar, a u kasnim noćnim satima Vargas Ljosa, Vlada Bajac i Raša Šajtinac. Pred jutro stizali su odnekud, umorni od sunca i ludila Hemingvej, Bukovski, Hamvaš i Aleksandar Genis...

U vremenu zatišja, oko podneva kada se sve umiri - i list i ptica - ili kad izbija ponoćni sat, što najavi smenu dana ali i doba živih i mrtvih, u knjižari bi sretao Džeroma Dejvida Selindžera. Sa brda u Nju Hemšira, gde se 1953. povukao, dolazio je samo - u riznicu J. R.

Dolazili su i mnogi drugi mladi i olinjali, uspešni, ali i oni što metrom mere tomove neuspeha.

Sve ih je dobro poznavao.

Ali sve ih je manje razlikovao.

6.

Mirisi

Žena u radnji otvorila je usta peći i ubacila nekoliko tankih oblica. Topola. Bela i za želudac vatre lako svarljiva hrana.

Oseti miris nagorelog drveta.

I seti se. Pamćenje nije ništa manje čudesno od proricanja budućnosti.

Seti se detinjstav, malih vatri u jarku, ispred kuće u kojoj je živeo njegov deda, u kojoj su živeli njegovi roditelji i on, on u srećnim danima detinjstva.

Seti se mirisa.

Orahov list, suv, spaljen na slaboj vatri, punoj dima, ispušta tihe uzdahe i istiskuje spore mirise koji omamljuju, kao prvi poljubac ili hašiš. Kozasti dugački listići čudotvorne imele, sečeni zlatnim srpom ili hitrom strelom, uhvaćeni u letu, da tlo ne dodirnu, pa u halapljiv plamen bačeni, mirišu opojno, nekako slano, kao devojačke suze. Dudov list, kad se u ždrelo vatre ugura, ne miriši, nego pucketa i lomi se kao da je od pečene zemlje.

Lipa je mirisala na proleće.

Kesten na jesen.

Listiće smokve, one što je radjala u kraj avlije plodove krupne kao pesnica, slatke i debele, koje je baka u kasnim letnjim popodnevima sušila na tremu, šećerila i stavljala u slatko i žele, deda je u plamen bacao poslednje. Kao da mu ih je žao, kao da nekakav začin - iz braon, neprozirne kese, i s tri prsta uzima - u jelo dodaje.

Miris smokvinog lista ima boju mora u jesen.

Setio se.

Izašao ja iz riznice...

7.

Muzika zvona

Paučinastu opnu magle u tren razdere iznenada udar zvona.

Stajao je na trgu.

Godinama živeći u zgradi pored crkve naučio je da u zvuku zvona razlikuje tri glavna, odvojena tona. Prvi, zvon, koji je i osnovni i najbolje se čuje i to odmah posle udara zvecka o metal, i nastaje treperenjem metala iz srednje trećine zvona. Drugi zvuk je - gul, koji mada nastaje odmah, jasno se čuje tek posle nekog vremena. Treći ton nastaje u gornjoj trećini zvona i pomalo je naprijatan.

Muzika zvona beše obeležje grada, ali u njemu nije živeo niko ko bi se time ozbiljnije pozabavio i priredio koncert poput onih koja se održavaju u Arhangelsku, Rostovu ili Sankt Petreburgu...

Konstantin Saradžev, znameniti zvonar i muzičar izmedju dva svetska rata, za kojeg tvrde da je imao savršeni sluh i mogao da prepozna zvon svakog moskovskog zvona, tvrdio je da zvuk zvona predstavlja složenije javljanje nego zvuk bilo kog instrumenta ili ljudskog glasa. On je priredjivao zvonarske koncerte sa 16 zvona u kompletu, a svi oni koji su imali priliku da ga slušaju kako izvodi tu muziku govore da su to bili izuzetni doživljajo.

- Rusko zvonjenje nije zasnovano na melodiji, već na drugom moćnom izražajnom sredstvu - ritmu - govorio je Saradžev.

On je to znao. Tu priču o zvonima ispisao je u jednoj od rubrika Eks librisa, koja je bila posvećena srpskim oduševljenjem latino ritmovima. Nije, naravno, imao ništa protiv Kompaja Segunda i društva, čak šta više, napisao je i priču inspirisan njihovom muzikom, ali želeo je da upozori kako je pratiti modu jedino dobro, ako je i to tačno, u odevanju.

Moda nam je ispohovala mozak, pa je kao takav - modni krik, prolazan i lako svarljiv - u ovaj narod ušao komunizam, titoizam, nacionalizam, opravdani rat, izraz ničim izazvane sankcije, reket, sačekuša, seks na brzinu, grupnjak...

Napisao je tada.

Sećao se tog teksta stojeći na mestu, za koje je on verovao, da je tačka u kojoj se sastaju zvuci odaslati udarom zvecka u set crkvenih zvona.

To se dogadjalo samo jednom u danu, i on je obavezno bio prisutan u taj tren, na tom mestu.

Nije razlikovao, medjutim, u trenutku kada su se stapala zvona s dve crkve i opštinskog tornja niti muziku, a još manje ritam.

Zvona su ovde pravila larmu.

8.

Jaja u gnezdu od spanaća

Muzika zvona nestajala je u visinama iznad šiljatih tornjeva.

Magla je ponovo sakupljala prste. Neprozirna, a svetla i bela. Zimska magla. Kao na ostrvima blizu Islanada. Gledao je njeno moćno telo, kroz pravougaoni prozor, dok je stajao na odmorištu zgrade u kojoj je stanovala Eva Karoly, službenica Komunalnog preduzeća. Lepa mlada žena, duge crne kose, i vitkog stasa. Odavno su se poznavali i često se vidjali. Sučajni susret prerastao je u iskreno prijateljstvo. Zanimljivo je nikada nisu pričali o književnosti, osim jednom kada je Eva, neočekivano dok je posluživala orasnice i kafu, rekla:

- Lepa ti je ona priča u novinama.

Nije odgovorio ništa, jer je znao da se konstatacija odnosi na priču Put svile, koja je te nedelje objavljena u lokalnoj novini.

- Jedan san, je to - reče.

- San ili ne, priča je dobra. Poznaješ samoću. I žene - ustvrdi Eva.

- Priča je izmišljena. Nikada nisam video ženu koja masturbira - reče.

Eva se nasmejala.

- Zar je trebalo? - upitala je.

On je ćutao.

- Umreti od nostalgije za nečim što nikada nećeš proživeti - objasnio je to Erve Žonkur.

Mislio je o tome dok je gledao hitre mačke magle kako se penju po krovovima kuća.

Nikada više Eva nije ništa govorila o onome što on piše. Nije verovao da i čita, jer nikada u njenoj gostinskoj sobi, a to beše jedina prostorija u kojoj je bio, uostalom i jedina u toj maloj garsonjeri, nije bilo novina ni knjiga. Fotelja - u njoj je sedeo - dvosed - pretpostavlja tu je spavala, sto - staklen i nizak - i televizor. Ništa više. Dovoljno.

Šta ga je to, medjutim, vuklo u taj tihi stan, kod te žene, lepe i tako jednostavne, koja je hodala ulicama drugog grada, koji se u negativu, po nebu, ili podzemlju prostirao kroz ovu varoš.

Stigao je do njenih vrata nabrajajući jela koje je Eva Kiraly pripremala - za nju i njega - neverovatnom veštinom iskustvom kuvarice velikih restorana, prekookeanskih brodova, bogataških kuća, u kojoj su prijemi voljena i jedina zabava, vila, dvorova. Ništa od toga, Eva Kiraly nikada nije mrdnula iz ovog grada, iz svog stana, osim kada je išla na posao ili na pijac.

Otud ga je još više čudilo gde je naučila da priprema špargle u ogrtaču, paradajz punjen kukuruzom, pohovani sir, pilav sa prepelicama, krokete od ribe ili jaja u gnezdu od spanaća..

Pritisnuo je kvaku i pomislio na ono što ga večeras očekuje...

| Mihalj Lakatoš: Hronika maglovite noći >