Laura Barna
Starinarnica Uzane ulice

Na raboš je oštricom peroreza urezivao novi dan. Nervozniji je, ruke mu podrhtavaju, sa temena i čela niz koren nosa okapava se znoj; razmišlja o nagnjiloj jabuci u Penelopinim šakama; iako nije rečeno u knjigama, zna da je okrenula glavu u stranu dok pihtijast curak otiče kroz prste, niz nabore toge, potom sporo kao kroz najsitnije sito nestaje u pesku, i zna svakako da nije ostavio ni najmanji trag svoje prisutnosti, čemer izneverenih nadanja, zgusnute patnje, ženske čežnje, nedorečene ljubavi. Ne dešava se prvi put da mu se sasvim živo prikazuju neizdogađane slike tuđih prošlosti, ili su se zbivale baš po njegovim vizijama, samo su se tada činile nejakim, bezvrednim kako bi se načinio napor i pribeležile se u svedočanstvo; sumnjao je da su se iscizelirani nabori duše dali uopšte, čak i pri nepokolebljivoj odlučnosti, trajno pribeležiti, takvi bi zapisi vremenom bledeli a na njihovim mestima posednički se ušuškavale neuobičajeno sjajne beline pamćenja. Ali, on je uspevao da tumara lavirintom pamćenja, znao je, bivao je iz časa u čas zamršeniji, provlačio se kroz ispisane redove neprimećen, dugo se zadržavao u belinama, upinjao se da savlada naboj svetlosti, po sećanju je prstima pojačavao izbledela rukopisanija. Da je samo bilo više zabludnika kao što je on, očas bi zamršene putanje lavirinta uspeli da preobraze u prohodne i zamamne stazice. Urezivao je tog jutra sedamnaestu crtu. Upravo toliko niko nije ušao u Starinarnicu, iako je nad ulazom, prema nesumnjivo najuzanijoj ulici u gradu, bila sasvim vidno isturena tabla od orahovine s krasnopisnim ćiriličnim natpisom: Starinarnica Uzane ulice. Uzane taman toliko da se lagodno mimoilazilo, tek uz neznatno doticanje vrhovima ramena. Pardon! Izvinite vi! Glasovi i odjeci koraka su se dugo zadržavali u kamenju. Osobito mirisi. Na ragastov je prvoga dana ovesio svileno uže sa posrebrenim zvoncem livenom u najvećoj potaji za episkopa ohridskog i žičkog Nikolaja Velimirovića. Začuđujuće sitnom građanskom ćirilicom, niz obod među vitice, izliveno je - Manastir Vojlovica, leto Gospodnje 1942. Dakako, zapis je bio čitljiv jedino pod uvećavajućim staklom. Nije poznato da li je posrebreno zvonce ikada dospelo u ruke njegova poručitelja, i teško je i dokučiti kakvu mu je namenu dotični odredio. Cilik posrebrenog zvona izazivao je navalu nadražaja, cedio požudu na vrhove cipela. Istrajni napor u osvajanju nade. Da li zbog toga što mu je sudbina uskratila episkopova doticanja vrhovima jagodica, ali njegov cilik bejaše toliko oštar i surov da se razdražujući zvuk dugo posle lomio o kamene zidove Uzane ulice i kogod bi utom prolazio obema šakama je zaklanjao uši. Ali, takve nevolje su se dešavale retko. On je ulazio na sporedni ulaz, kroz unutrašnje dvorište. Jedino je Kiti, nadurena, okretna cigančica oholog izraza lica, pre ravno sedamnaest dana bučno nagrnula na glavni ulaz, pritom je do te mere razljutila posrebreno zvonce da je njegov cilik docnije satima besneo o kamene neravnine. Razume se, malo ko se tada usuđivao da progazi Uzanom ulicom. Ponudio joj je stosedamdesetsedam dinara za čišćenje tavanice, poda i staklenog izloga prednje odaje, do ulice, suterensku odaju u koju je silazio sa sedam stepenika, uređivaće on, lično, police sa figurinama od raznobojnog porcelana, opalina ili sedefa, skulpture, slike i ogledala sa brušenim venecijanskim staklom u okvirima od šlifovane bronze, preistorijske vazne, krčage i nakit, časovnike sa klatnima zatvorenih boja od mermera ili poludragog kamena opervaženih kornjačevinom, lustere od pozlaćene bronze sa mnogo kristala što su prelamali svetlost u hiljadustrukim nijansama, umoljčene gomile rolni skupocenih i retkih tkanina poručivanih iz Beča za potrebe dvorova Dunđerskih, kovčege od egzotičnog drveta izrađenih sa jednostavnim inkrustacijama, hartije i ostale drangulije ne sme nipošto da dotiče, takav je dogovor, preneo ga je na papir u koji je Kiti dugo posle razroko buljila kao u čudo. Ne znam da čitam, ali mi se sviđa, uzeću ga! progunđala je mrzovoljno. Ne mari, uzmite! Dolazićete svakog sedamnaestog dana u mesecu. Biće dovoljno. Pri izlasku je mrgodnim dahtanjem snažno zacilikala posrebreno zvonce, i on je znao da je ceo dan izgubljen. Uvek se iznova pitao zašto je uopšte dozvolio da tako oholo biće kroči u sveto mesto kakvim je nadmeno cenio svoju Starinarnicu. Ali, svaki put kada bi sebi postavio isto pitanje obuzimala ga je neka iznenadna nemoć, udovi su mu trnuli, damaralo mu u slepoočnicama, osećao je kako mu se jezik vuče po načetoj zubnoj gleđi, mahnito landara o nepca, dok se ne nabode o kakav krljasti šiljak i tako naboden, smoren miruje. Znao je, bez ikakve sumnje, ako progovori, jednostavno će ga pregristi, precepiti grčom nadvoje. Zato je ćutke silazio u suteren, njegovo nedodirljivo carstvo, onamo Kiti nema pristupa. Pustiće je da do večeri frkće, grebe kandžama napukle grede sa tavanice, opaja paučinu iz ćoškova rasutim pramenovima kose, dlanovima guli prljavštinu sa brodskog poda, zavlači u šupljine mali prst sa neverovatno dugim noktom koji se već odavno izvio u spiralu (proburgijao bi taj i do najnepristupačnije crvotočine), pljucka na stakleni izlog, potom vršcima rukava razmazuje ispljuvak do sjaja, i psovala je, verovatno neke užasne psovke, nije uspevao da ih razabere, procenjuje da to čini na svom ciganskom. Uopšte, malo je pričala, iako, sumnjao je, razlog njenih upornih ćutnji nije nikako zazor pred autoritetom, kakav bi mogao biti primerice on, ili, nedajbože, pokornost pred autoritetom. Ćutala je, jer joj se htelo. Nastojao je da sedamnaestu crtu, uprkos drhtavici koja se sad grozničavo razlivala od dna potpetica do prepona, trbuhom i grudima, glavom, ureže isto onako precizno kao i ostale. Učinilo mu se da negde tamo napolju, van domašaja Uzane ulice, pljušti kiša. Naspramni zidovi kuća savijali su se u blagi luk, zajedno sa krovovima pokrivenim šindrom ili ćeramidom, iskrivljeni i iščašeni, gotovo da su se dodirivali kitnjastim vencima. I iako se sa granitnog pločnika jasno videlo nebo, otvor bezmalo poluobličastog svoda je stajao pod tako matematički precizno sračunatim uglom da se unutra nije uspevala provući ni kap kiše. Vetar je besneo niz brezove oblice, kovitlao ćerpiće, u ulicu nije navraćao. Ponekada bi o snežne dane, neznanootkuda, dolepršala pokoja pahulja, i to je sve; ako je retki prolaznici nisu ukačili vrelim jezicima, topila bi se i pre no što polegne na granitni pločnik koji je odnekuda takođe uvek bio vreo, pa se po njemu poskakivalo žustro, bez zaustavljanja. Vazduh u ulici se mutio od gustine i bila je potrebna klasična gracioznost akrobate, pronicljivost mačke da se prebrodi s kraja na kraj. Kiša se slivala sa krovova u oluke - a imala ih je svaka kuća - olucima oticala do plitkih kanala uz temelje, odakle je hitala ka šahtu na početku ulice, ili možebiti na kraju, takvo što je naprosto bilo neodredivo, naime, umesto brojki njihovi sopstvenici kačili su table od orahovog, javorovog, trešnjevog, abonosovog, brezovog, smokvinog, limunovog, pa i ružinog drveta. Tako je pod kandelabrom, s leva, odmah uz Starinarnicu, visila tabla od smokovine, opšivena fino kovanim gvožđem: Dom Koštunjića Uzane ulice, zdesna, pak nešto isturena, tabla od bledog limunovog drveta: Zahodište Uzane ulice, preko puta, baš od orahovine: Pogrebna udružba Uzane ulice, do nje, nizbrdo: Razglednicarnica Karataj Uzane ulice, na početku, možda i na kraju, svejedno, nad sasvim novim dvokrilnim vratima, isturene su bile dve table, obe od brezovine, na levom krilu pisalo je: Pivnica Uzane ulice, na desnom, nešto iskrivljenijim rukopisom: Braća Vinopija Uzane ulice. Odložio je perorez u postolje od zelenkastog žada. Oteturao do izloga, drugačije nije ni mogao, jer ga je sada boleo i želudac, u glavi mu se mutilo, suzdržavao se da ne povrati. Napolju se već možda razvedrilo, možda kiša uopšte nije ni padala, a možda greje sunce, ni u to nije bio siguran; granitnim pločnicima nikada nije procunjao nijedan jedini zračak sunčeve svetlosti. Imate sreće! pružio mu je glomazni ključ, rđa ga je dobro načela. Ovo je jedna izuzetno mirna ulica, takvih više, verujte, u Beogradu nema. Zaista imate sreće! dodao je značajno kao da i dalje utvrđuje pazar iako su sve začkoljice oko kupoprodajnog ugovora već bile sređene, novac mu je isplatio na ruke, još se nije ni mastilo sa hartije osušilo a već su zašuštale plavičaste novčanice, što je u starčevim očima probudilo bogtepitaotkada skrajnuti sjaj. Doduše, na tren. I kako se samo radovao toga jutra. Kao dete. Zarivao je glavu duboko u ćoškove, isisavao vlagu, njuškao memljiv zadah drugih života. Pominjao je starac još - nekako nevezano, pritom je rasejano upirao prstom u suteren - bivše sopstvenike, koloplete putešestvija, belege, čvorišta sudbine, umiranja i odmah potom rađanja, nestajanja, i sve to za onog na tren povraćenog sjaja u očima. Zazidao sam ih! Morao sam. Nagrtali su u grupama, sami, u parovima, svih mogućih boja kože, lepili se bešumno po zidovima kao pauci, krstarili gredama, opipavali starine tako setno i nežno da sam pomislio kako su nekada pripadali samo njima, šumorili, ćućorili i odlazili istim onim... neodređeno je i dalje pokazivao u pravcu suterena. Govorio je sve brže, seckao misli na parčiće, mrvio reči u prašinu, raspršivao je po ustajalom vazduhu, gutao grcajući, valjda da mu ne uzmakne teško pridobijeni sjaj iz uglova očiju što neumitno traje tek tren, o davno prokopanim podzemnim kanalima, ne širim i višim od zgrčenog čeljadeta, kojima je Starinarnica Uzane ulice povezana sa najznamenitijim mestima Donjega i Gornjega grada, nekoliko njih izlazilo je pravo na Dunav. Vraški šteta što ga nije pažljivije slušao. Starac je nastavljao sve brže i brže, uskoro se to nije više moglo nazvati razgovetnim kazivanjem, mumlao je koješta o najuzanijoj varoškoj ulici u kojoj su se mogli mimoići tek dva odrasla čeljada (primetno, voleo je prekomerno da koristi ovu reč) uz obavezno češanje ramenima, onda o nevidljivom procepu poluobličasto zasvođenom (za njega ni kiše, sunce, vetrovi ne haju). Senovitim spodobama. Prikazama. Pričinama. Bledim utvarama. Vraćao se nanovo na čvorišta sudbine, koloplete putešestvija kao ključne odrednice. Ponešto je od toga mogao da nasluti. Od osećanja je gradio beline. Zaista šteta što ga tada nije pažljivije slušao. Ili je i njegova nepažnja samo kolopletni puteljak, slepi krak čvorišta. Dok je starac govorio, on je više iz dokolice popunjavao beline. Nije više bio u stanju da se održi na nogama. Susedna okna palila su se iz časa u čas kao svetlaci. Otkada je otkupio Starinarnicu još nije video da neko promiče iza njih, ali pouzdano je znao da iza ima života. Sa lučnih prozora dopirala je neverovatno blaga difuzna svetlost - jednako sa svih - kao da je bila namenjena osvetljenju kakvog dragocenog eksponata. Uobičavao je da odlazi do izloga, ukrštenih ruku na leđima, iščekivao je kakav-takav skriveni nagoveštaj, sluz očaja, senku, obris, bilo šta. Zalud! Blaga difuzna svetlost uzmutila je nadanja, zajedno sa lampionima pred Starinarnicom pod čijim klobukom su uglačane do sjaja granitne ploče iskrile zasićenošću crnog biserja. Kad bolje porazmisli, nikada nije video nijedno lice ionako retkih prolaznika. Znao je da su skrivana pod nepromočivim tkanjem najgušćeg boda, oseća kako zure bojažljivo u uglačane vrhove cipela, gleda kako se isti ti vrhovi otkidaju i samovoljno kotrljaju niz vreo pločnik. Neretko, izazvan besmislenim strastima, snažnim othukivanjem zacilikao bi posrebreno zvono, sa stakla je posle sledio zgrčeni obris očajnika u jalovom hteniju da izmigolji samoći, kao da se njojzi dalo olako izmigoljiti, i kao da ona nije neminovnost utkana u svako žitije, pažljivo, zasebno, i kao da bi iznenadni cilik mogao da potre osnaženu žudnju goniča. Nagnjio časovnik među Penelopinim šakama - pred njime ona zaklanja svoje prekrasno lice - jasno kazuje na uzaludnost pokušaja, pretakanih iz vremena u vreme kao iz obruča u obruč. Potire i poslednji iscedak nadalačkog napora. A da on sve ovo ne uobražava! Možda ga želudac uopšte ne boli jer i nema želuca, možda mu se udovi ne grče jer ni mišića nije imao, i nema šta da povrati osim uobrazilje, u glavi mu se ne muti jer su misli ionako odnete jakim vetrovima, možda iza tuđih okana osvetljenih blagom difuznom svetlošću ne struje ostaci života baš kao ni iza staklenog izloga Starinarnice koja nikada njemu nije pripadala jer on nikada nije postojao, a možda on za ovu neshvatljivu zbrku i nije kriv. Nije svakako ni Kiti, kao da je ikada igde mogla biti izmišljena nadurena, okretna cigančica oholog izraza lica. Kakav apsurdan piščev pokušaj! Ili starac, možda? On tek nije mogao biti stvaran. Ili su zajedno bili belina pamćenja. Neudenuta. A opreznost u odbiru likova nipošto ne dozvoljava lakomosti u procenjivanju, stoga se ni pojavljivanje episkopa ohridskog i žičkog Nikolaja Velimirovića ne sme smatrati slučajnošću. A možda Uzana ulica nije ubeležena ni u najstarijim sačuvanim kartama. Nema je sigurno ni u najnovijem Planu grada Beograda. Niti se pominje u arhivama. Jasno je proosetio kako starac ulazi na glavni ulaz, iz Uzane ulice. Naslutio je grčki profil. Nije mogao da se pomeri. Nije umeo da govori ni jednim poznatim jezikom. A da je umeo, pitao bi ga, svakako, zašto nije zacilikalo posrebreno zvonce. Nesumnjivo, ono je jedino moralo biti stvarno, lično je uvezivao svileno uže o kuku na ragastovu, pokazao bi i čime, e da je mogao da pomera prste, a možda ni prstiju nije imao, da je uspevao da pomeri ono što se još uvek nazivalo glavom potvrdio bi prethodne sumnje, ali njegova razložna moć rasuđivanja, usled gorepomenutih nevolja sa jakim vetrovima, više nipošto nije bila pouzdana. Kakav iznenadni haos i nesporazum. Zaboga! Kiti je trebalo da dođe tek za trinaest dana.