Ljiljana Jokić Kaspar
Neozbiljnost ljudskog roda

Jednom sam bio u prilici da potražim izgubljenu stvar. Beše to sasvim običan crni kišobran. Na željezničkoj stanici u koju je nešto ranije pristigao moj voz, uputili su me u izvesnu prostoriju u kojoj su se čuvale izgubljene stvari. Pitali su me kada se to desilo i kakav je kišobran. Sasvim običan, pre dva meseca sam primetio nestanak, rekoh.

Zašto ga tek sada tražite, pitao je službenik upadljivo nezdrave boje lica. Zakljušio sam da previše boravi u zatvorenom prostoru. Pa valjda zato što upravo pada kiša! Nije mi ništa rekao, već pokazao rukom da pođem za njim. Išli smo dugim hodnikom i na samom kraju ušli u sobu ustajalog vazduha. Našao sam se u ogromnoj prostoriji zakrčenoj raznoraznim stvarima. Najvšhe je bilo kofera i paketa meni nepoznate sadržine. Pogledah po prostoriji. Bilo je tu kaputa, kapa, i raznih delova odeće, jedna skija, veslo za kanu, priličan broj korpi, zembilja, jedna invalidskih štaka, poprilično velik drveni sanduk, jedna naht-kasna od tvrdog drveta i čitava hrpa novina i časopisa. Primetno debela, umašćena knjiga ležala je usamljeno na polici. Pokušao sam da pročitam naslov i shvatio da je neko izgubio Madjarski kuvar. Na polici ispod ležao je samo jedan kišobran. Bez razmišljanja rekoh - to je moj kišobran, zgrabio ga i požurio napolje. Negde na pola puta službenik sa šaltera mi cinično reče:

Vi lazete gospodine, ovaj kišobran uopšte nije vaš i slutim da ga nikada niste izgubili. Čak izgledate na prvi pogled kao neko ko nikada nije ništa izgubio. Upravo pada kiša i vama je potreban kao i nekolicini putnika koji su od jutros ispraznili naše skladište. Sva sreća što vreme nije zahladnelo inače bi ste se svakako usput i obukli.

Bih, rekoh, zašto da ne. I vi svakako nosite taj sako koji vam očito ne pripada.

Otkuda vam ta ideja?

Rukavi su vam predugi.

Jesu, ali morao sam da ga uzmem, nije bilo mog broja. Uostalom zašto da ga ne uzmem, i onako bi nepotrebno stajao u skladištu. Znate ljudi gube svakodnevno svoje stvari, a posle mi sa njima imamo brige. Gube lična dokumenta, odeću, prtljag, novčanike, poneko izgubi dete, ženu a neko bogami i čitavu porodicu. Izgube poverenje, ljubav, prošlost, a ne retko i budućnost. Ljudi gube pamet i zdravlje. Vi ste naprimer siguran sam takođe izgubili puno toga pre no što ste primetili da vam fali kišobran.

Izgubio jesam, ali sam i pronašao.

Već smo stajali pred njegovim šalterom, a meni se nije žurilo te nastavismo razgovor.

A šta ste to pronašli, moliću lepo, zapita me.

Pronašao sam svoj zivot.

Nije valjda, reče zabezeknuto.

Pronašao sam ga razmišljajući o uzroku života. Vidite, svi razmišljaju najviše o smrti. Uzrok smrti je najčešća tema kad neizgubiva smrt stigne. Uzrok života je pravo pitanje moj gospodine, a ne smrt. Posle toliko muka da se život uhvati i drži za gušu, uvek se dogodi ono čega se najviše plašimo. Taman misliš da je sve u redu, kad te nešto zvizne iza ćoška. Živiš i čekaš kad će da te zvizne. Znaš da mora kad-tad. Toliko vekova i milenijuma utrošio je ljudski mozak na razmišljanje o životu i smrti, pa ništa. Ljudi danas još manje znaju nego pre hiljadu godina. Ni za million neće niša saznati jer su njihove tegobe neizlečive. Bolest je ključna osobina čovečanstva. A šta ostaje na kraju? Ništa! Ljudsko telo je običan leš i dok hoda, samo je pitanje kako ga čovek nosi.

Nema tu šta da se diskutuje!

A Ljubav? O njoj se govori čitav život, ona je razlog svega dobrog i lošeg, čitao sam o tome u knjigama.

Ljubav nije sa ovoga sveta, zato nam se strahote i događaju.

"Veća od oblaka je samo njena senka. Ide ispred nas i ne znamo kuda korača." Setio sam se, gde putujem! Vraćam vam kišobran, meni ne treba. Tamo gde sam ja, uvek je lepo vreme!