Dragana Mladenović
15. novembar 1999.

Nije lako, prijatelju, ali trudim se. Ne mogu ni opisati koliko sam ti zahvalan. Tvoje pismo mi je povratilo nadu. Miloš Šuvaklija, kažeš. Pokušavam da se saživim sa njim. Hvala ti i za pesmu. Probao sam da pišem. Ne ide. Našeg susreta se, naravno, ne sećam. Ali sam ti poverovao. Za šta bih se drugo i mogao vezati? Pisao si i o mojoj odluci da otputujem u Norvešku. Ne mogu ni da naslutim razlog. Možda zbog neke žene. Zbog love. Ko zna?

Seljaci su ovde strašno radoznali. Komšija Darko svima raspričao da sam špijun. Šta bih i mogao drugo da budem. Uhodim se neprestano. Dok sam prolazio jedna gospođa je nekome rekla da sam šašav. Znao sam da o meni govori. No, šta ja imam sa tim?

Uveče satima tonem. Pokušavam. Više ne mogu da razdvojim izmišljotine od onoga što se moglo stvarno dogoditi. Ma od čega krenuo, uvek dođem do jedne slike. Sinoć sam uspeo da je povežem sa stihovima pesme, za koju kažeš da je moja.

Već sam ti rekao da uredno vodim dnevnik. Kad nema slova, sve ode dođavola. Dakle, zapisao sam sledeće:

Svuda oko nas je gužva. Rekao bih da se radi o nekoj proslavi na trgu. Njena je jakna čupava. Privija se uz mene. Nešto mi govori. Smeje se. Srećemo nekog. Ne vidim mu lice. Nešto mu izleće iz usta. Pričamo, valjda. Pogledam okolo, nje nema. Tražim je jedva se probijajući kroz gužvu. Vidim njenu čupavu jaknu. Vičem. Ne mogu da shvatim kuda se uputila. Probijam se i zovem je, zovem.

Najednom sam u pustoj, mračnoj uličici. Ni traga od vesele vreve. Nema ni nje. Hodam kao kroz san. Razmišljam o ljudima koji iza prozora hrču. Čujem nečiji glas. Ispred. Doziva. Pratim trag. Znam da je ona. Sve brže hodam. Nazirem lik. Jaknu. Tašnicu u desnoj ruci. Trčim. Trčim. Stani, vidim te, derem se iz sveg glasa. Stani!

Ona se zaustavlja. Okreće se ka meni. . .

I tu je kraj. Nikako ne mogu da se setim šta je dalje bilo i ko je ona.

Ili sam možda sve izmislio. Ne, nisam!

Nadam se da shvataš koliko mi znači svaka informacija o mojoj prošlosti. Hajde, molim te, pomozi mi da se setim ko je ta žena, veća od oblaka. Žena, a senka. Seti se svakog našeg susreta. Sigurno sam ti pričao o njoj. Prijatelju, ja ništa više ne tražim, sve moje je sutra. Juče je ona. Ona je sve do sada. Jer ništa drugo nisam upamtio, čitava moja prošlost je ona. Od nje sve počinje. Ostalo je verovatno nebitno. Samo ona. Ona. Ona u moru mraka.

Miloš Šuvaklija, valjda.