Aleksandar Šaranac
Recept Doktora Lema

Kažeš - izgubio si pamćenje? Vidiš, i meni se to desi ponekad. Da budem precizan, svaki put kada se napijem toliko da izgubim svest. I da mi veruješ, posle mi je potrebno godinu dana da se setim svega što zaboravim za to jedno veče. A to je, brate, mnogo. Zato ja u takvim situacijama postupam po receptu starog doktora Stanislava Lema. Prosto sednem u vremensku mašinu i vratim se u prošlost da sprečim sebe da se napijem.

Probudim se tako ja jedno jutro, glava mi puca od mamurluka. Vidim, ne sećam se ničega. Odmah shvatim koliko je sati. Sednem u vremensku mašinu i vratim se u prethodno veče. Stignem u pravom trenutku, baš kad sam ulazio u kafanu. "Stoj čoveče, ne ulazi tamo!", urliknem još onako polu materijalizovan. Vidim, onaj drugi ja staje i gleda me belo. Ne može da veruje da vidi samoga sebe. Da ga malo povratim, uvedem ga u kafanu i naručim turu pića. Sve mu lepo objasnim, kažem mu - ne preteruj sa alkoholom, od toga gubiš pamćenje. "U redu", kaže on, i da pokaže koliko ceni moju brigu - naruči još jednu turu. Onda se setimo nekih događaja iz zajedničkog detinjstva, krenemo da evociramo stara dobra vremena, zaključimo da neće da nam bude ništa ako naručimo još po jedno, otvori nam se dizna i - tura po tura - probudimo se obojica sledećeg jutra bez trunke sećanja. Naravno, prvo počnemo da se međusobno psujemo i prepiremo oko toga ko je kriv što nismo stali na vreme, a onda shvatimo da to ne možemo da utvrdimo dok ne povratimo pamćenje, i uguramo se nekako obojica u vremensku mašinu. Opet stignemo u zadnjoj sekundi, jer već sam uvodio sebe u kafanu. Potrčimo koliko smo mogli i jedva uspemo da uletimo između nas i vrata. Ona dvojica nas od sinoć su bili načisto zbunjeni, što smo brzo iskoristili, uzeli ih pod mišku i poveli kući, objašnjavajući im usput da je šetnja kroz grad ipak mnogo bolja od večeri u kafani. Iako se stvar završila na zadovoljstvo svih zainteresovanih.

Drugi put, bilo je mnogo gore. Zateknem sebe već poprilično nacvrcanog i shvatim da ništa neće moći da me spreči da se napijem do besvesti, čak ni ja sam. Rešim zato da upotrebim silu, računajući da je bolje da se taj ja probudi sa nekoliko modrica, nego bez sećanja. Zamahnem da se udarim, ali se onaj drugi ja nekako pijano zatetura, izbegne moj udarac krene da uzvraća. Izgleda da mi piće daje neverovatnu snagu, jer sam se sledećeg jutra probudio sav plav. Nisam se sećao ničega. Očigledno - batine na mene deluju isto kao alkohol. Sednem u vremensku mašinu i vratim se baš na vreme da vidim kako ja pijan prebijam sebe treznog na mrtvo ime. Rešim da se ovaj put ne mešam u tuču, da ne bih dobio još jedne batine, već da lepo sačekam godinu dana da mi se sećanje vrati. Na kraju krajeva, godinu dana i nije tako mnogo.

Slušaj, sad kad razmislim, možda ta vremenska mašina i nije tako genijalna ideja. Bolje ti sa svojim problemom idi kod nekog drugog...